Преносимо са портала oruzjeonline.com

Између конвенционалног, хибридног и атомског рата
Ових година (почевши од 2014) на територији Европе, једној од колевки светске цивилизације, на делу је лаицима тешко приметан, али евидентан рат нове генерације. Многим аналитичарима “специјалне војне операције“ РФ промакли су значајни детаљи који су се појавили у стратегији, оператици и тактици на бојном пољу. Није ни чудо јер је медијска ентропија огромна, а познавање менталитета страна у сукобу често неочекивано површно. При том се полази од предрасуда да Руси крећу као “парни ваљак“, добијају борбе сировом силом и масом технике и не жале своје жртве. То је, наравно, далеко од истине. Без обзира што је формално ова операција с руске стране названа “специјалном“, у суштини јесте реч о крвавом рату ограничених циљева, што не смањује трагичност сваког погинулог или уништене материјалне вредности.

Док су многи коментатори просуђивали и потцењивали “извикану“ руску премоћ, амерички стратези нису се либили да признају да први пут на терену присуствују практичној примени “New Generation Varfare“ и то управо од стране ОС Русије коју су у НАТО доктрини прогласили својом највећом опасношћу, узимајући у обзир и њене потенцијалне савезнике. Мора се признати да то Американцима није промакло и да они имају исто тако добре теоретичаре и посматраче. Према том сазнању, на делу је имплементација концепта новог ратовања, повезаног са савременим руским војно-теоријским развојем у области ратовања у XXИ веку. Сугерише се при том да је на делу оживљавање пребрзо заборављене “Доктирине Герасимова“. Ко је тај човек? Каква је то доктрина?


Реч је о начелнику Генералштаба ОС РФ Валерију Герасимову (Валерий Васильевич Герасимов). Први пут је ова доктрина обелодањена пред Академијом војних наука РФ, где је генерал Герасимов излагао на тему о хибридном рату, у фебруару 2013. године. Ово излагање објављено је у листу “Војноиндустријски гласник“ под насловом “Вредност науке у предвиђању“. Сместа је изазвало пажњу па је прештампано у часопису “Military Review“ и касније га је западна штампа много пута цитирала. На Вест Поинту (U. S. Military Academy West Point – USMA) су га врло озбиљно схватили. Доктрина је темељно преиспитала савремени концепт међудржавних сукоба, а неки теоретичари су је неопрезно одбацили, сматрајући да је “хибридни рат“ стран руској војној теорији.

Истина је да је овај концепт настао управо као противтежа западној идеји хибридног рата. Први пут је успешно опробан током конфронтације са украјинским трупама приликом војног осигурања резултата референдума на Криму 2014. године. Био је то спој конвенционалног начина ратовања (доведеног до перфекције у дуготрајном периоду Хладног рата) и прилагођавања оперативном окружењу савременог света који тежи да се што брже развија под утицајем политичких, технолошких, економских и информационих фактора. Очигледно је да су се Руси, на свој начин правовремено укључили у ову трку.
Ову доктрину Герасимов није поставио напамет, нити му се тек тако “јавила“ уз кафу или у тренуцима неког провиђења. Напротив: поједини елементи ове стратегије уочени су пост фестум током ратова на Кавказу (у Чеченији и у Грузији), а током сукоба у Украјини доживели су своју дефинитивну афирмацију. Морамо објективно сагледати ствари и потврдити чињеницу која се у садашњој (надамо се све тишој медијској буци која производи само нове количине незнања и забуна) заборавља: кримска кампања је била демонстрација способности руских оружаних снага на нивоу стратешких комуникација. И поред неких сличности са сукобом у Јужној Осетији 2008. Године, јасно је била уочљива разлика у оперативној примени нових смерница у командној структури.

Пошто је ово војно-технички и историјски портал, нећемо се бавити међународним правом, тражењем или избегавањем дефиниције тога шта се догодило на Криму. Да ли је то била анексија, окупација, присаједињење, право на самопоредељење, итд? Тиме нека се баве експерти за међународно право. Овде је реч о војно-техничком аспекту те операције у светлу теме којом се бавимо.


