Интервју Драгане Трифковић са директором Међународног експертског клуба EurAsiaAz, главним уредником азербејџанске новинске агенције Vzglyad.Az, Сејмуром Мамедовим

Фото: Сејмур Мемедов (извор: www.dispatchnewsdesk.com)

Који су фактори, по вашем мишљењу, одиграли пресудну улогу у новој ескалацији сукоба у Нагорно Карабаху?

Много је таквих фактора. Први главни фактор који већ дуже време озбиљно брине и власти и друштво је неуспех Јерменије да се придржава четири резолуције Савета безбедности УН усвојене у јеку рата у Карабаху 1993. године, захтевајући тренутно и безусловно повлачење јерменских оружаних снага са окупираних територија Азербејџана и повратак око милион интерно расељених лица својим кућама.

Прошло је скоро 30 година, али ове резолуције су до данас остале неиспуњене. Други фактор је неефикасан рад ОЕБС-ове Минске групе на решавању сукоба око Нагорно-Карабаха. Азербејџанска страна се надала да ће Минска група ОЕБС-а, под чијим покровитељством су одржани сви мировни преговори о питању Карабаха, коначно развезати гордијев - чвор „Карабаха“, али нажалост, ова посредничка група није успела да реши сукоб у Карабаху на основу међународног закон, територијални интегритет Азербејџана и резолуције Савета безбедности УН. Мировни преговори, у којима је Азербејџан активно учествовао, нису дали никакве резултате. Азербејџан је схватио да је бесмислено и даље се ослањати на поштовање ових резолуција. Током ових скоро 30 година, статус кво око Карабаха се није променио, није било никаквих суштинских преговора. Ако се чека још 30 година, створиће се потпуно другачије стварности.

Трећи фактор је да је Никол Пашинјан по доласку на власт, за разлику од претходних лидера Јерменије, почео да даје провокативније изјаве о Азербејџану. Његова добро позната фраза - „Карабах је Јерменија и тачка“ изузетно је негативно доживљавана у азербејџанском друштву, али као одговор на то председник Азербејџана Илхам Алијев рекао је да је „Карабах Азербејџан и узвичник“. Али Пашинјан се на томе није зауставио, намерно је подстакао оружани инцидент на правцу Товуз азербејџанско-јерменске границе (ово није линија фронта у Карабаху) како би у сукоб умешао ОДКБ, али све је било неуспешно. Званични Баку није подлегао провокацији, јер азербејџанска страна није била заинтересована за борбе на територији Јерменије. Суочили смо се са још једним задатком - да повратимо Нагорно-Карабах и седам суседних региона, да ослободимо сопствену земљу. Азербејџан никада није имао и никада неће имати територијалне амбиције према сувереној земљи Јерменије.

Последња кап која је прелила чашу стрпљења руководства Азербејџана и азербејџанског друштва, било је то што је јерменски премијер Пашинјан изнео Азербејџану седам услова и рекао да ће, уколико се ти услови испуне, јерменска страна сести за преговарачки сто и учествовати у преговорима о питању Карабаха. Један од таквих неприхватљивих услова за Азербејџан био је - „Карабах мора постати пуноправна страна у преговорима“. Пашинјан је захтевао да Азербејџан дозволи учешће представника Карабаха у преговарачком процесу, овај и све остале услове, наравно, категорички је одбио званични Баку. Иако су за време Сержа Саргсјана преговори вођени искључиво између Азербејџана и Јерменије, а јерменска страна никада није покренула питање потребе да трећа страна - представник Карабаха - учествује у преговарачком процесу. Очигледно је на мишљење нове владе Јерменије снажно утицала блиска сарадња Пашинјана са Сорошем. Сви ови фактори одвојено су играли улогу у избијању Другог Карабахског рата (тренутног сукоба).

Може ли се јерменско-азербејџански сукоб развити у регионални рат?

Ова верзија је мало вероватна. Прво, непријатељства се воде на међународно признатим територијама Азербејџана, а не на територији Јерменије. Односно, руководство Азербејџана поставило је пред азербејџанску војску само један, једини задатак - да уклони оружане снаге Јерменије са азербејџанских територија. Преузимање контроле над сувереним територијама Јерменије никада није било и неће бити укључено у планове званичног Бакуа.

Друго, непријатељства трају више од осам дана, а јерменско руководство није затражило помоћ ОДКБ-а, јер разуме да та организација неће заступати Јереван све док ратиште не буде пренето на суверене јерменске територије.

Треће, Русија се не меша у јерменско-азербејџански рат, није било телефонских позива између председника Русије и Азербејџана у јеку непријатељстава. Разлог је очигледан - Русија игра посредничку улогу у сукобу у Карабаху и не може заузети једнострани став по овом питању - не може једнострано стати ни на јерменску ни азербејџанску страну. Иако је сада у непријатном положају. Азербејџан и Јерменија за Русију нису стране државе, са њима их повезује дуга историја и култура. Сам сукоб се не може решити интервенцијом Русије и ОДКБ-а, већ напротив, може га распламсати, што ће укључити не само Турску, већ и земље које имају своје енергетске интересе у Азербејџану. Русија је заинтересована за мир и стабилност у овом региону. Карабашки рат у „доњем делу стомака“ Русије није користан за Москву.

