Интервју Драгане Трифковић са Мануелом Оксенрајтером за Стање Ствари
Мануела Оксенрајтера сам упознала у Београду, на конференцији поводом 15. година од НАТО агресије на Србију, и од тада имамо сјајну сарадњу. Он је одличан познавалац геополитике и изузетан војни аналитичар. Г. Оксенрајтер је био седам година уредник немачког војног часописа (Deutsche Militärzeitschrift), а након тога је основао месечник ZUERST! који се бави геополитиком, политиком, војним темама, економијом и културом. ZUERST! часопис се разликује од већине осталих, јер пише аргументовано. Зато је то један од ретких немачких часописа у којем може да се прочита истина о Косову и Метохији, Сребреници, специјалном рату против Србије и сл. Мануел Оксенрајтер је боравио неколико пута у Сирији током рата, где је са сиријском војском обишао ратна подручја. Репортаже о Сирији објављивао је и у српској Геополитици. Већ извесно време, ZUERST! такође објављује моје ауторске текстове, интервјуе и анализе. У последњем броју, објављен је велики интервју са Марком Јакшићем о ситуацији на Косову и Метохији, као и мој разговор са командантом француско-српске јединице у Новорусији.
Драгана Трифковић: Поштовани Мануеле, када сте први пут посетили Србију, којим поводом и какве утиске сте стекли?
Мануел Оксенрајтер: Мислим да је то било почетком 2000. године. Разлог моје посете је била репортажа о Војном музеју у београдској тврђави за „Немачки војни часопис“, чији сам тада био шеф редакције. Било је заиста дивно, провео сам неколико дана у Београду и лепо сам се провео. Касније, 2008. године, опет сам дошао за време протеста против проглашења независности српске провинције коју је окупирао НАТО, Косова и Метохије.
Како је изгледао сусрет са Србима уживо, и какве су сличности и разлике у односу на „маркетинг“ који су нам наменили западни медији. Да ли личимо на дивљаке са ножем у зубима како нас описују?
(Смех) Ово питање звучи мало као: „Србин, непозната јединка“. Али има трагичне истине у томе. Србе су европски мас-медији и европска политика стигматизовали почетком 90-их. Без икакве сумње, у репортажама европских мас-медија, Срби су губитници. А објашњење је једноставно: Србија је једна од најважнијих геополитичких препрека за Западну Европу. А историјски и садашњи непријатељи Срба – Хрвати, Босанци и Албанци – јесу слуге Брисела и Вашингтона. Србе увек описују кроз тај специфичан геополитички шаблон. То нема никакве везе са „српским карактером“ или „српским националним особинама“. Срби које сам ја срео су увек били врло честити и самилосни људи са врло јаким осећањем за свој народ. Имају изоштрен осећај за политику историје. Чак и они Срби који у великој мери осећају одбојност према Немачкој – наравно због немачког учествовања у агресији НАТО против Београда 1999. године – увек су били пријатељски настројени и изузетно учтиви према мени. Не могу уопште да се жалим. Међу мојим најбољим пријатељима дефинитивно има највише Срба.
Како вам се допада српска храна и српска ракија?
Озбиљно сам се заљубио и у храну и у ракију. Српска храна је најбоља заштита како човек не би постао постмодерни „веган“ хипстер!
У вашем часопису често могу да се прочитају чланци о Србији, који објективно и непристрасно анализирају протекла дешавања у земљама бивше Југославије. Како читалачка публика у Немачкој реагује на те текстове?
Генерално, нашим читаоцима се допада то што им дајемо голе чињенице, онакве какве јесу. Србија је нација која пати због западњачких лажи о рату, исто колико и друге земље као што су Сирија, Русија или Иран. То опет има геополитичке разлоге и нема никакве везе са реалношћу. Наравно, многи Немци мисле да их Срби мрзе, а опет, и многи Срби мисле да их Немци мрзе. Обе групе се налазе у истој трагичној геополитичкој замци, коју су наместили трансатлантистички кругови преко мас-медија и политике. Та геополитичка замка функционише и за дугорочне историјске предрасуде: трагична историја светских ратова због којих су наши народи међусобно водили. Али данашња претња Европи је америчка окупација. Немци и Срби су на истој страни геополитичке барикаде. Ми као новинари и издавачи имамо задатак да пренесемо ту важну чињеницу нашим читаоцима у Немачкој и Србији.
