Пише: Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије

Не мора премијер да брине ни о плаћеницима, ни о добровољцима, ни о српско-руским везама, све ће доћи на своје место

Већ извесно време се појављују информације о учешћу Срба на страни руског народа у Украјини, али за сада не постоје прецизни подаци о њиховој бројности. Светски медији су пренели вести о успеху српских добровољаца у Украјини. РИА Новости пише да је група Срба која се придружила самоодбрани Доњецка успела да одбије напад кијевске хунте и уништи украјинску артиљерију.

У извештајима се помиње формација под именом „Јован Шевић“, којом командује Братислав Живковић.

Бескрајни плави круг, у њему звезда

Историјски подаци говоре да су подручје на коме се сада воде најжешће битке у Украјини средином 18. века населили Срби. Они су напустили Војну границу (гранично подручје тадашње Хабсбуршке монархије и Османског царства насељено Србима) и потражили спас у царској Русији.

Не желећи да узгубе свој идентитет и потпадну под утицај Аустро-Угарске, 1752. године су се у другом налету под вођством пуковника Јована Шевића населили у данашњој Украјини и тамо основали насеља Нова Србија и Славеносербиа.. Срби су се брзо уклолили у окружење и након деценије постојања области су укинуте. Ипак јасно је да су оставили дубок траг на тим просторима.

Милош Црњански је у прослављеном роману Сеобе описао трагање Срба за уточиштем. Велика Русија је за Србе много пута кроз историју била једина узданица. И данас, судбински предодређени, стојимо на таквој позицији.

Везе између Срба и Руса трају вековима. Испреплетане су заједничким пореклом, културом, религијом, вредностима и изнад свега емоцијама. Срби и Руси су се борили увек на истој страни и били победници против сила одговорних за крваве ратове. Руски добровољци су долазили у Србију да се боре уз своју православну браћу у многим ратовима. Један од најславнијих композитора на свету Петар Иљич Чајковски, компоновао је Српско-руски марш 1876. инспирисан том темом. Звуци композиције описују страдање, пожртвовање и снагу. У Српско-турском рату на Моравском фронту српском војском је командовао генерал Михаил Черњајев. У близини Алексинца, у селу Горњи Адровац, налази се црква Свете Тројицe, подигнута у знак сећања на руске добровољце из Српско-турског рата. Подигнута је на месту где је 20. августа 1876. године погинуо руски официр Николај Рајевски, родом из Украјине.

Руски цар Николај II Романов 1914. године послао је писмо краљу Александру: „Док год постоји и најмања нада да се крвопролиће може избећи, сва наша настојања морају бити усмерена у том правцу. Ако, упркос нашој искреној жељи, у томе не будемо имали успеха, Ваше Височанство може бити уверено у то да Русија ни у ком случају неће остати равнодушна према судбини Србије.“

Русија није остала равнодушна. Да тада није ушла у Први светски рат и да цар Николај II није послао ултиматум савезницима (ако се савезништво може присилом склопити), српска војска би нестала у Албанији. Цена уласка у Први светски рат била је превисока за Русију, а за царску породицу она је значила смртну пресуду. Русија се од тог слома никад није опоравила. У Солуну на Зејтинлику, поред српских светих ратника, леже руски.

Културне и духовне везе Срба и Руса су нераскидиве, оне трају кроз читав Средњи век до данашњих дана.

Плаћеници или добровољци?

Руси су подржавали Србе и онда када руска власт није била вољна. Период Јељцинове владавине остаће у најгорем памћењу. Док су олигарси, уз помоћ Запада пљачкали Русију и делили плен са својим заштитницима, руски народ је живео на ивици опстанка.

Пре десет година, први пут ми се у Русији десило да неко непознат почне да плаче и да се извињава када је чуо да сам Српкиња. Када сретнете негде Русе, немојте да се изненадите. Ја сам била изненађена само први пут. Многи Руси осећају дубоку грижу савести зато што руска власт није заштитила Србију 1999. године, у време НАТО агресије. Амерички амбасадор у Београду узима ту несрећну околност као пример и аргумент уз захтев да Србија данас уведе санкције Русији. Русија тада није била под руском, већ под америчком влашћу.

Сетимо се да су се на Косову и Метохији 1999. године борили руски добровољци, као и у Босни неколико година раније. У Вишеграду стоји камени споменик са уклесаним именима Руса који су погинули у редовима војске РС. Разлози због којих су Руси долазили да се боре на страни Срба, поред вековних веза између наша два народа, били су правда, слобода и православље.

Што се тиче плаћеника, прву приватну војну компанију основали су Енглези 1975. године, да би Американци постали касније водећи у том послу. Велико ангажовање и формирање нових приватних војних компанија прати америчку експанзију на земље Блиског Истока. Основни циљ војске је заштита државе, док приватне војне компаније за циљ имају профит. Америчка влада ангажује неколико приватних војних компанија за своје потребе у Ираку и другим земљама које су окупирали. САД користе те ресурсе како би, уз помоћ страних војника (плаћеника), ратовале за своје интересе.