Четврто, Иран се такође не меша у сукоб и не занима га продуживање напете ситуације у Карабаху. Јер у Ирану живи око 30 милиона Азербејџанаца, који увек отворено подржавају и данас подржавају своје сународнике у сукобу у Карабаху. То је највећа етничка група у Ирану, и вероватно једна од најутицајнијих. Током борби у Карабаху, група иранских Азербејџанаца одржала је акције подршке Бакуу и позвала иранске власти да подрже Азербејџан у рату против Јерменије.

Регионални играчи - Русија и Иран помно прате процесе у региону и задржавају неутралност у овом сукобу. Што се тиче Турске, званична Анкара пружа Бакуу искључиво моралну подршку, не више од онога што је јасно видљиво у емотивним изјавама председника Ердогана. Иза ове ратоборне реторике турског лидера не стоји само жеља да се пружи морална подршка Бакуу, већ и жеља да се „наплати рачун Пашинјану“ за покретање антитурског пројекта широм света - такозвани јерменски геноцид.

Који је резултат осмодневног рата у Карабаху?

Рано је о томе говарити. Али према пристиглим информацијама са фронта преко Министарства одбране Азербејџана, оружане снаге Азербејџана успеле су да заузму 14 села региона Тертер, Агдерин, Физули и Џебраил. Поред тога, ослобођено је стратешки важно насеље Суговушан, град Јебраил, низ села регије Јебрал, као и стратешки положаји на гребену Муровдаг. Тренутно је вис Муровдаг под контролом азербејџанске војске. Иначе, насеље Суговушан вам омогућава да контролишете важне путеве у правцу Агдере и резервоара Сарсанг. Његовим пуштањем, главни пут снабдевања који је повезивао градове Агдере и Агдам прошао је под контролу азербејџанских оружаних снага. Након ослобађања Суговушана, линија Агдере-Агхдам, која је главна одбрамбена линија јерменских оружаних снага, била је под претњом опсаде. Након ослобађања Агдереа и Агдама, у Ханкенди се указује повољна прилика за офанзиву.

Постоје информације да је Турска распоредила сиријске милитанте у рату против Јерменије. Да ли је тако?

Азербејџански официри прошли су обуку у високо специјализованим војним институцијама у Турској, азербејџанска војска, према извештајима међународних војних организација, по борбеној способности надмашује јерменску војску. Према ажурираном рејтингу Global Firepower, Азербејџан је 2019. ојачао своју одбрамбену способност и попео се на 52. место у консолидованом рејтингу војне моћи држава. Јерменија је заузврат изгубила своје позиције током године и пала на 96. место. Стога мислим да нема озбиљне потребе за привлачењем плаћеника са Блиског истока. Супротно томе, постоје извештаји да се борци из сиријског крила терористичке организације РПК [ОНС] (Радничка партија Курдистана и Одреди народне самоодрбране Курда) користе у Карабахском рату за напад на Азербејџан.

Зашто азербејџанске оружане снаге пуцају на цивилне циљеве у Ханкендију?

Азербејџан не пуца намерно на цивилне објекте, стамбене зграде у Ханкендију. Војска није суочена са таквим задатком. Цео проблем је што су борбени положаји јерменских оружаних снага веома близу насељених места. У овом случају, наравно, страдају и цивилни објекти. Гранатирање се изводи искључиво по борбеним положајима оружаних снага Јерменије. Али ако надгледате азербејџанске медије, јасно ћете видети како су јерменске оружане снаге бомбардовале други по величини град Азербејџана, Генџу, а такође ракетирале Мингачевир у месту Хизи, који је стотинама километара од линије фронта. Напади на Генџу, Мингачевир, Хизи, који немају никакве везе са ратиштем на коме се изводе војне операције, додатно погоршавају сукоб.

Шта мислите колико ће дуго трајати овај рат?

Председник Азербејџана Илхам Алијев јасно се изразио по овом питању. Рат ће се наставити све док се јерменске оружане снаге не повуку са азербејџанских територија. Већина Азербејџанаца противофанзивну операцију азербејџанске војске сматра Великим ослободилачким ратом. Стога мислим да док азербејџанске оружане снаге не заузму најмање седам окупираних региона, у којима су претежну већину становништва чинили искључиво Азербејџанци, непријатељства неће престати. Тешко ми је именовати конкретан датум завршетка војних операција у Карабаху, али већ је јасно да је Азербејџан одлучан да победи и да у потпуности обнови свој територијални интегритет.

7. Октобар 2020.