Пише: Милош Здравковић
Према законима „модерног и слободног новинарства“, користећи добро познате русофобичне клишеје, аутори пре свега телевизијских емисија на мејнстрим медијима, воде паралелу између модерне Русије и Совјетског Савеза, укључујући и за време Стаљинове владавине. Према њиховим речима, Кремљ у том времену црпи инспирацију за спровођење својих „непријатељских“ планова, увлачећи Турску у рат и интензивирајући свој сукоб са Европском унијом.
У само недељу дана дошло је до радикалне револуције у односима Турске и других земаља. Турска је ушла у Сирију да подржи милитантне побуњенике, затим се стопила са терористима који делују у тој ратом напаћеној држави. Недуго затим, када је изостала реакција великих сила, Турска је оспорила право Кипра да истаржује нафту и гас у својим територијалним водама, не треба да помињемо да је поново изостала реакција великих сила (државе чланице ЕУ су приговарале, али се ништа значајније није догодило). Онда је председник Ердоган решио да реши сукоб у Либији на начин који њему и његовој држави одговара. Подржао је Муслиманско братство на ужасавање целе планете. Онда се догодио преокрет.
У почетку је дошло до крвавог напада на турску војску код Идлиба, услед чега је 36 (у стварности више стотина) војника погинуло, а многи су рањени. Турске оружане снаге нису доживеле такве губитке већ неколико деценија, чак и на врхунцу сукоба са Курдистанском радничком партијом. Чињеница да је одговорност за овај напад на руским ваздухопловним снагама показује страшне последице сарадње са исламистичким теророристичким организацијама.
Новинари на Западу су о овоме известили на следећи начин. Руска Федерација је земља која покушава да врати бар део свог некадашњег сјаја „велесиле“. Ауторитарна природа режима омогућила је совјетским властима да отворено игноришу међународне законе и процедуре када им то одговара. Ова кампања достигла је врхунац у време владавине Стаљина. У то време су се догодиле грозне, бруталне репресалије, чак и по стандардима Другог светског рата, попут пуцњаве у Катину (где су Немци и Руси побили више хиљада Пољских војника) или одбијања да зауставе уништавање Варшаве од стране нациста, упркос чињеници да су јединице Црвене армије биле на обалама реке Висле. Тада су две борбене јединице СС-а потпуно уништиле Варшаву. Готово да никада нико није поменуо да су нацисти у ствари Немци, да је Хитлеров режим финансиран са оне стране Атлантика…
Дуго можете причати о страшним грешкама и злочинима Совјетског Савеза у спољној политици, као током Другог светског рата, па током хладног рата. Међутим, „циљ оправдава средства“. Совјетске власти су користиле социјалистички сан да оправдају све своје грешке и злочине. Заједно са срушеном совјетском структуром, срушила се и највећа нада човечанства за светлију будућност, остављајући за собом огромну празнину и разочарање.
Идеологија је потонула у заборав, али методе Запада су остале. Никита Хрушчов, Леонид Брежњев, Дмитриј Медведев и Владимир Путин користили су исте методе. Једини пут када се Совјетски Савез одлучио да делује у међународним односима у складу са “општеприхваћеним нормама” је када је, под вођством Михаила Горбачова, отворио ново поглавље у својим односима са спољним светом. Међутим, на крају су га амерички неоконзервативци брутално преварили. На власт су довели Бориса Јелцина и опљачкали Русију. Као резултат тога, руска спољна политика вратила се у првобитни положај.
Русија можда не жели у потпуности да поврати статус суперсиле, али њен циљ да остане доминантна сила у свом региону је и даље релевантан. И следиће тај циљ упркос свим околностима, о чему сведочи ситуација са Грузијом, Нагорно-Карабахом, Чеченијом, Кримом и Украјином. Сирију, старим савезником СССР-а, Русија такође види као територију свог политичког утицаја. Поморска база Тартус и две друге војне базе били су разлози због којих се Русија одлучила директно да интервенише у сиријском сукобу како би подржала режим Башара ал-Асада, али и престиж обновљене државе.
