Пише: Ана Јурпалова, Омладински центар за сузбијање информационих претњи Факултета политичких наука Московског државног универзитета (МГУ) Ломоносов
Србија и Русија су делови једне цивилизације, њени последњи делови који су остали верни себи, својим коренима. Наше пријатељство и заједничка љубав издржали су многе испите кроз векове. И иако није све било без облака, у сећању наших народа чувамо стандардне матрице националних идентитета једних других. Ако Рус икада заборави шта значи бити Рус, треба да разговара са Србином. Важи и супротно. Стога, оно што се дешава у Србији не може а да не забрине Русију.
Више од четири месеца, од када се 1. новембра урушила надстрешница новосадске железничке станице, где је страдало 15 људи, протести у земљи не јењавају. У ствари, они су се појављивали у више наврата током протеклих неколико година, постајући све чешћи и укључују све више људи. Протести против развоја лежишта литијума који су започели у лето нису се ни завршили до новембра. Трагедија у Новом Саду постала је тачка након које је ситуација почела да се развија у револуционарном правцу.
Београд се снажно залаже да промовише идеју да је ово „обојена револуција“. За локално проруско становништво и за Русију се износе тврдње да иза протеста стоје западне обавештајне службе, незадовољне пропутинском политиком Александра Вучића. Истовремено, ако је веровати бившем председнику Србије Борису Тадићу, на последњој безбедносној конференцији у Минхену, српска делегација на челу са министром спољних послова Марком Ђурићем поручила је западним партнерима да иза протеста стоје руске специјалне службе.
Време је да схватимо шта се заиста дешава.
И многи руски стручњаци кажу да се у Србији дешава обојена револуција. Катализатор су били студенти који су се прикључили протестима и постали центар опште консолидације Срба. Наравно, ту и тамо су почеле да се појављују провокативне публикације на друштвеним мрежама, а локалне НВО и опозиција коју они хране су се све више узбуђивали, покушавајући да заузму место говорника. У близини су примећена чак и позната лица страних обавештајних служби, а одвојени видео снимци показали су колико је храна била разноврсна и задовољавајућа за демонстранте који су марширали од Београда ка Новом Саду, а почеле су да теку аналогије са Мајданом. Чини се да су присутни сви знаци „обојене револуције“. Међутим, након детаљнијег разматрања, ствари нису тако јасне.
До урушавања надстрешнице железничке станице у Новом Саду дошло је због прекршаја приликом реконструкције зграде. Међутим, након 3 месеца документи још увек нису објављени. Таква продужена неизвесност подстакла је незадовољство људи. Да подсетим да је према Transparency International, Србија заузимала „часно“ место између Украјине и Алжира у Индексу перцепције корупције за 2023. годину, а то је засновано на анкетама спроведеним пре скандала са рударством литијума. Дакле, недостатак докумената аутоматски је објашњен баналном корупцијом. Срби би од тога можда и одустали да није било убијених 15 људи за чије погибије нико није кажњен.
Ако погледамо захтеве студената формулисане до почетка фебруара, видећемо да они нису били политички. Постоје само 4 тачке. 1) Објавити сву документацију о реконструкцији станице, уз накнадно процесуирање одговорних за урушавање надстрешнице. 2) Пронаћи и казнити одговорне за напад на демонстранте у Београду у децембру (гажење аутомобилом учесника поворке, напад палицама и сл.). 3) Заустави кривично гоњење учесника протеста. 4) Повећати финансирање универзитета. НИ ЈЕДАН ПОЛИТИЧКИ ЗАХТЕВ.
Као резултат тога, до данас НИСУ ПРЕДСТАВЉЕНИ ДОКУМЕНТИ О РЕКОНСТРУКЦИЈИ, НИ ПРОНАЂЕНИ КРИВЦИ ЗА НАПАДЕ НА ДЕМОНСТАТЕ. Али Александар Вучић је из неког разлога сменио премијера Милоша Вучевића, што нико од демонстраната није тражио. Ученици су позвали на ред и мир. Исти захтев имају и остали демонстранти.