Шта се то догодило, шта су то Руси урадили, па је за само три недеље морал украјинских трупа на Криму сломљен без испаљеног метка, а капитулирало је и предато 190 врхунских војних објеката и позиција? То су чињенице, ништа мање и ништа више. Говоримо о војној операцији као таквој. Посебно се истиче чињеница да Руси нису применили технику “парног ваљка“, односно масовну употребу оклопа или артиљерије. Током целе операције, најтеже возило које је било коришћено био је оклопни транспортер БТР 80. Контингент се састојао углавном од маринаца, ваздушно-десантних јединица (ВДВ) и јединица специјалних снага са људством мањим од десет хиљада припадника. Они су успели да обесхрабре и савладају 16.000 украјинских војника. Како? Украјинске снаге су биле бројније и боље позициониране од руских, то је евидентно, па ипак су изгубили битку на начин какав до сада није забележен. Операција је показала тачност и дисциплину руског војног састава, присуство до тада непримећене нове технике, личне заштитне опреме и различитих лако оклопљених “точкаша“. При томе је примењен и један “трик“ који је нашао рупу у међународним законима: руски војници нису на себи имали никаква обележја припадности! Управо је тада код Украјинаца за ове противнике усвојен еуфемизам и нтернет меме – Вежливые люди и/или Зелёные человечки.

Истраживачи са Националне академије Вест Поинт исказали су, мора се признати, висок професионализам и таленат у процени ове доктрине; одмах им је у очи упала (касније широко цитирана) формулација Герасимова: “Ратови се више не објављују, а када почну, не прате образац на који смо навикли…“. Американци су увидели да Герасимов, неуобичајено за дотадашње руске теоретичаре, веома обраћа пажњу на неборбене аспекте сваке међународне конфронтације. У овој визији, употреба оружаних снага постаје само елеменат обебеђења акција које се обављају неборбеним средствима. При том је узбуну изазвала чињеница да је Герасимов правилно уочио слабости бирократизованог америчког система, дуг циклус доношења одлука, крутост, итд.

Из Герасимовљеве теорије они су издвојили пет кључних елемената:

Политички притисак (преко пропаганде, информативних операција, компромитовања локалних власти, итд).
Индиректан утицај (кроз организовање сајбер напада, нарушавање транспортне структуре, обуку и наоружавање побуњеника).
Војну интервенцију (кроз демонстративно “залетање“ трупа до граница, организовање добровољачких оружаних формација, синхронизацију локалног отпора са руским снагама).
Присилно одвраћање – обесхрабривање (агресивним патролирањем дуж граница ваздушног простора, пребацивањем тактичких система нуклеарног наоружања, маневрима трупа у размерама ратних операција које би евентуално биле вођене).
Свесну манипулацију (кроз надмудривање, жонглирање са споразумима о прекиду ватре, уношење раздора у табор противника уз помоћ економских полуга, итд).
Из овог поступка западни аналитичари издвојили су осам кључних фаза у развоју сукоба:


1. Неоружане методе асиметричног утицаја засноване на информативним, психолошким, дипломатским, идеолошким и економским мерама у циљу стварања неопходне војно-политичке слике стања.
2. Специјалне операције за довођење противничког војно-политичког руководства у заблуду кроз координисане активности дипломатским каналима, у области медија и симулирањем цурења важних докумената и података у јавни простор.
3. Застрашивање, обмана, подмићивање, врбовање државних и војних службеника.
4. Пропагандне активности с циљем дестабилизације ситуације међу грађанством и охрабривањем појаве паравојних субверзивних елемената (“тројанских коња“).
5. Успостављање зоне забране летова и блокада нападнуте земље, коришћење приватних безбедносних и војних компанија и сарадња са локалним опозиционим снагама.
6. Покретање војне активности којој претходи извиђачка диверзантско-субверзивна кампања великих размера.
7. Комбиновање циљаних информативних операција (“тачкастих информација“) са застрашивањем путем демонстрације ваздушне надмоћи, електронског ратовања и употребе система прецизног наоружања; све ово комбинује се са новим, до тада непознатим широј јавности врстама оружја са новим тт својствима и могућношћу лансирања са свих носача (бродова, подморница, авиона, копна).
8. Сузбијање преосталих џепова отпора и уништавање непријатељске живе силе уз помоћ ваздушно-десантних снага, далекометног оружја, употребе специјалних извиђачких средстава (дронова), итд.

