Пише: Драгош Вучковић, председник Одбора за економију Центра за геостратешке студије
Крајем априла ове године на овом сајту је објављен мој текст ПЕТ СВЕТСКИХ ПРОЦЕСА КОЈИ ЋЕ ОБЕЛЕЖИТИ ОВУ ГОДИНУ (овде Драгош Вучковић: ПЕТ СВЕТСКИХ ПРОЦЕСА КОЈИ ЋЕ ОБЕЛЕЖИТИ ОВУ ГОДИНУ – CENTAR ZA GEOSTRATEŠKE STUDIJE), у коме сам покушао да оправдам, бар у траговима, сав акумулирани страх нас обичних људи, од свих недаћа које су се иначе и догодиле или се још увек догађају у свету ове године. Наведених пет светских процеса у овој години у међувремену можда су ескалирали и више од очекиваног обима, уливајући нам додатни страх да нас реално чека још гора и неизвеснија година. У њој ће се, у што сам поприлично сигуран, већ свакако јасно разазнавати контуре новог мултиполарног света, у ком већ увелико живимо. Очигледно је да након пет векова западној хегемонији полако, али сигурно, долази крај, те ће се цео свет убрзо на неки начин ресетовати, под сасвим другачијим условима. Сви су изгледи да ће следећа година бити једна од оних пресудних у свеукупној светској историји, својеврсни камен међаш, од кога ће се рачунати фазе развоја човечанства, попут оних новијег датума, 1929, 1941, 1945, 1991, 2008, 2022, која ће означити и званично сам крај тог западног неолибералног тренутка, како га Александар Дугин назива. У свету, посебно у светској економији, ови наведени процеси су заиста отишли далеко, да су постали просто реално неодрживи до те мере да су корените структурне промене у целом свету неопходне. На жалост, по ономе каква је тренутна ситуација, до њих неће доћи мирним путем и договорно, већ ће уследити страшне ескалације и ломови на светском нивоу, чијем пуном замаху управо присуствујемо.
I
За ових, нешто више од пола године од мог наведеног текста економска ситуација генерално на Западу или земљама колективног Запада, првенствено у Америци и ЕУ, се додатно поприлично погоршала и усложнила по општој оцени водећих, како самих западних, тако и руских, а и наших стручњака. Преовладава готово опште уверење да економија САД само наизглед изгледа генерално нормално, али да је она реално већ две године на ивици рецесије. Већ се раде и пројекције да би та рецесија довела до пада светске економије од 4-5%, ЕУ чак 6-8%, а источних економија значајно мање, Русије око 2%. Читав низ лоших економских показатеља који су ескалирали у међувремену, ово све јасно потврђују, од ескалације јавног дуга на сад већ преко 36 билиона УСД, што је реално преко 120% БДП Америке. Она је постала земља која само на камате издваја више од војног буџета, преоптерећена хипотекарним дуговима и кризом у грађавинарству, пренадуваним балоном улога у извикани сектор „вештачке интелигенције“, па све до недостатка пара за инфраструктурне објекте, пад и промене структуре запослености, до на крају неодрживе фискалне политике и дефицита који достиже, по неким подацима и до 8% БДП-а, највишег у њеној историју у доба мира. Већ се отуда предвиђа скорије банкротство око 500 банака у САД и њихово припајање џиновским банкама у финасијском ситему САД, као и пуцање балона преинвестираног сектора „ вештачке интелигенције“, што ће покренути читаву лавину продаје акција и пуцање берзи. Све се више на Западу заговара сурова истина о Америци као пијаном хегемнону, који се већ поодавно коцка са својом судбином. Ако је по подацима Г-20 од средине ове године сваки становник Русије дуговао нешто преко 2.000 УСД, а становник Америке 50 пута више или преко 100.000 УСД, онда су ова очекивања сасвим оправдана. Економска ситуација у ЕУ је тренутно, по маси показатеља, можда и гора, а оно што је највише разара то је недостатак суверенитета и спремности да се бране сопствене компаније од америчке конкуренције, тако да ЕУ дефинитивно губи технолошки рат са САД и Кином, о чему сам раније више пута писао. ЕУ је просто сада у игри где непрестано „јури свој реп“, док правила пише неко други. Рецесија колективног Запада се отуда намеће као неизбежна, по оценама стручњака, и то већ до краја следеће године, уз нов инфлаторни удар, чија сенка се већ осећа на вратима. Права пометња на светским берзама почетком августа ове године, која је на Западу смешно крштена као „корекција наниже“, само је било опасно упозорење и својеврстан доказ да су те исте берзе пренадуване и да постоји латентна опасност од много жешћег пуцања. Као што сам више пута у ранијим текстовима и наглашавао, након ове очекиване западне рецесије, уз нова банкротства банака и крупних фирми, те пуцања берзи, дошло би неминовно до ескалације новог удара светске економске кризе, пошто би је сада изазвало удружено деловање више негативних узрочника. То би, поред претходног био, врло вероватно за Запад неповољан, завршетак рата у Украјини и даља ескалација опасних царинских ратова у свету, пре свега оног између САД и Кине, а за које је, већ дуже време на Западу, популаран израз „црни лабудови“. То би САД неминовно довело до губитка статуса светског лидера и хегемона, јер би биле суочене са ситуацијом или да измире нагомилане дугове, што је немогуће, или да прогласе банкрот и једноставно изиграју све власнике УСД, уз образложење да је враћање дуга немогуће јер би представљало претњу стабилности целокупне светске економије. Друга опција увек остаје нови велики светски рат, чије припреме су, на жалост, увелико у току.
