Пише: Драгана Трифковић

„Хладни рат“ који је трајао од завршетка Другог светског рата до распада СССР-а и Варшавског пакта, може се описати као период међусобног неповерења две велике силе, САД са једне стране и СССР-а са друге стране. Ово неповерење у међународним односима је утицало на стварање војно-политичких савеза који су довели до поларизације света. Током периода хладног рата трајала је трка у наоружању две супротстављене силе и постојала је стална напетост и страх од избијања нуклеарног рата. Овај период историје, завршен је 25. децембра 1991. године, када је председник Совјетског Савеза дао оставку, којом је озваничио распад СССР-а. Од тог момента САД постају једина водећа светска сила, а НАТО алијанса се од одбрамбеног савеза претвара у агресорски савез. Западни званичници су уверавали Русију да се НАТО неће ширити на исток, међутим ове гаранције су дате само у усменој форми. Недуго после обећања, НАТО је кренуо у поход на исток, а САД истовремено у обрачун са неистомишљеницима кроз НАТО, у коме имају водећу и одлучујућу улогу. Од Заливског рата, преко ратова на простору бивше Југославије, Ирака, Авганистана, Либије, Сирије и Украјине, многобројни започети сукоби још увек трају или се налазе у замрзнутој фази.

Опширније...

Пише: Драгана Трифковић

Још пре него што су Вучићеви новинари и анaлитичари упали у хистерију „државног удара“, прву најаву таквих дешавања извела је једна опскурна локална странка из Новог Сада, која је на претходним изборима освојила читавих 0,5% гласова. Она нас је још крајем 2014. године „озбиљно“ упозорила (најкраће цитирано) да се у Србији спрема анти-руски државни удар[1], да се ради на дестабилизацији српско-руских односа и ликвидацији свих руских пројеката у Србији, да ће доћи до организованог напада на НИС у Новом Саду, а затим до ширих протеста и да иза тога стоји Срђа Поповић са својом организацијом CANVAS.

Опширније...

Пише: Милош Здравковић

Има мишљења да ће у будућности на простору Средње Азије доћи до ривалства између Кине и Русије. Нема сумње, велике силе не знају ни за шта друго осим за интересе, и смешно је и говорити о некаквом исконском пријатељству Руса и Кинеза, односно природној међусобној евроазијској упућености.

У првом делу овог текста (Руски плес у Средњој Азији – Умеће стратешког позиционирања) видели смо да су се државе Средње Азије поново, на овај или онај начин окренуле Москви. У њима је већ достигло озбиљне размере, и наставља да расте, економско (и то у стратешким секторима), политичко, војно, присуство Русије. Томе је погодовало и то што док се Русија према њима односила као према себи равнима, САД су настојале да над њима успоставе своју хегемонију. И они режими који су са Вашингтоном кокетирали били су за њега тек привремено добри, док уз помоћ наранџастог превратничког таласа не буду инсталиране још погодније владајуће гарнитуре.

Опширније...