Наше прво заједничко путовање било је на Косово и Метохију. Тамо смо обишли многа места и сусрели се са доста људи. Било је веома динамично и интересантно. Шта је на вас оставило највећи утисак?
Косово и Метохија је једно од најважнијих геополитичких жаришта Европе. Тамо се јасно види спор, али делотворан геноцид над српским становништвом. Нема никакве сумње да албанско живље види отимачину целе провинције као „војну кампању“: постављају увек албанске заставе – а никада косовске! – на српске куће где су некада живели Срби, као симбол војне окупације или као на граничне прелазе. Било је упечатљиво посетити и разговарати са „последњим Србима“ у српским енклавама Косова и Метохије, то су обични људи који буквално свакодневно пружају отпор сопственом нестанку. Они живе у апсолутно непријатељској околини, а њихов дух отпора, њихова издржљивост и енергија су невероватни и изузетни. Они све то чине без икакве подршке споља: Запад подржава Албанце, Београд жели да подстакне Србе да напусте свој завичај Косово и Метохију и да се настане у Србији. Дух ових људи је било нешто заиста упечатљиво!
Прошлог месеца смо заједно путовали у Донбас, где смо били међународни посматрачи на изборима у Луганској народној републици. Кијев нас је наградио титулом „персона нон грата“. Какви су ваши закључци о сукобу у Украјини, након што сте посетили ратну зону?
(Смех) Титула „персона нон грата“ вештачке НАТО колоније заиста није нешто најгоре што може да се деси људима као што смо ми. Мислим да можемо са тиме да живимо. Уосталом, не морамо да одемо у тај део земље која се звала Украјина пре такозваних „Евро-Мајданских“ догађаја. Требало би да посетимо Крим мало чешће – то више није део Украјине. Али, време које смо провели у Донбасу је било врло упечатљиво. Паралеле са другим геополитичким ратним зонама, као што је на пример Сирија, постоје ван сваке сумње. Украјинска војска и њихове паравојне групе, као тзв „батаљон Азов“, гађају цивиле и цивилне мете у Донбасу. Такозвана „АТО“ операција Кијева у Донбасу је у ствари казнена кампања против становништва те области. Видео сам уништене школе и избомбардоване стамбене зграде. У Украјини и Сирији постоје исте геополитичке линије фронта: Кијев и терористе у Сирији подржава Запад, они су магнет за криминалце из читавог света који тамо одлазе као „добровољци“. У Сирији они себе називају „џихадистима“, у Украјини „националистима“. Али ти термини само прикривају реалност: сви они су у ствари плаћеници Вашингтона, хтели они то или не. То је чињеница. На страни Кијева, као и у редовима терористичких група у Сирији, боре се чеченски исламисти. Сиријска војска и снаге самоодбране Донбаса пружају отпор тој опасности.
Захваљујући западним медијима, већина Срба и данас ЕУ види као добру перспективу. С обзиром да доста путујем и контактирам са много људи, имам могућност да се уверим у реалну ситуацију. Моји утисци су да је ЕУ пропали пројекат и да је само питање времена када ће бити коначно закључен. Какво је ваше мишљење о будућности ЕУ?
Европска унија је „најнеевропскији“ ентитет на нашем континенту. Овај ентитет не служи европском народу, већ интересима мултинационалних корпорација. А Брисел, наравно, води маркетиншку кампању у Србији. Садржај те кампање је усмерен ка материјалним жељама народа: „Гле! Бићеш грађанин Европске уније! Зарађиваћеш више новца! Једног дана ћеш имати свемоћни ЕВРО! Путоваћеш без визе! Осећаћеш се супер!“ Као оне старомодне рекламе за Марлборо које су обећавале осећање „слободе“ – захваљујући пушењу цигаре. А стварност је другачија од те сјајне шарене рекламе. Срби би требало да питају народ, на пример у Мађарској или Словачкој, како су их издали Брисел и њихове сопствене елите. Велико „космополитско обећање“ Европске уније („Можете да живите и радите било где у Европи!“) за многе источноевропске младе људе завршава се бедно плаћеним конобарским послом у неком прљавом лондонском пабу или нешто горе.
