Пише: Драгана Трифковић
Тихо продирање НАТО-а у Србију је крајње лоше и противно вољи већине грађана Србије, а и крајње понижавајуће према свим жртвама које су страдале у НАТО бомбардовању. Србија је институционализовала сарадњу са НАТО и она реално тиме не може да заузима неутралну или балансирајућу позицију. До овог закључка се може доћи и дубљим анализирањем војне сарадње Србије са западним силама у односу на сарадњу са Русијом, Кином и другим земљама које не припадају западном блоку
Медији у Србији су пренели вест да Министарство одбране Републике Србије планира следеће године да одржи вежбу под називом „REGEX-2018“ под насловом „Следеће године прва НАТО вежба у Србији„. Поводом тога се узбуркала јавност, а из Министарства одбране је стигло објашњење како „REGEX-2018“ није НАТО вежба, већ „регионална иницијатива“.
У објашњењу Министарства одбране стоји и то да ће се вежба реализовати уз стручну и делимично финансијску подршку Команде здружених снага Напуљ. Представници ове команде иначе редовно посећују српске касарне и организују разне активности, а све у складу са Индивидуалним акционим планом партнерства (ИПАП) који је Србија потписала са НАТО 2015. године и СОФА споразумом. Потписаним документима је Србија унапредила сарадњу са НАТО и подигла степен сарадње са овом организацијом на највиши могући ниво за земљу која није члан те Алијансе. ИПАП-ом се Србија није обавезала само на војну сарадњу са НАТО, већ је у тексту потписаног документа (ИПАП) дефинисано и увођење НАТО стандарда у Српску војску, регулисање регионалне сарадње у складу са тим стандардима, затим унутрашња политика и економска питања, људска права, владавина права, економске реформе, стратегија јавног информисања, допринос безбедности кроз научну сарадњу, политика одбране итд. Дакле, ИПАП је свеобухватни план који утиче на многе сегменте друштва, а не само на одбрану и безбедност, и чији је крајњи циљ да Србију усмери у правцу евроатлантских интеграција и задржи је под својим утицајем.
Као што је Министарство одбране појаснило, то није прва вежба која се реализује са НАТО, али је чињеница да се сарадња са НАТО продубљује. О томе се у јавности врло мало говори, због тога што велика већина Срба има најгоре асоцијације на НАТО, у вези са агресијом те организације на Србе 1995. године у БиХ и бомбардовања територије Србије и Црне Горе 1999. године.
Преко 80% становништва у Србији је против било какве сарадње са НАТО, сматрајући да је НАТО терористичка организација. Подсетићу да је НАТО агресија на Србију извршена без одобрења Савета безбедности УН, и да је представљала преседан као отворени напад 19 земаља које су чиниле коалицију против једне суверене државе.
Из тог разлога се у српским медијима о сарадњи Србије са НАТО веома мало пише, док се с друге стране пренаглашава војна сарадња са Русијом, због доброг односа који Срби имају према Русији.
Србија се декларативно изјашњава као војно неутрална земља, позивајући се на један кратак члан резолуције Народне скупштине из 2007. године. Међутим у стратешким документима – као што је Стратегија националне безбедности Републике Србије – није дефинисана војна неутралност. Стратешки војни документи нису усклађени са скупштинском резолуцијом, већ су прилагођени евроатлантском усмерењу Србије. Да би Србија постала „Швајцарска“ она би морала, пре свега, да усклади стратешка документа како би заузела позицију војног балансирања и несврставања у војне блокове, и да за такву позицију обезбеди подршку великих сила. Верујем да би Русија била вољна да гарантује војну неутралност Србије, али сам уверена да се са тим не би сагласиле западне силе које желе да ставе под контролу што више територије, због чега су и извршиле експанзију на исток након распада СССР-а.
Тихо продирање НАТО-а у Србију је крајње лоше и противно вољи већине грађана Србије, а и крајње понижавајуће према свим жртвама које су страдале у НАТО бомбардовању. Србија је институционализовала сарадњу са НАТО и са моје тачке гледишта она реално тиме не може да заузима неутралну или балансирајућу позицију. До овог закључка се може доћи и дубљим анализирањем војне сарадње Србије са западним силама (САД, стратешка сарадња са Охајом, НАТО, борбене групе ЕУ и сл.) у односу на сарадњу са Русијом, Кином и др. земљама које не припадају западном блоку. Поређења ради, ако је однос реализованих вежби Србије са Русијом и Западом 1:50 онда се не може говорити о „балансирању“.
Лоше је што је Црна Гора приступила НАТО политичком одлуком руководства земље. Ова чињеница није значајна у смислу важности Војске ЦГ, која је крајње занемарљивог капацитета, већ у смислу стратешког позиционирања НАТО и онемогућавања Русији да има приступ топлим морима и развија сарадњу са природним партнерима.
Што се тиче уласка Србије у НАТО, та тема тренутно није актуелна пре свега због тога што је НАТО остварио своје циљеве у Србији. Тренутна позиција Србије је гора од чланства у НАТО, због тога што НАТО остварује права као да је Србија чланица, а са друге стране нема никаквих обавеза. За НАТО је било важно да обезбеди коришћење територије, инфраструктуре и дипломатски имунитет за своје војнике. У том смислу изјаве како „Србија неће постати члан НАТО“ постају излишне.
Србија не размишља стратешки и не анализира озбиљно међународне промене које се дешавају. У једном је нови амерички председник озбиљно био у праву, а то је да је НАТО застарела организација која није у стању да се бори са савременим безбедносним изазовима. С друге стране већину материјалних средстава за НАТО обезбеђује Америка, која сада отворено размишља о томе да беспотребно финансира европску „безбедност“. О томе колико је НАТО способан да заштити своје чланице, говоре многобројни терористички напади у земљама чланицама. Можда би за почетак нешто о борби против тероризма могли да науче од Русије. НАТО више никоме није потребан, чак ни САД које су га створиле.
10. август 2017.
Текст је написан за руски медиј EurAsia Daily (www.eadaily.com)