Обојене револуције су вештачка ствар, не одражавају и не покушавају да реше стварне проблеме друштва, не наилазе на одговор већине становништва, па се зато спроводе компактно, у једном или два велика града, где је концентрисана моћ коју треба дестабилизовати или срушити. Протести у Србији се већ одржавају у више од две стотине насеља (списак од 04.02.2025.). Студенти и професори су били само најактивнији део, што, заправо, само одражава традиционалну пасионарност овог дела друштва (узгред буди речено, у било којој земљи на свету). У протестима учествују људи из свих слојева: пољопривредници, таксисти, бивши војници, наставници, адвокати…
Скупштина Адвокатске коморе Србије поднела је предлоге за оставке или разрешење појединих лица, што сматра условом за нормализацију правосудног система у Србији. На листи коју је саставио одбор налазе се: министар правде, министар унутрашњих послова, председник Уставног суда, председник Врховног суда и низ других високих функционера из правосудног система.
Још једна битна разлика између онога што се дешава и обојене револуције је одсуство провокација против представника снага безбедности. У класичној обојеној револуцији, света жртва или жртве су неопходна компонента, иначе се народ неће узбуркати, јер, како се сећамо, обојене револуције су празне шкољке које немају никакве везе са стварним потребама народа.
Ако погледате пароле демонстраната (на плакату са леве стране су главне тачке), можете видети да људе, поред безакоња, највише брине следеће: предаја Косова, умешаност Србије у НАТО, продаја земље и рудних ресурса странцима, принудни егзодус више од 700.000 људи, (потрага за бољим приходима у суседним земљама), насељавање миграната, огромни дугови земље, чије сервисирање заузима треће место у ставкама буџетских расхода и довело је до повећања пореза. Конкретно, порези на имовину су недавно порасли за више од 60%! То су врло специфични проблеми. Па ипак, током вишемесечних протеста, Срби нису ни позивали на рушење власти. Иако се ситуација даље развија, све више псовки чујемо од демонстраната упућених председнику Србије.
Јасно је да се свако незадовољство може из ничега надувати гласинама, трачевима, лажним вестима. Али хајде да се окренемо чињеницама и да укратко пређемо на бар две главне тачке тврдњи народа према Вучићу.
Тачка прва – предаја Косова. Да подсетим да су после НАТО бомбардовања војна дејства окончана потписивањем Кумановског споразума. Следило је усвајање Резолуције Савета безбедности УН број 1244, којом је предложено мирно решење кроз формирање широке аутономије у региону у оквиру српске државе. Резолуција је и даље на снази, Русија је следи и не признаје Косово. Косово и Метохија као саставни део Србије уписани су у Устав Србије.
Међутим, након проглашења независности Косова 2008. године, Народна скупштина Србије је 9. септембра исте године ратификовала Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) између ЕУ и Србије. Овај документ третира Косово као независну државу са којом Србија мора да гради „добросуседске односе“. Тиме је питање Косова постало део комплекса преговора о европским интеграцијама. Али то је у супротности са самим Уставом Србије. Александар Вучић је бриљантан правник, па није могао да не разуме ово.
Међутим, доласком на власт, он не само да није инсистирао на поништењу овог документа, већ је наставио да се креће за њим, корак по корак помажући да Косово постане независно „де факто“, а да га „де јуре“ не признаје.
Корак 1 – пренос функција полиције, служби безбедности, судског и изборног система у покрајини Приштини (2013) – признавање правног система Косова.
Корак 2 – пренос контроле над енергетским системом Покрајине на Приштину и даље несметано пребацивање већег броја великих предузећа, укључујући металуршки комбинат Трепча и најзначајнију хидроелектрану Газиводе (Ујмани) заједно са водохранилиштем под контролу Приштине (2019, 2022) – формирање независне привреде Косова.