Недавно смо присуствовали завршетку америчких председничких избора, завршетку једног спектакла забаве за широке народне масе широм света. Светска врхушка, „тајна западна влада“, „господари историје“, „господари Велике игре“, управљачи „дубоке државе“, „глобални кнежеви“, „луткари“, мада их сам радо називам самопрокламовани западни владари света ( СЗВС ), опште познати скуп мегабанкарских породица, породица индустријалаца, одређених монархистичких породица и наравно Ватикана, доста убедљивом већином су овога пута проценили и именовали новог-старог председника Доналда Трампа за новог председника САД. Ово нам очито показује да СЗВС неће допустити никакве промене у зацртаној агенди, осим можда оних козметичке природе, кроз релативно своје нове извршиоце ове агенде. То само значи да ће они до краја истрајати у болесном настојању своје самопроглашене изузетности да од целог света направе јединствену велику империју са заједничком религијом и културом. Ово неминовно предвиђа распад националних држава и стварање нових, уз ревидирање, до потпуног ресетовања постојећих националниг граница, а што ће се постићи ширењем постојећих и изазивањем нових ратова у свету. Посебно ће се фокусирати на Кину, Русију и Иран, јер су свака за себе својом отпорношћу директно опасно угрозиле западни неприкосновени суверенитет у свету. За остварење ове своје агенде СЗВС ће ангажовати буквално све расположиве снаге, те отуда смешно делују Трампове најаве како ће, промтно по постављењу, зауставити украјински рат или још смешније ставити делимично под контролу ФЕД (америчке федералне резерве), иначе у власништву водећих породица управо СЗВС. Свако евентуално искакање Трампа или било ког његовог постављеника из основне агенде, биће најстрожије кажњено, о чему сведочи америчка историја. Отуда је Трамп већ кренуо у велику припрему за економско оздрављење Америке, које наравно да неће подразумевати корените структурне промене у привреди, јер би оне подразумевале аутоматски губитак моћи СЗВС, већ ће вероватно завршти на драстичном подизању царина према Кини, Мексику и Канади, те додатним економским силовањем ЕУ, уз вероватно невешт покушај ублажавања санкција Русији, у смислу њеног „омекшавања“, што ће све неминовно довести до новог инфлаторног удара у САД и продубљивању, већ ионако великих, економских проблема.
II
Не желећи да се овога пута нешто више бавим стањем економија источних гиганата (Кине, Русије и Индије), у овом међувремену може се само истаћи да су ове економије наставиле очекивани и планирани раст, знатно виши од западних земаља, мада осетно ревидиран, услед негативних ефеката оних већ наведених пет светских процеса из претходног текста. Кина, као, по многим показатељима, највећа светска економија, у овом међувремену, бележи нове успехе у научно-технолошком рату са Америком. Саме америчке санкције Русији, с друге стране, су доста измениле целикупни глобални финасијски систем, саму његову структуру, чиме је и судбина девизних резерви у многим земљама сада под великим ризиком. Тако је у овом периоду још више добио на замаху процес „бежања“ из УСД, првенствено у злато, чиме процес дедоларизације све више добија у замаху. Поред Русије, где је он одавно највиднији, Кина и Индија увелико активно раде на интернационализацији својих валута у циљу олакшавања трговинских трансакција. Овим глобални финансијски систем улази у своју нову фазу, у којој ће све више земаља посезати за различитим облицима дедоларизације, крунећи све више неприкосновени статус УСД. Отуда су реална очекивања да ће он временом изгубити свој статус главне светске резервне валуте, уз све далекосежне последице, не само за америчку, него и за целокупну светску економију. Све стабилнији раст Русије, упркос текућем рату и историјским санкцијама, те велики инфраструктурни замах Индије, без обзира што је до сада успела да искористи само мали део нових могућности створених економским успоравањем Кине, а и препород Мексика кроз „ Четврту трансформацију“, првенствено саобраћајних коридора и нафтне индустрије, јасни су показетељи да се незападни свет или светска већина, како га популарно називају, много успешније од западних економија бори у текућој светској економској ситуацији.