Озбиљно сумњам у брзи колапс Европске уније. Структура моћи може флексибилно да реагује за време кризе. Проћи ће доста времена док се бриселска супер-држава не распадне. Али све више људи у Европи се буди и гласа за евроскептичне партије. Ова промена је охрабрујућа.
Српска јавност види Немачку као самосталну и моћну државу, са јаком економијом и позицијом најповлашћеније државе у ЕУ. Реците нам нешто о политичкој и економској ситуацији у Немачкој. Колико је Немачка заиста суверена и слободна земља?
Немачка је економски џин, али политички кепец. А то је опасна комбинација, јер на тај начин економија постаје моћна алатка у рукама других. Немачка је економска и финансијска кичма Европске уније: без Немачке Брисел не би могао да делује. Странци често имају утисак да је Немачка „моћна држава“. Виде нашу канцеларку Ангелу Меркел како свуда путује и другима каже шта треба, а шта не треба да раде. Људи у Грчкој виде у Немачкој омрзнуту неоимперијалистичку творевину која жели да влада целом Европом. Британска жута штампа нас непрестано представља са шлемовима из времена Вермахта, као и са пруским шлемовима кад год наша власт нешто изјави или кад наша фудбалска репрезентација поново надвлада енглески тим.
Али стварност је много компликованија: Немачка је потпуно под контролом трансатлантистичких лобија. Све званичне политичке партије сматрају да припадају „вредностима западњачке заједнице“ – наравно, без јасне дефиниције шта те „западњачке вредности“ тачно значе. Берлин не делује у интересу Немачке, већ у интересу „вредности западњачке заједнице“. Немачка политика је ментално окупирана зона, скоро ниједан политичар из мејнстрим странака не може ни да замисли како би то изгледало да на пример нисмо члан НАТО. Они чак и не означавају свеопште америчко војно присуство у Немачкој као „окупацију“, већ их сматрају „партнерима“ и „пријатељима“.
Та окупациона ситуација је постала очигледна када су у Немачкој почеле дискусије о антируским санкцијама: сви знају да ће те санкције погодити немачку индустрију. Али за Берлин су изгледа интереси Вашингтона важнији од интереса националне економије. Овај пример указује на то да ми не делујемо у нашу корист.
Колико америчких војних база има у Немачкој и колико војника САД? Шта је њихов задатак тамо?
Немачка је данас најважнија „каријера“ за САД. Према информацијама различитих датотека, у Немачкој се налази око 50 000 америчких војника и 21 војна база. Али не треба да заборавимо и „тајне“ објекте. Званично, они су ту као „наши партнери“ и „НАТО савезници“. Али не треба да потцењујемо чињеницу да се америчке снаге налазе и у другим европским државама. Према подацима америчког министарства одбране из 2011. године, америчке активне војне трупе су стациониране у 150 држава широм света. Наивни политичари и лакомислени људи виде у томе „миротворне снаге“, док реалистични аналитичари виде агресивну „империју“ која примењује своје интересе помоћу војне силе. „Деамериканизација“, која претпоставља потпун нестанак америчког војног присуства, апсолутно је потребна за ослобођење Европе. Иначе, многи Американци мисле то исто.
Недавно сте изјавили да је немачка обавештајна служба (БНД) само испостава америчке обавештајне службе (ЦИА). На чему је заснована таква тврдња?