Корак 3 – Вашингтонски и Охридски споразуми – права независног представљања и учешћа Косова у међународним организацијама (2020, 2023) – де факто признање Косова као субјекта међународног права.
Све то пратило је протеривање Срба са Косова (за време Вучићеве владавине регион је напустило више од 40 хиљада Срба, посебно у последње две године), и ограничавање њихових права. Дакле, у косовском парламенту постоји квота за српске странке – не више од 10 места. Етничка квота у центру Европе у 21. веку!
Косово тренутно чак није ни део зоне оптицаја српске валуте и има своје пасоше, регистарске таблице и царину. И добро обучену и опремљену војску по стандардима НАТО-а, сопствено представништво у међународним организацијама (прва је била МОК) и чак доноси одлуке и потписује документе о приступању зонама слободне трговине (са неколико земаља ЕУ од 2025) и војним савезима (са Албанијом од 2013).
Остаје само де јуре признање. Овде је све већ смишљено. Бриселски аутори плана који су потписали Вучић и Курти управо су недавно тестирали своју технологију како да натерају народ да пристане на губитак територија које су кључне за национални идентитет. План је једноставан – провокација, мали, очигледно изгубљени рат, па истискивање становништва са отуђених територија, па глумљење горчине руководства, брзо потписивање свих докумената, и тражење кривца на страни. Штавише, овај сценарио изгледа сасвим изводљив и ако Вучић задржи власт и ако његово место заузму нови људи. Европу ће то задовољити.
Генерално, прва тачка оптужби народа изгледа убедљиво.
Друга тачка – увлачење Србије у НАТО. Овде можете једноставно отворити страницу Алијансе о сарадњи са Србијом да видите „уље на платну“. СОФА, ИПАП споразуми, учешће у Партнерству за мир, Савету евроатлантског партнерства, Изградња интегритета (БИ) (антикорупција), Програм за унапређење образовања у области одбране (ДЕЕП), као и Платформа интероперабилности (више од 200 заједничких вежби Србија-НАТО), придруживање Процесу планирања и ревизије (ПАРП). Србија нуди експертизу и обуку партнерима из НАТО-а у Центру за хемијску, биолошку, радиолошку и нуклеарну (ЦБРН) обуку у Крушевцу. Војска Србије је већ организована по стандардима НАТО-а, обучена по стандардима НАТО-а, сада је опремљена по стандардима (авиони Рафале) и преко трећих лица снабдева Украјину својим оружјем, којим Оружане снаге Украјине убијају Русе, укључујући и Курск.
Углавном, нема смисла да Запад организује обојену револуцију против Вучића. Они већ имају потпуно међусобно разумевање. УСАИД је обучавао српско правосуђе, помогао „исправну” приватизацију предузећа и подржао рад Скупштине Србије. А Саманта Пауерс се више пута сликала са Александром Вучићем и Аном Брнабић (председницом Народне скупштине), која је директно осудила „ничимо изазвану агресију Русије на Украјину“. Истовремено, сам Вучић је, без увођења санкција Русији, потписао све декларације које осуђују Русију, укључујући и оне са самита Украјина-Југоисточна Европа и Кримске платформе. Србија је гласала за антируске резолуције Генералне скупштине УН (у којима се осуђује анексија четири региона и захтева се хитно повлачење руских трупа са украјинске територије).
Српски министар спољних послова Марко Ђурић такође показује своју оријентацију ка Западу. Он је 17-18. фебруара посетио Москву, где се састао са шефом нашег Министарства спољних послова Сергејем Лавровом. Преговори су углавном били фокусирани на економска питања и очување имовине руских компанија у Србији. Међутим, веома је занимљив био његов интервју каналу Русија 24 (емитован 18. фебруара), који је, иначе, вођен на енглеском. Даћу неколико цитата. „Желели бисмо да видимо другачије, чвршће односе Србије и Сједињених Држава. Срби су одувек желели да развијају те односе, да с њих скину сенку 90-их. Сенка о којој говори је бомбардовање Југославије уранијумским бомбама, распад земље, губитак Косова и погибија хиљада Срба. А судећи по протестима, Срби то уопште нису спремни да забораве.
