Пише: Татјана Стојановић
Одлука Међународног кривичног суда (МКС) да изда налог за хапшење премијера Израела Бењамина Нетанјахуа и бивешег министра одбране те земље Јоава Галанта поделила је западно друштво и сврстала политичаре у два табора, распоређена дуж блискоисточне линије раздвајања.
Европска унија гласом свог врховног комесара за питања спољне политике и безбедности Жозепа Бореља изјавила је да се налог Међународног кривичног суда мора извршити. Званични представник швајцарског министарства правде Ингрид Рајзер обећала је да ће Нетањаху бити предат МКС уколико се нађе на територији њене земље.
Канада, која је деценијама била уточиште за украјинске ратне злочинце, који су у ту земљу побегли после Другог светског рата, изјавила је да ће поштовати све нормативне акте и одлуке међународних судова.
Са друге стране у Сједињеним Америчким Државама, нарочито у редовима Републиканаца, одлука Међународног кривичног суда изазвала је веома негативну реакцију. Један од саветника Доналда Трампа изјавио је да Америка мора принципијелно да реагује на „антисемитско деловање МКС у погледу Израела“, а сенатор Тим Котон, кога је Трамп разматрао као једног од кандидата на дужност шефа Пентагона, отишао је много даље и позвао САД да изврше инвазију на Низоземску.
„МКС је пародија на правосуђе, а Карим Хан (тужилац МКС, – Ред.) – ненормални фанатик. Тешко њему и свима онима који покушају да поступе у складу са овим незаконитим налозима. Дозволите ми да им свима пријатељски напоменем: амерички закон о Међународном кривичном суду се не зове тек тако Гашки акт о извазији. Размислите о томе“, – изјавио је Котон.
Реакција америчког сенатора на одлуку суда одличан је пример двоструких стандарда на којима се заснива сав западни прилаз међународном праву, па и овом судском телу, које заправо није ни било основано зато да би се заиста бавило ратним злочинима и кривично гонило њихове починиоце у целом свету, без обзира на националну, верску или политичку припадност.
Формално Међународни кривични суд био је формиран са намером да се исправе грешке које је у свом раду допустио Међународни трибунал за бившу Југославију, чија је пристрастност и исполитизираност била очигледна још од првих дана његовог рада.
Док је Трибунал за бившу Југославију увелико заседао, на дипломатској конференцији у Риму 17. јула 1998. године усвојен је статут на чијој основи је касније формиран Међународни кривични суд. Документ је ступо на снагу 2002. године, када га је ратификовало 60 земаља-потписница. До данас Римски статут ратификовале су 124 земље од укупно 137, колико је документ потписало.
Међународни кривични суд утврђен је на основу Римског статута као независни међународни орган у чијој компетенцији се налази разматрање најтежих злочина против човечности, ратних злочина, злочина геноцида и злочина међународних агресија. Јурисдикција суда распростире се искључиво на људе, а не на компаније на на државе у целини.
Међутим, МКС никада није постао независни међународни судски орган који би се бавио разматањем доказа и изрицањем пресуда о најтежим кривичним делима. Од укупно пет сталних чланица СБ УН јурисдикцију суда не признају три државе – САД, Русија и Кина.
Сједињене Америчке Државе потписале су Римски статут 2000. године, да би 2002. године опозвале свој потпис под тим документом, тврдећи да његова ратификација није у складу са америчким законодавством и интересима држављана ове земље. Заиста, америчко законодавство искључује могоћност изручења сопствених грађана другим земљама да би им се тамо судило.
Међутим, то ни мало не смета САД и њиховим запдним партнерима да упорно захтевају од трећих земаља да се придржавају одлука суда и извршавају налоге издате од стране његовог тужиоца Карима Хана, уколико се оне односе не на премијера Израела, него, на пример, на председника Русије Владимира Путина.
Познато је да је 17. марта 2023. године Међународни суд издао налог за хапшење председника Русије Владимира Путина због наводне умешаности у незакониту депортацију деце из Донбаса. Тако је руски лидер постао трећи актуални шеф државе чије је хапшење затражио овај судски орган. Пре тога Међународни кривични суд је захтевао хапшење председника Судана Омара ал-Башира и председника Либије Моамера Гадафија. Поред Владимира Путина, суд је истовремено затражио и хапшење омбудсмена за права детета Марије Љвове-Белове.
Налог МКС издат је на захтев тог истог Карима Хана, кога амерички сенатор сада назива „ненормалним фанатиком“.
Истини за вољу, тешко је замислити да су судије МКС заиста очекивале да икада пред собом виде руског лидера главом и брадом. Теоријски то би било могуће само под условом да Русија потпуно изгуби свој суверенитет, што је данас тешко замислити, посебно у светлу последњих догађаја на ратишту у Украјини, где је Москва недвосмислено показало колико јој је стало да тај суверенитет одбрани.
Због тога у случају Владимира Путина исправније је сматрати да је Међународни кривични суд са његовим одлукама за колективни Запад инструмент притиска на 124 земље-потписнице Римског статута, како би се оне чврсто држале антируске коалције. Тако се недавно Монголија нашла на мети МКС када је одбила да ухапси Владимира Путина за време његове званичне посете у септембру ове године. Са друге стране то је начин да се руски лидер држи у привидној међународној изолацији. Међутим, реалне иструменте да било како науди руском председнику Међународни кривични суд једноставно не поседује.
Па ипак, управо захваљујући овом судском органу данс смо сведоци заиста јединственог случаја који дуго година уназад није могао да се деси на међународној сцени – сенатор САД, кандидат за шефа Пентагона грди МКС речима које као да му је издиктирао неки руски новинар. МКС је пародија на правосуђе – то би сте исто могли да прочитате на страницама било ког руског издања.
Како то да су се амерички сенатор и руско јавно мњење бар за тренутак нашли на истој позицији у односу на Међународни кривични суд, који је основан да штити интересе Запада, а не Руса?
У овом случају реч је о сукобу унутар америчке елите. Одлазећи председник Џо Бајден и његова администрација у жељи да што више отежају прве дане новог председничког мандата Доналда Тампа, који ће морати да посвети време исправљању свега онога што су мимо политике коју је он означио у својој предизборној кампањи урадили његови претходници.
Уз то налог за хапшење Нетањаху и Галанта може се схватити као освета руководства америчке Демократске странке. Администрација Бајдена и Харис у свему је подржавала Нетањахуа – и војно, и политички. Ипак сам рат у Гази у редове демократа унео је озбиљан раскол и донео је партији негативне поене у америчком друштву у сред предизборне кампање.
Међутим, никакве озбиљне последице по премијера Израела освета америчког естаблишмента неће оставити. Тел-Авив ће једноставно игнорисати одлуку Међународног кривичног трибунала док у Белу кућу не дођу нови људи.
С друге стране случај са издавањем налога за хапшење Нетењаху још једном је потврдио оно што се и тако знало: међународна организација са седиштем у Хагу под називом Међународни кривични суд типична је глобалистичка структура коју је западни естаблишмент утврдио ради реализације својих интереса, све до међусобних обрачуна. А одлуке тог назови суда не само да не одговарају високим идеалима правичности, већ често не одговарају ни елемнтарним законима здраве памети.
Fonte: Парадокс међународног „правосуђа“: Ко хоће да ухапси Путина и Нетанјахуа – ИН4С
25. новембар 2024.