Амерички официри су кроз приватне војне компаније обучавали хрватске и муслиманске снаге у ратовима на простору бивше Југославије. Резултати тога су етничко чишћење Срба у Хрватској и специјалне операције у Босни, које су послужиле као аргумент за бомбардовање српских положаја.

Основна разлика између добровољаца и плаћеника је у мотивацији. Добровољци су вођени идејама пре свега, док плаћеници ратују због личног интереса (новца). Због тога плаћенике не интересује за кога ратују и који су циљеви послодаваца. Таква конструкција одговара САД јер тешко је поверовати да би неко из моралних побуда отишао да убија људе због нафте, ширења НАТО база или америчке хегемоније. У том смисли нико озбиљан не би поистоветио добровољце са плаћеницима.

Државници или палћеници?

Након репортаже руске новинске агенције о успесима српских добровољаца који се боре на руској страни, у српским медијима се појавило неколико текстова који су оштро критиковали учешће Срба у сукобу у Украјини, а премијер Александар Вучић је изјавио да они наносе огромну штету Србији. Најавио је измену Кривичног законика, којом ће се учешће грађана Србије у рату у страној земљи, сматрати тешким кривичним делом, са казном до 12 година затвора и позвао све доборовољце из Србије да се врате кући и брину о својим породицама.

Добровољци наносе штету Србији, јер је она сада посвећена европском путу, а европске вредности су нељудскост, подаништво, користољубље, похлепа, индивидуализам, хомосексуализам, неонацизам, крволочност, тероризам, лаж, неморал. Шта се друго може рећи о данашњој Европи, сателиту САД, чији емисари држе лекције о правима хомосексуалаца, док у Одеси неонацисти спаљују живе људе. Док у Доњецку, Луганску и Славјанску војска Украјине пуца на цивиле, децу, ЕУ критикује Русију и уводи јој санкције. Можемо да погодимо ко ратује заједно са украјинском војском: то су америчке приватне војне компаније, у којима ратују војници различитик националности, због новца.

Плаћање најамничке војске било је актуелно и у Средњем веку. Византија је увек била спремна да плати добре ратнике, чак је и Душаново царство златницима куповало стране војнике. Ипак, у одлучујућим биткама важни су мотиви. У Првом светском рату Срби који су живели на територији Аустро-Угарске и служили њиховој војсци одмах по преласку границе променили су страну. Аустроугарска војска их је плаћала, али не одлучује новац о победницима, па чак ни сила. Ово су речи аустроугарског војника после Церске битке: „Сјајни су момци ови Срби, они умеју да бране своју земљу. Тек у Србији 1914. схватио сам да је љубав према слободи малих народа јача сила од насиља великих и моћних. Тек овде сам схватио да неумитна сила-воља савлађује све, а да је слабост силе у томе што верује у силу“.

Не знам да ли је неко својевремено Чарњајева и Рајевског називао плаћеницима, али, када премијер Србије помиње добровољце и плаћенике, онда треба да дефинише која је разлика међу њима и да на основу тога објасни какву штету Србији наносе плаћеници а какву добровољци. Можда добровољци иду у рат јер не трпе неправду, не могу да гледају како кијевска хунта убија цивиле, хоће да помогну својој православној браћи да се одбране од неонациста или имају жељу да се одуже на исти начин на који су и Руси нама вековима помагали. С друге стране, зар није по Србију далеко штетније то што припадници Војске Србије одлазе на заједничке вежбе са УЧК терористима (тзв. припадницима безбедносних снага лажне државе Косово) и злочиначком НАТО организацијом? Да ли су представници власти изразили забринутост због тога што се у јужној српској покрајини, за америчке потребе, обучавају муслимански екстремисти који затим иду у Сирију, Ирак а можда и Украјину? Или јужна српска покрајина не сме да се помиње? Сва та питања су у надлежности власти, и сваки одговорни државник би био дубоко забринут због њих. Уместо да се бави најважнијим националним и државним питањима, премијер се бави вољом појединаца. Бојим се да није у питању брига, већ примедбе властодаваца из Вашингтона и Брисела.

Посебно треба узети у обзир да оцене о плаћеницима и/или доборовољцима долазе од некога ко је у прошлости регрутовао људе да се боре за идеале којих се данас не сећа. Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица. Шта је са онима који су дали своје животе за те прошле идеале?

На оне који су отишли у Украјину да за новац пуцају у цивилно становништво (на страни кијевске хунте) не би ли изазвали братоубилачки рат између Руса и Украјинаца не вреди трошити речи. То су прави заступници САД, пси рата, спремни на свако зло зарад личних интереса. Баш као што је Америка спремна да уведе цео свет у сукоб ако је то шанса за останак на трону.

Велики људи, победници, увек иду за својим идејама, не за новцем. Несумњиво је да ће српски и руски народ увек стати на исту страну. Зато премијер не мора да брине ни о плаћеницима, ни о добровољцима, ни о српско-руским везама, ни о НАТО, ни о Косову и Метохији. Све ће доћи на своје место, по утврђеним историјским правилима. Само су нам потребни стрпљење, и вера.

19. август 2014.