Говорећи о Другом светском рату: „Сећамо се ко се борио против нацизма, ко се борио против тоталитарних идеологија и ко је патио. Веома интересантна формулација, с обзиром на слање наоружања Бандериним наследницима и посету крајње русофобичној Летонији (истовремено са Ђурићевом посетом Москви) председнице Народне скупштине Ане Брнабић. Све у свему, није баш јасно зашто је Ђурић, познат по својој проамеричкој и произраелској позицији, изабран за преговоре са Москвом.
Међутим, и поред свега овога, извештај из Србије на каналу Русија 1 од 17. фебруара био је прилично позитиван. Вучић је руском Сретенском манастиру уручио почасни Сретенски орден у част Дана државности Србије. У ствари, проруска реторика је сада његов главни штит од притужби јавности. Међутим, горе описане чињенице нам омогућавају да разумемо како ствари стоје у стварности.
Јасно је да се вишевекторска политика Србије у великој мери објашњава њеном тешком ситуацијом након распада Југославије. Дуго времена Русија није могла да понуди овој земљи ништа у смислу стратешке сарадње. Али изгледа да је Србија у једном тренутку, док је маневрисала између интереса великих сила, изгубила своје. А то је управо оно што демонстранти сада покушавају да бране.
Делимично узимајући у обзир тешку геополитичку ситуацију у коју је Вучић довео Србију и себе, Русија га је све ово време подржавала, упркос очигледним антируским корацима српске владе. За то постоји неколико разлога.
Прво, био је прилично успешан у одбијању наших предузећа у Србији од западних „партнера” који су желели да их стекну. Иако је почетком јануара, под притиском америчких санкција, Вучић рекао да је спреман да откупи удео Гаспрома у Нафтној индустрији Србије (НИС) за 700 милиона евра (с обзиром да је Гаспром уложио више од 4 милијарде евра у компанију). Друго, мутне воде српске привреде омогућавају нам да комуницирамо са европским компанијама у заобилажењу санкција.
Али никада не треба заборавити да ако бирамо између „губитак новца” или „губитак образа”, бирамо „штедети капитал”, постоји изузетно велика вероватноћа да изгубимо и једно и друго. Што је заправо оно према чему ствари иду пуном паром.
Србија је крајем прошле године, преко министра спољних послова Марка Ђурића, потписала стратешки енергетски споразум са Сједињеним Америчким Државама, који, поред развоја „зелене” енергије, омогућава и снабдевање америчким ЛНГ.
Али главни разлог слабости наше позиције је тај што током много година нисмо могли да помогнемо да се у овој прелепој земљи са становништвом које несебично воли Русију формира било какав снажан политички покрет који је усмерен на Исток, а не на Запад. Наша „мека моћ“ у региону, најблаже речено, не функционише. У овој трци за власт једноставно немамо своје шампионе, док су наши западни „партнери” вредно и намерно ковали своју кадровску резерву у Србији и вредно покушавају да пресретну, оседлају и предводе протестни покрет. До сада нису успели. Држимо се за Вучића као за сламку која ће се пре или касније сломити, понављамо његову мантру о „обојеној револуцији“ и притиску Запада и тиме гурамо Србе од себе.
Нема смисла расправљати да у нашој заједничкој историји није све било глатко, али сваки пут у тешким временима, када је то било могуће, Русија и Србија су пружиле руку помоћи једна другој. Упркос блиским везама које везују наше народе, западна пропаганда упорно покушава да забије клин између нас. То значи да не треба неозбиљно пустити дневни ред да иде својим током. Дипломатски рад у нашим тешким временима захтева суптилност и прецизност у сваком кораку, свакој речи. Али понекад, када решавамо глобална питања, пропуштамо нијансе које могу бити важне.