Колективни Запад је јако нервозно реаговао уочи и током Самита БРИКС+ у Казању октобра ове године, не толико из разлога што је по многим економским показатељима он још пре пар година и то у старом саставу, претекао популарну Г-7, већ највише због најаве БРИКС+ упостављања сопственог финансијског система, односно неготовинске „корпе“ националних валута према стварној економији земаља, којим ће се одређивати међусобне вредности националних валута, изван домашаја УСД и евра. Пре самог самита свима је постало јасно да је БРИКС већ на путу да постане кровна структура, идеолошки предводник, уз кључну и већ добро институционализовану Шангајску организацију за сарадњу (ШОС), нових незападних интеграција у свету. Његов основ је у борби са западним неолибералним колонијалним економским системом, а са главним циљем његове дедоларизације, како су то лепо оценили неки од наших аутора. Западни медији су, по већ старом обичају, пожурили проглашавајући саму идеју о стварању платног система БРИКС бриџ, те и већ активни БРИКС- клир, као систем обрачуна, плаћања и поравњања узајамних потраживања на мултилатералној основи, са заиста великим потенцијалом, као „Путинов план победе над доларом“. Као носилац процеса дедоларизације је планирана Нова развојна банка БРИКС-а (НДБ), са основним циљем да подржи улагања у инфраструктуру и у одрживе пројекте у земљама у развоју, са што већим постотком у локалним валутама. Сигурно је да ће бити ипак потребно доста времена да све ово и заживи и да се интегрише у постојеће финасијско-платне системе, али је такође још сигурније да ће Запад све мање бити у могућности да на то утиче. После Самита у Казању, међутим, остао је реално горак утисак да, без обзира на усвојену заједничку агенду, сасвим очекивано није прошла руска агенда о пуној економској конфронтацији са Западом, без обзира на несумљиву подршку Ирана. Неслагања Кине, а посебно Индије, као и неких других земаља које су се уплашиле западних санкција, што је извесно довело до одређених пукотина, које за сада нису опасне. То је, међутим, за западне медије деловало као лек на љуту рану, те су одмах кренули са доказивањима да та хипотетичка заједничка монета БРИКС+, има мало шанси да бар у догледној будућности буде опасан изазивач долару. Али оно што је реално, БРИКС+ ће полако, али сигурно, одмерено и постепено градити своју институционалну структуру, методе рада и тек се ширити, добијајући све више на моћи у свету. Зар сам Трамп то већ није препознао када је ових дана почео отворено да прети економијама БРИКС+, увођењем суманутих царина, уколико наставе дедоларизацију?