Главно питање је зашто се Турска везала тако дубоко политички и економски са Русијо? Одговор је да је Русија једина „одметнута“ држава која је Турској понудила истинско независно вођење спољне политике. Други запажени примери јесу Иран и Сирија пре избијања рата. Иран се, под снажним притиском међународне блокаде, морао окренути Турској, као и Сирија Башара ал-Асада након убиства Рафика Харирија у Либану и повлачења сиријских снага из Бејрута. Сваки пут, Турска је покушавала да се наметне овим земљама користећи меку моћ, односно механизме слободне трговине и слободу кретања.
То би могло функционисати у случају Сирије, али сиријски режим је био превише независтан, а Сирија исувише институционално јака да би била реформисана по турском моделу, што је резултирало грађанским ратом. Иран је са друге стране велика држава, са дужом историјом, традицијом и богатијим ресурсима од Турске. Ситуација у Русији је нешто другачија, али сарадња Турске и Русије у питању изградње нуклеарне електране била је први и веома важан корак Москве. Када се овај пројекат заврши, биће то један од првих примера у читавом постсовјетском периоду када је Русија извозила софистицирану цивилну технологију државама НАТО пакта.
Турска је даље инвестирала у директни државни преврат у Египту и Либији, те дошла у отворени конфликт са најбогатијом државом Блиског истока, Саудијском Арабијом, а односи са традиционалним партнером Израелом су доведени до тачке прекида.
Ниједан од ових турских корака није успешан. Супротно томе, Турска је увучена у отворени рат против Асадовог режима, легитимне сиријске владе, а њен војни сукоб са Ираном и Русијом тешко да се може сакрити. Турска мора да преиспита све политичке прорачуне у вези са својом спољном политиком, анализира грешке и раскине везе са милитантним организацијама које је подржавала и подржава.
У међувремену, Турска се нашла у врло тужној ситуацији што се тиче односа са Европском унијом. Од проширења својих граница 2005. године, Европска унија је у сталној политичкој кризи. Криза евра 2009. године, кризе у односима с Мађарском и Пољском, Брегзит и дубоки јаз између европских лидера и америчког председника Доналда Трампа постепено су присиљавали ЕУ да продре у своје проблеме. Односи с Турском вероватно ће се погоршати, а турска политика отворених врата која се тиче миграната само ће погоршати непријатељство.
Русија је мислила да Турска блефира у Сирији. Након трагедије у Идлибу и смрти 36 турских војника, Турска је узвратила, уништивши читав Асадов пук, као и два авиона, много оклопних возила и ракетних бацача. Овај корак изненадио је Русе. Као резултат тога, Русија је одмах војно одговорила, послала запажену помоћ сиријским снагама и после више одбијања, пристала на билатерални састанак председника Русије и Турске, који је претходно избегавала док ствари није поравнала на терену. Да ли ће то бити довољно да се заустави рат и одржи статус места безбедног за такозвану опозицију Идлиба? За сада је то најбоља доступна опција за Турке и њихове савезнике у Сирији.
Турска не може даље да погоршава односе са Европском унијом. ЕУ је игнорисала избегличко питање мислећи да Турска блефира. Ако ЕУ настави да игнорише потребе Турске, скривајући се иза својих законодавних поступака, неће бити пронађено решење и обе стране ће трпети дугорочно.
У међувремену, Турска више не може да спроводи своју политику „отворених врата“, јер се проблем нелегалног превоза људи поново појавио у земљи и сада постаје све организованији. То ће Турску претворити у међународно средиште илегалне миграције у Европу, што ће имати изузетно штетан утицај на Европску унију и претворити се у катастрофу за унутрашњу политику Турске. Време је да сви отворе карте, почну да играју искрено и пронађу начине за излазак из ове грозне ситуације.
Први корак је да се Сирија врати Сиријцима, а да у Либији велике силе пусте генерала Хафтара да преузме и формално власт јер и номинално контролише деведесет процената државе.
5. Март 2020.