Власти Србије званично не признају наш суверенитет над историјским територијама враћеним Русији, углавном због тога што се наше дипломатске службе позивају на независност Косова као на преседан у контексту Крима и Новоросије. Наравно, то доводи Србе у незгодан положај.
По мом мишљењу, потребно је што више раздвојити ова два случаја. То су заиста потпуно различите ситуације. Косово никада није било независна држава и већ сто година није припадало ниједној другој држави. Косово је срце Србије, има на хиљаде српских манастира и цркава, тамо су њихови светитељи сахрањени. Дакле, ако је реч о косовском преседану, онда само у контексту да и Србија и Русија враћају своју историјску територију. За Србе је важно да Русија остане привржена Резолуцији 1244 Савета безбедности УН и да не призна Косово, чак и ако то учини нека српска марионетска влада.
Штавише, позивање на право нација на самоопредељење и на зависност поштовања суверенитета од поштовања политичких права грађана на њиховој територији може бити искоришћно од стране наших сопствених непријатеља да оправдају сепаратизам на нашој територији. Чињеница да је Русија правни наследник Руске империје и СССР-а отвара широке могућности нашим правницима да траже алтернативне моделе објашњења.
Као што већ видимо, наративи о „обојеној револуцији“ су потпуно неодрживи, а сада постаје јасно колико болно звуче за Србе. И то даје основу нашим непријатељима да промовишу тезу о издаји српског народа од стране Русије. И да будем искрена, у последњих 30 година имају на шта да нас подсете, осим подршке невољеног лидера. Срби се сећају да нисмо спречили бомбардовање Београда, нисмо спасли њихове вође од хапшења и неправедног суђења, и да смо подржали отцепљење Црне Горе. Ове теме се у информатичком пољу преклапају са нашим заједничким победама, доприносом Русије независности Србије и многим другим стварима које су биле везане за давна времена. Томе се не посвећује довољно пажње у новим уџбеницима историје. Али последњи тридесетогодишњи период је жив у сећању Срба, па се наратив да Русија више није пријатељ налази. Али да ли је то слика наших односа коју желимо да пренесемо српском народу? Овај деструктивни наратив се може видети у чланцима, коментарима, па чак и мемовима. Интернет буквално врви шареним сликама на ову тему. И иако, према свим спроведеним студијама, већина Срба остаје проруски оријентисана, не треба мислити да се то не може променити. Пример Украјине је то одлично доказао.
С тим у вези, има смисла учити од САД (Меланија Трамп прича српски са Србима Калифорније, српски плес пред НБА утакмицу, Такер Карлсон разговара са Пирсом Морганом о Југославији, Венсов говор у Минхену о демократији од народа, иако формално влада САД подржава Вучића).
Морамо јасно ставити до знања Србима да верујемо у њихову мудрост и да смо увек ту, шта год да се деси. Они су господари своје земље и само они имају право да одлучују како ће живети. Наша подршка се мора показати. У садашњем тешком периоду има смисла организовати молебан за Србију. А да бисмо подсетили наше грађане колико смо блиски Србима, било би корисно, на пример, да на централним руским ТВ каналима одржимо недељу српске кинематографије, да прикажемо серију емисија о нашој заједничкој историји, да прикажемо заједничке хероје. Толико их је! И сада се многи Срби боре и гину за нас у зони СВО.
Радећи за будућност, потребно је подржати млађу генерацију Срба, дајући им могућност да добију грантове за бесплатно школовање у Русији, олакшати напоре свих српских друштвених организација у циљу успостављања и развијања пријатељских и партнерских односа са Русијом, подржати српске научнике и јавне личности у борби против прекрајања и искривљавања како наше заједничке историје, тако и историје српског народа.
Важна је и економска, политичка и војна сарадња. Србија је принуђена да посегне за Западом због блиских економских веза са њим. Једини начин да се томе супротставимо је да понудимо алтернативу. Ако не БРИКС и ШОС, онда креирати неки формат интензивне пословне сарадње у формату Русија – Белорусија – Србија. Такође има смисла укључити наше кинеске партнере. Недавни преокрети на Блиском истоку већ стварају довољно препрека, а док их Кина савлада, нико у Европи се томе неће радовати.