III
Посматрано полугодиште од мог задњег текста у Србији није донело готово ништа обећавајуће позитивног, већ, насупрот томе, иначе лоши економски показатељи, само су се у међувремену додатно погоршали. Једноставно речено у Србији живимо један прави економски провизоријум, заснован искључиво на лажној слици макроекономске стабиности, у којој је за главни успех проглашено наводно добијање инвестиционог рејтинга, који ће нам само омогућити да се брже и можда мало безболније даље задужујемо у свету. Овог пута ћу изнети само неколико кратких чињеница у прилог овој слици, а које нас сигурно воде у скорију економску пропаст. Јавни дуг нам је лажно испод 50% БДП-а, јер сам БДП када год затреба власт диже променом методолије обрачуна, па је сада већ преко 80 милијарди евра. Уопште не сумњам да ће ускоро изаћи на целих 100, пошто је темпо задуживања рапидно добио на убрзању задњих неколико година. Већ читаву деценију не враћамо кредите, већ их једноставно популарно рефинансирамо, узмемо нове да би вратили старе, али наравно сваки пут по вишим каматама. Оне сада иду и до 8 %, дуло више од планираног раста за ову и следећу годину, који су такође, готово редовно нереални и надувани. Само ћемо за камате платити, ове 1,6, а следеће безмало две милијареде евра, односно 8% буџета, што премашује издвајања за социјално осигурање и социјалну заштиту, а такође достиже и укупне расходе државе за све субвенције, укључујући и оне за пољопривреду, привреду, железницу, културу, туризам, ваздушни и друмски саобраћај. С друге стране, ово сумануто задуживање се уопште не одражава на положај обичних грађана, па смо по куповној моћи у Европи бољи само од БиХ, Албаније и Македоније, пошто нам је она реална медијална плата тек нешто преко 600 евра, а цене хране и безалкохолних пића скоро 96% просека ЕУ. Уз све ово, као и масу оцена наше економске ситуације у ранијим текстовима на овом сајту, а који су се углавном, у међувремену, погоршале, удружено иде и тренутна наша унутрашња политичка ситуација, која је пред пуцањем. Неоколонијалну власт, која је у стрмоглавом паду, у фази где урушава сама себе, жели да замени друга, можда нешто мање колонијална, али још увек нејака, подељена и неспремна за тај корак. У овој ситуацији готово да илузорно делују све препоруке наших угледних аутора, које здушно подржавам, а које се односе на хитно смањивање изложености према долару и евру, на продају свих позиција у хартијама од вредности под утицајем САД, такође да се форсирају заједнички послови за незападним компанијама, да се хитно развију наше компаније за наступ на тржиштима земаља у развоју, да се хитно ресетује постојећи наш банкарски систем, уз форсирање домаћег банкарства, уз промену прописа вођења монетарне политике пуног капацитета. Ово једноставно значи да нам је више него неопходна комплетна промена економског модела, за који се толико упорно залажем у готово сваком свом текту на овом сајту. Она реално неће бити могућа без окончања ових тектонских, како економских, тако и политичких, промена које су већ увелико кренуле у целом свету, са којима ће неминовно доћи и смена владајућих елита. То се не односи само на нас, већ и на све остале, врло сличне, балканске исцепкане деспотије, које ће тај талас такође погодити. Зар није крајње време да му кремено у сусрет?
IV
Иза свих ових наведених великих и узнемирујућих заоштравања у свету, где су највидљивија она на политичкој, а вероватно још више на војној, односно ратној сцени, крију се, по мом дубоком убеђењу, они фундаментални, везани за борбу за премоћ економских модела, а у блиској вези са тим и сукоб идеологија. Ово је готово постала незаобилазна тачка којом се иначе дугорочно бавим у свим својим текстовима који обрађују ову проблематику. Сав економски и политички живот у свету у задњих неколико деценија, па све негде до светске рецесије 2008 године је скоро у потпуности био креиран од стране западног неолибералног поретка, заснованог на веровању да су неспутана тржишта најефикасније средство за постизање оптималних резултата. Без обзира на то, по оцени еминентних западних економиста, што је он још у свом старту био оптерећен суровом истином да су нерегулисана тржишта неефикасна и нестабилна и фактички непогодна за генерисање друштвено прихватљиве расподеле прихода, овај модел развоја се убрзано ширио у свету, са неспутаном жељом да постане убедљиво доминантан. Данас неолиберални концепт изгледа поприлично скрхано, по оцени водећих светских, а и наших економиста, који наглашавају да се њега данас фактички одричу и главне западне земље које су иначе и дефинисале његова правила, те да се он једноставно одрекао самога себе, самоуништавајући се. На Западу већ сасвим јасно можемо разазнати две оштро супротствљене групације, једне врло компактне, са штабом у чувеном Давосу, која ће до самог краја истрајавати на одбрани овог модела, по којима ће се сва будћност заснивати на новим технологијама попут вештачке интелигенције и биоинжењеринга, где ће већина људи бити фактички сувишна. Главни изазов, по њима, ће бити понудити свету „нову религију“ или нову филозофију, коју ће наравно креирати иста та вештачка интелигенција „рециклажом“ постојећих верских списа. Друга, пак доста разнолика, али дубоко свесна економске кризе која се приближава, већ дуже тражи излаз, углавном у, мење или више, козметичким изменама овог већ постојећег модела, а много ређе у сасвим новим моделима економског развоја, који диктира савремена стварност. Њихова основна порука је ако не можете променити законе физике, можете променити правила економске игре, с тиме што неки од њих заговарају повратак морала у економију, нове облике власничких структура у компанијама, други пак поенту виде на већем, експоненцијалном опорезивању крупног капитала и драстично смањењу неједнакости у друштву, док пак трећи заговарају тзв. еколошки „ НЕ-раст“, односно напредак без раста, као радикално другачији економски систем, јер смо до сада премашили четири, по другима чак пет или шест, од девет планетарних граница који дефинишу планету погодну за живот. Међутим, тешко да ћемо међу њима пронаћи били кога ко се осмелио да удари у саме корене неолибералног модела, ко је почео озбиљније да се бави његовим базним структурним променама, у смислу тражења одговарајуће алтернативе. Дубоко сам уверен да их неће скорије озбиљно ни тражити, ни проучавати, све док их љута и сурова реалност нове светске економске кризе не примора на то.
