Иван Поповић: Савез на Истоку – Ислам као елемент политике мира

Пише: Иван Поповић

Да би се ушло у заокруживање нових савеза на Истоку у политичком смислу, али и да би се видело како феномен ислама данас утиче на то, а то је неопходно, дати исламу данас значај као фактору који игра снажну улогу у геополитичком смислу за земље Истока, које нису пре имале тако снажан сусрет са њим, прво се треба осврнути на Запад.

Као што је познато, политика се формира према факторима који јачају у друштву. Нажалост, не према захтевима грађана, али када неки феномен довољно ојача у друштву, више се не може игнорисати. И на Истоку и на Западу то је религиозност. Наиме, Запад, након потпуног утоњавања у рационализам, помало увиђа духовни недостатак. Тамо, с једне стране, још увек имамо пуно људи који живе потпуно секуларним животом, али постоје и људи који се све више окрећу религији. Изнад свега, на Западу то више није толико случај са хришћанством колико са исламом. Као и неким другим углавном филозофским традицијама Истока.
Ова чињеница узрокује политичке проблеме јер приче о неким вредностима Запада које се присилно намећу као што су идеологија демократије и људских права, али с правом назване идеологијом, јер иста правила не важе за све, већ се лицемерно диктирају, а затим и демократија и људска права јесу идеологија које се не разликују од других, па се дешава да та идеологија постане апсолутно одбојна. Од тога се из света једне илузорне и наметнуте идеје окрећемо нечему другом. Политички „проблеми“ ће тек почети јер ће људи постати све религиознији. И то се не може игнорисати. Они то постају зато што је потпуно природно да свако од нас захтева смисао и сврху свог живота и проналажења истог у световним стварима и у последњих тридесет година она се све више налази у духовности. И заиста, то се не може одвојити од политике. Временом ће се тражити верско преплитање у друштву са политиком и религијом, а све мање ће се инсистирати на разним слободама које узрокују смрт развијених земаља. Узмимо пример једне Немачке где је с обзиром на чињеницу да се толико улаже у рад, та земља сигурно дошла до врхунске организације, али и некада велика немачка култура Хегела, Гетеа итд. непоновљива је и незамислива у данашњем погледу. И то управо зато што не постоји ниједна здрава критика саме те идеологије демократије, људских права и слобода.
То је проблем Запада. Исток, са новим савезима, посебно Русија и Кина, почиње правилно да рачуна на присуство ислама. Што више није негативна конотација. Долази до све коректнијег разумевања шта је ислам, тачније, све се више сазнаје да ислам није ништа од свега што се у медијима приказује у последњих двадесет година. Зашто је ово битно? Јер муслимани својом поруком, пре свега концептом строгог монотеизма, а затим и друштвеним поретком, који сигурно има шеријатске елементе, преносе поруке које могу бити корисне друштвима на Истоку. Узмимо криминал. Корупција која је данас брутално распрострањена у читавом свету и то више него икада, применом додуше чврстих шеријатских принципа обећава њено искорењивање. Друго, од католичких, или оријенталистичких напада протеклих столећа на ислам ми видимо колико он представља озбиљну претњу тим системима који су људе својим лажима довели до психичког, али и често физичког колапса. Па се исправним разумевањем вере на Истоку почиње догађати њено прихватање. А самим тиме ислам престаје да буде непријатељ, већ постаје нови савезник Истока. Запад ће то видети као своју претњу те се ту може очекивати још бруталнији амерички одговор, којег ће Европска унија слепо следити.

Из тога би могао настати врло снажнан геополитички покрет – савезништво за које се издалека може рећи да ће према својој снази претећи снагу Сједињених Америчких Држава. Почевши политички, па војно и економски. Опасност која се сама по себи поставља јесте питање америчког одговора. За сада је то демонизација ислама, Русије и Кине. Нарочито овог првог. Само зато што је нешто тако „опасно“ са погрешном вредношћу, то може представљати претњу. И све три ове ставке пре свега представљају претњу западном империјализму. И то више није реч коју можемо класификовати само уз латиноамеричке пропаганде материјале или некадашњи колонијализам и означити га мртвим, није мртав, амерички и западни империјализам јачи је него икад. Због њега је тренутна и још увек најизазовнија препрека му је она духовна која резултира политичком стварношћу. Циљ зато мора постати проучавање онога што се сматра непријатељском територијом, као што су то почеле да раде државе на Истоку. То је и Кина и Русија, и то су исламске теолошке премисе. Проучавајући, видећемо да то нису непријатељи. Овде морамо још једном нагласити да то није оно што Макрон назива проблемом ислама, већ је проблем првенствено употреба ислама од западних политичара да би створили новог непријатеља, након пада комунизма, како би оправдали сопствену спољну политику. И не само у економском већ и у ратном контексту као што смо видели у свим америчким администрацијама.

24. јул 2021.