Иван Поповић: Тиха дипломација Еуропске уније

Пише: Иван Поповић

Нешто се чудно догађа у Сједињеним Америчким Државама. Није за одбацити могућност да су при доласку Бидена на власт, неоконзервативци стали са провођењем америчке вањске политике која је била привремено другачије формирана Трумповим мандатом, али засада нити превеликих акција нити самог дјеловања Бидена нема на свјетској политичкој позорници. Ово што се догађа са Русијом тек је одбљесак тестирања моћи двију сила истога ранга, но не дјелује да ће Биден кренути на озбиљније дестабилизирање Руске Федерације.

Оно што се чудно на први поглед догађа јест чињеница да осим што се Америка бави пандемијом, и својим унутарњим питањима, нема је другдје у свијету. Па се поставља питање, није ли можда посао привремено дат у руке Еуропској унији? Врло изгледно да јест.
Еуропска унија је тај посао преузела и проводила већ када је Трумп држао власт. Оно што је радила тада ради и данас. Сви канали према Истоку су на неки начин прекинути. Земље чланица тијеком ове пандемије се у суштини суочавају саме са својим проблемима, док Брусел хладно проматра. Цјепива је у регији највише донирала Србија, а другим је земљама, након великих катастрофа са испоруком цјепива у помоћ прискочила Кина и Русија. Први значајан сигнал тихе дипломације ЕУ-а јест, а самим тиме то може бити сигнал америчке политике, Босна и Херцеговина. Тим тзв. нон-папером који кола Еуропом, а сигнализира разбијање БиХ видимо да се дешава прва велика опасност гдје ЕУ све ближим спајањем Америци проводи њезине интересе.
Ако је Унија амерички привјесак, онда све више долази закључак да она нема будућности. Не тек из привидних политичких разлога који се сами по себи намећу, него зато што она која је замишљена као господарско политички пројект који би потпуно укинуо границе и на глобалној разини био велики играч, напушта ту идеју. То може говорити аутоматски и Србији и Босни и Херцеговини које се надају приступању у њено чланство, као и друге земље, да од тога неће имати никакве користи, а посебно не онда када учине оно што ће морати направити, ускладе властиту вањску политику са оном ЕУ. Еуропска унија мора бити модел глобалног дјеловања. У ужем смислу речено, мора бити играч и на Истоку и на Западу. Све своје позитивне вриједности мора почети користити да би кренула ка остваривању тога да више не буде бирократска и нефункционална него конкретна заједница еуропских суверених држава које од те Уније имају користи, а и она од њих. Досада је било само ово друго. Такођер, мора се све више почети отварати ка Истоку. Сурадња примјерице са Кином, као све више водећом свјетском економијом би требала бити примарна задаћа њезине политике. Међутим, проблем је уз бирокрацију и тај што јој то не дозвољава САД, који се боји не неког кинеског комунистичког утјецаја, већ се боји кинеског утјецаја, као и индијског, руског итд…
На плану простора земаља бивше Југославије потребно се још вратити на Босну и Херцеговину. БиХ овако како постоји данас је нефункционална држава. За сваког њезиног грађанина и за све њене конститутивне народе. Проблем лежи у томе што се грађани и политичари Босне и Херцеговине морају договорити како ће у будућности изгледати њезин унутарњи политичко суверени облик који ће моћи служити њеним људима, али у читавом њезином територијалном интегритету без икаквог издвајања ентитета и слично. Када се то догоди, онда неће моћи ЕУ нон-паперима дијелити једну земљу. ЕУ ту треба бити као рука која ће прије свега економски подупријети Босну и Херцеговину и ојачати њезине институције, али не кроз провођење дестабилизацијске политике која би у коначници довела до рата. Иако то тако на први поглед не изгледа, да би Америка кроз ЕУ жељела да се то у БиХ догоди, али ако имамо на уму да би нови рат у Босни и Херцеговини могао донијети прекрајање граница на Балкану и у цјелини га довести у нестабилност, онда би то Америци одговарало јер би тиме хтјела макнути у потпуности руски утјецај који овдје постоји. Све то, на крају дана, одвија се у дипломатским круговима за које јавност не зна. На вријеме требамо бити обавијештени, како би препознали тко какву игру игра, а како за пет или десет година не би рекли да нисмо знали, баш као што нисмо знали што се догађало деведесетих при разбијању заједничке земље.

2. мај 2021.