Према закључку западних војних стручњака руски концепт “рата нове генерације“ значајно се разликује од теорије хибридног ратовања по томе што не занемарује средства тајне интервенције ниског степена комбинујући их са утицајем на високом нивоу. При том Руси показују одлучност (и не блефирају) да уђу у сукоб са становишта суперсиле. Према међународном експерту Филипу Карберу чији је интервју изашао на страницама америчког “Army Magazine“, Руси тај сценарио изводе “са виртуозношћу Страдиваријуса“. Текст је објавила фондација “Lessons Learned – from Russo-Ukrainian War“, осмог јула 2015. године.


Американци су схватили на основу тих информација да су водећи принципи руске нападне стратегије подвргнути темељној ревизији и да су знатно измењени. Постало је јасно да је важније и пожељније уместо директног сукоба развијати директан утицај и да је бесконтактна борба боља од самог уништења противника. Културни рат је пожељнији од сукоба оружјем, а ПсиОп је пожељнија од традиционалног тродимензионалног ратишта. На тај начин руска војна команда је тежиште акција приближила придобијању симпатија за своје поступке, те је на тај начин ослабила и слаби вољу украјинског народа и војске да се супростави. Овакав приступ назван је човекоцентричним, што се у потпуности уклапа и може чути и с највишег руског врха, када се стално понавља да руске оружане снаге споро напредују да би поштеделе грађане од страдања. При том се увелико користи и мека моћ (пропаганда, подмићивање, благ поступак са заробљеницима, итд).

С обзиром на то да је руски народ вековима у сталним сукобима и ратовима, они су показали урођено разумевање разлике између три циљне групе: руске мањине која живи на територији Украјине (тиме што су омогућили стварање две самопроглашене републике), владе Украјине (којој шаљу недвосмислене поруке да не желе да униште њихову земљу, већ да је денацификују и демилитаризују, што звучи много човеколикије од окупације или анексије) и међународне заједнице. Међународна заједница је реаговала ужурбано уводећи разне врсте санкција, шаљући оружје, опрему и другу нематеријалну помоћ. При том не полази од тога да је реч о две суседне државе које ће се кад-тад помирити и наћи начин да поново живе мирно. Историја таквих примера има много (Алзас и Лорен, Судети, Тирол, Трст, итд). Јасно је да појава “рата нове генерације“ брише границе између ратних и нератних активности, чинећи немогућим њихово јасно дефинисање и идентификовање, па према томе и спречавање.


Нису сви научници стали на страну западне одлучности да по сваку цену (“до последњег Украјинца“ како се то грубо, па и нетачно каже) зауставе Русе. Војни историчар Луис Лазаро Тихерина из независног истраживачког центра “Катехон“ (Катехон, ὁ κατέχων) приметио је “да се руска војна елита ослања на вишевековно интелектуално искуство; руску војну културу одликују стрпљење и тачност коју није лако репродуковати једноставним посматрањем споља“. Споменути Филип Карбер приметио је да је Украјина овог тренутка нови полигон за испитивање модела будућих ратова, онако како је то својевремено био Вијетнам.

У сенци нове генерације рата налази се и стално присутан сурогат рат или – заменски рат. То је рат преко посредника. Директни непријатељи у рату учествују за рачун, односно логистичку, пропагандну, обавештајну и сваку другу помоћ трећих страна, оних које не учествују директно у сукобу. Тај феномен датира још од Старог века, када су велика царства избегавала директна непријатељства, већ су своје вазалне државе подстицале на сукоб, тако одмеравајући снаге. Најчешће смо, ипак, били сведоци таквих ратова после Другог светског рата, где су две највеће силе и њихови савезници преко Кореје, Вијетнама, арапских земаља (Ирана, Ирака, Сирије, Египта), Израела, одмеравали противничку моћ и испробавали нова оружја. Тако је било и у Донбасу, све док РФ није службено признала самопроглашене ДНР и ЛНР и на њихов позив ушла у сукоб који је до тада посредно помагала.

3. јул 2022. 

Ко смо ми

“Центар за геостратешке студије” је невладино и непрофитно удружење, основано на неодређено време, ради остваривања циљева у области научног истраживање геостратешких односа и израде стратешких докумената, анализа и истраживања. 

Удружење развија и подржава пројекте и активности које су усмерене ка државним и националним интересима Србије, има својство правног лица и уписано је у регистар у складу са Законом.

Будимо у контакту

Наши контакти

Србија
+381654070470
center (@) geostrategy.rs

Youtube kanal