С друге стране, на Истоку, као што сам то раније више пута наглашавао, траје право трагање за новим економским моделима и идеологијама. Русија већ одавно заговара нови национализам, неодогматски и православни руски социјализам, са снажном идејом социјалне правде, моћне суперсиле и нове монархије, са ослонцем на традиционалну цивилизацију и евроазијство. Тренутно се у Русији тако води оштра борба са неолибералним остацима у њиховим редовима, али који и даље пружају жилав отпор уз свесрдну помоћ Запада. Кинески економски модел, социјалистичког политичког уређења и капиталистичке привреде, уз руско државно и духовно буђење страшно је уплашило већ поменуту екипу СЗВС, јер су их угрозили не само материјално и геополитички, већ ударили у саме темеље њиховог легитимитета, односно њихов неолиберални концепт, који пропада. Кинески модел, где је држава задржала превласт над капиталом, чиме профит остаје у служби друштва, бива све више прихватан на Западу. Средином ове године у Кини је на снагу ступио ревидиран Закон о предузећима који предвиђа радничку партиципацију у њиховим привредним друштвима, чиме ће демократско корпоративно управљање постати законска обавеза. Нису ли Кинези прихватили идеје Томе Пикетија и сличних са Запада? Да овом прилико споменем још Индију која покушава да реализује идеолошки пројекат који хиндуистичко буђење спаја са индустријализацијом, тражећи узор у јапанском моделу – модерном у индустријском смислу, а „незападаном“ у оном културном. Свет једноставно улази у постлибералну еру, где се, ослобађањем од неолибералне догме, постепено отварају врата неограничених могућности. Запад губи хегемонију, што је првенствено у интересу не само незападних цивилизација, него и њега самог, који постаје само један од полова мултиполарног света. Да ли ће свет више ићи ка мултиполарности или више ка полицентричности, где један или два моћна актера доминирају у сваком макро-региону, како то лепо објашњава М.Степић, остеје да се види. Али оно што ће за нас, као геополитичке епизодисте, бити битно, шансе за неутралност ће бити минималне, пошто ће позиције у контактним појасевима макро-региона или интерсних сфера, бити временом све деликатније и ризичније.
V
На крају, одговор на питање из наслова текста се само намеће. Следећа година нам на жалост доноси још више страха и неизвесности, продужетак жестоке кризе у земљама колективног Запада, која ће вероватно довести до почетка рецесије њихових економија, што ће широм отворити врата новој светској економској кризи. Снажни процеси економских раздвајања и подела ће се, на жалост, још више убрзати, што ће, међутим, прилично помоћи Истоку, а и целом незападном свету да се лакше избори са светском кризом. Војни сукоби широм света ће се појачати и умножити, врло вероватно до тачке усијања, пошто је то јединствени начин да Запад одложи свој политички и економски пад. Економисти ће наставити потрагу за одговарајућим новим моделима раста, али сам дубоко уверен, да ће на крају и сами ти модели бити мултиполарно обојени, пошто ће свака сфера тежити некима себи саобразним и одговарајућим. Нас, на периферији светских догађања, чека заиста тешка година, пуна политичких и економских превирања са сасвим неизвесним резултатима. Тешко да ћемо успети да одбранимо своју „неутралност“, а још теже да избегнемо економски суноврат, али уколико ово ипак успемо у следећој години, то ће бити велики успех.
Fonte: Centro di studi strategici
6. децембар 2024.