То је била иронична опаска, али са озбиљном позадином. Могли бисмо да се вратимо у историју како бисмо видели да је БНД мање- више „беба“ америчких тајних служби. Али можемо и да се концентришемо на скорашње догађаје: БНД изгледа увек објављује „доказе“ онда када су очајнички потребни ЦИА. Ево три примера:
- Рафид Ахмед Алван ал-Џанаби (шифровано име „Карвбол“) је био ирачки „сведок“ који је у Немачку дошао 1999. године у потрази за азилом, и који је дао БНД-у вишечасовно сведочење о наводном програму Ирака за оружје за масовно уништење, и посебно о покретним лабораторијама за оружје. Извештаји „Карвбола“ су били извор оправдања за америчку агресију на Ирак 2003. године. Ал-Џанаби је 2011. године први пут признао да је лагао када је причао о ирачком тајном програму за биолошко оружје. „Карвбол“ је постао „човек који је лажима натерао свет у рат“. Он и данас живи у Немачкој – као немачки грађанин (добио је немачки пасош захваљујући подршци БНД!), под заштитом немачких власти. Чак је месечно примао новац од БНД све до 2008. године. Могло би да се каже да је „Карвбол“ урадио одличан посао за САД уз помоћ БНД.
- Вашингтон, Париз и Лондон су 2013. године кривили сиријску власт за хемијски напад на Гуту 21. августа. Проблем: није било никаквих доказа против сиријских снага. БНД је онда опет „притекао у помоћ“: БНД је тврдио да су његови агенти чули разговор између високо рангираног члана либанског Хезболаха и иранске амбасаде. Званичник Хезболе је наводно признао да су Сиријци користили отрован гас. Наравно, тај „доказ“ никада није био објављен.
- У септембру 2014. године, БНД је окривио „проруске сепаратисте“ за обарање малезијског цивилног авиона MH-17 у источној Украјини. Али опет: тзв. „докази“ БНД-а никада нису изнети у јавност. То је једноставно поменуто ради утицања на јавно мњење, као и на холандске истражитеље у вези са рушењем авиона. И дан-данас можемо да тврдимо да не постоји доказ који би окривио самоодбрану Донбаса.
Човек би могао да се запита: зашто је Немачка потребна америчкој тајној служби за такве лажне акције? Можда то има везе са одличном светском репутацијом свега што је произведено у Немачкој и дан-данас.
Људи нам углавном више верују него Американцима. Али, када се ради о тајној служби, у питању је превара. И опет: све то иде на штету немачког угледа и није уопште у националном интересу.
Како немачка економија реагује на санкције према Русији? Шта ће се десити уколико Русија забрани увоз немачких аутомобила на своје тржиште? Да ли постоји незадовољство немачких привредника политиком коју води немачка власт?
Изгледа да немачка политичка елита подржава санкције против Русије. Чињенице су следеће: Немачка има уске економске везе са Русијом. Више од 6 000 немачких фирми су тамо активне. Немачка прима око трећину нафте и гаса из Русије. Русија је 11. највећи тржишни партнер Немачке, чија је трговина достигла 76,5 милијарди евра прошле године, према подацима трговинског удружења „Источни комитет“ („Ost Ausschuss”). Многа предузећа се боје затварања фирми ако буду уведене нове санкције. Око 350 000 радних места у Немачкој су повезана са Русијом. Можемо да кажемо да су антируске санкције у ствари антинемачке санкције.
С обзиром да често боравим у Русији, имала сам прилике да се уверим да руски народ изузетно цени немачки, без обзира на досадашње сукобе, историју и политику. Да ли ће у будућности Немачка склопити савез са Русијом или постоји опасност да јој поново објави рат?
Ако немачка власт једног дана почне да ради у корист немачких националних интереса, то би било добро и за Немце и за Русе. Обе земље су геополитички природни партнери. Али, пре него што сви будемо имали користи од тих важних прилика, морамо да се ослободимо од утицаја Вашингтона. Морамо да постанемо суверена нација у сувереном европском савезу, што је другачије од Европске уније. Предуслов за такву промену је деамериканизација нашег континента.
Заиста се надам да наша политичка класа неће бити довољно глупа да изврши било који војни експеримент против Русије. Али сам убеђен у то да немачки народ не би данас ни у будућности подржао агресију против Москве. Хвала Богу.
26.децембар 2014.
Са енглеског посрбила: Светлана Максовић
ИСПРАВКА: Овај чланак је промењен 26. 12. 2014. у 14:32 – исправљена је словна грешка (писало је „привреника“ уместо „привредника“) и уместо „Хезбола“ стављено је исправно „Хезболах“.