Војну сарадњу отежава логистика, јер Србија сада нема излаз на море. Подржавајући сецесију Црне Горе нашкодили смо и себи и Србима. Међутим, размештање одређених система наоружања у Србији (као у случају Белорусије), под руском контролом, могло би земљи да обезбеди неопходне безбедносне гаранције. Поред овога, Србија би могла да уђе у ОДКБ. Са таквим безбедносним гаранцијама, као и економском подршком Русије, Србија би могла да се повуче из свих споразума са НАТО-ом, пресецајући логистику Алијансе и самог Косова преко своје територије. Тиме би Београд могао да добије полугу да постепено мирно поврати контролу над регионом.
Тешко је разумети да ли и сам Вучић верује да је реч о обојеној револуцији, или једноставно да он заиста не може да реши гомилу проблема која се нагомилала током његове владавине, али његове активности прилично погоршавају ситуацију и стварају управо тренутак када „виши слојеви не могу, а нижи слојеви не желе“.
15. фебруара, према различитим проценама, између 300 и 500 хиљада демонстраната, предвођених студентима, окупило се на Сретење Господње у Крагујевцу, где је почела српска државност новог доба. Многи су тамо долазили пешке преко целе земље да се присете најважнијих чланова Сретенског устава који је тамо усвојен. А први од њих каже да је Србија једна и недељива (по питању Косова). Истог дана, у Сремској Митровици, Вучић је организовао митинг своје подршке на који је довезао људе у 500 аутобуса из различитих делова Србије, али и из Републике Српске. Вучић је рекао да је победио „обојену револуцију“ и да ће „славити победу заједно са Фицом и… Трампом! Иначе, у том истом извештају на каналу Русија 1 од 17. фебруара приказан је фрагмент овог митинга, али из неког разлога ништа није речено о прослави победе над „обојеном револуцијом“ заједно са Трампом. Највероватније, материјал је припремила прес служба председника Србије. За Москву је било неопходно створити праву слику.
Митинг који је организовао Вучић требало је да покаже јединство српског народа. Међутим, напротив, показао је свој раскол.
Ово је само погоршало ситуацију. Да имамо посла са обојеном револуцијом, преговори са демонстрантима би очигледно били бескорисни. Али, као што смо већ сазнали, протесте покреће незадовољство стварним проблемима. Иначе, током студентских скупова није било нереда, а после митинга у Крагујевцу демонстранти су чак и средили град. Међутим, с обзиром на тренутна дешавања, ова револуција ће бити стварна. То значи да нам је потребан дијалог и тражење заједничких решења док је то још могуће. Сасвим је могуће да ће Вучић заиста морати да оде ако је то заиста најбоље за Србију. Али за проналажење решења потребан је миран, конструктиван дијалог.
Прелазак конфронтације у насилну фазу довешће до хаоса, са којим наше западне колеге добро знају да се носе. Зато би, по мом мишљењу, добро решење било да Русија понуди своје услуге посредника, укључујући и преговарачку групу људи који су познати и ауторитативни међу Србима, као што су Новак Ђоковић, Емир Кустурица, Милош Биковић, као и руски стручњаци за Србију, представници Руске и Српске православне цркве и добри политички конфликтолози. Овај сценарио се не уклапа у стандардне матрице и може дати позитиван резултат за саму Србију.
У закључку, још једном ћу рећи, ово није обојена револуција. Ово ће бити права револуција. Сада ученици шетају улицама са иконама, са српским заставама, са православним транспарентима. За сада желе само успостављање уставног поретка и стварну, а не виртуелну правду – казну за кривце за трагедију која се догодила. Желе да пронађу решење. Претпостављам да и ми сви такође. И још нешто. Обојене револуције се не дешавају са крстовима и иконама у руци.
Превод са руског: Центар за геостратешке студије
7. март 2025.
