Пише: Спомена Милачић

Луција (Шарлота Ремплинг), порцулански лепа млада жена, супруга светски познатог диригента, у једном бечком хотелу игром случаја препознаје Максимилијана Теа Алдорфера (Дирк Богарт), лика из своје прошлости. Њих двоје је заправо раздвојила победничка војска Другог светског рата. Он је нeкада био високи СС официр, она је тада била млада девојка, готово дете, жртва нацизма и његова логорска љубимица. А онда је логор ослобођен и, веровало се, нацизам побеђен.

Оно што гледалац очекује након случајног сусрета нацисте и његове жртве, у околностима слободног избора,  несумњиво јесте да она муњевито похита ка телефону и обавести неку од оних организација које трагају за одбеглим нацистима. У овом филму, снимљеном 1974. у једном тамном бечком хотелу – ништа такво се не дешава.

Напротив, мрачна наци снага садо-мазох ликова брзо побеђује. Свега неколико сати је било потребно да некадашња адолесцентна жртва СС Максимилијана одлучи да пренебрегне свој савршено спакован и софистициран европски живот – не би ли се изнова затекла у наручју свог некадашњег СС чувара. И након тринаест година од конц логора и након што је она изградила сасвим другачији живот – за мање од једног пуног дана оживљава сва њена моћна наци историја. Исто се и њему дешава. Наци униформа никада и није била одбачена, она је увек била она права, након привремене мирнодопске униформе ноћног чувара. За јунаке овога филма, наци доба се заправо никада не завршава.

Генијална Лилијана Кавани, сценаристкиња и редитељка овог филма, скупо је платила проблем коме је  посветила филм. Ционисти, феминисткиње, жртве логора, ...сви су они имали обиље замерки. Верујем да би се филму радо успротивили и заостали СС поборници, само да су се смели огласити. Тога је свакако била свесна и редитељка будући да необичан пар, Максимилијан и Луција, напослетку бивају  упуцани, у демократском свету додуше али  са одобрењем Теових веома живих наци другова. Нацисти и иначе немају проблем са убијањем својих, посебно ако они угрожавају опстанак нацизма у његовим конспиративним годинама.  

Речју, eвропска публика је устукнула, јасно одричући да нацизам може бити ишта осим присиле. У условима демократије, феминизма и бујања тзв женских права, никоме није била потребна мрачна опомена Каванијеве. Филм је проглашен за политички некоректан и, при томе, као сасвим нереално приказивање историје.

Па ипак, веома брзо, у једној од земаља које никада нису ратовале са нацизмом, догодило се управо нешто веома слично. Израсла је нова пошаст, тероризам и, након само шест дана проведених са отмичарима-пљачкашима, сва четири таоца (три жене и један мушкарац) догодила се се јака патолошка везаност  жртава према отмичарима. Нилс Бејерт, шведски криминолог и психијатар сковао је термин „Стокхолмски синдром“ и процена је да се он јавља код 5% жртава.

Отете жене и мушкарац одбиле су да сведоче против свог отмичара а потом и скупљали новац за његову правну одбрану. Али, увек може и горе.

У истом периоду, у Сједињеним Државама, Пети Херст је скупа са својим отмичарима, који су јој у међувремену постали саборци, покушала да опљачка банку Калифорније. Пети је отета ради уцене од стране ултра левог покрета, Армије Ослобођења. Наследница медијског магната припадала је породици која је била веома успешна, управо на начин против кога се борила мултирасна Армија Ослобођења.

Оно што је заједничко у свим многобројним случајевима талачког емоционалног односа са отмичарем јесте претходећа јака траума. Та траума се махом одвија у затвореном или строго контролисаном простору, не допуштајући жртви никакав излаз. Један од важних фактора јесте дужина заточеништва. Након првог шока жртва је спремна да се супротстави. Али, већ након неколико дана успостављају се прве сувишне (ван неопходне) комуникације између жртве и отмичара. Управо од тих првих сувишних комуникација (обично „хвала“ нпр) успоставља се ментална платформа будућег зближавања. Не иду све жртве истим темпом те се тако унутар групе отетих формира група сарадљивих као и група или појединци који су несарадљиви и који ређе преживљавају. Изгледа да је кључно време трајања отмице недељу дана. Након тог периода сасвим нове узајамне везе између отмичара и жртава већ су изграђене и обично су праћене дуготрајним деформацијама унутар личности жртве. Са отмичарима се такође у том времену одиграва важна психолошка промена у оквиру које они сада себе виде као жртве а одговорност за почињено дело се напросто подједнако распоређује унутар првобитно оштро подељене групе. Стокхолмски отмичар Олсон је након суђења у једном интервјуу рекао: „Таоци су били криви. Урадили су све што сам им рекао. Да нису, можда сада не бих седео овде. Зашто ме нико од њих није напао? Отежавали су убијање. Натерали су нас да живимо заједно дан за даном, попут коза у тој прљавштини. Није било друге него да се упознамо.“

Оно што виђамо у психосексуалним патологијама такође иде у прилог овакве слике. Нацистичка обележја, униформе и сл. код извесних људи изазивају екстремно сексуално узбуђење помешано са страхом. Уобичајено ово зовемо садомазохистичким односом. Претпоставља се да је иницијални, тзв „окидач доживљај“ могао бити нешто слично горе описаном синдрому. Јака трауматизација не мора бити праћена мржњом према непријатељу, као што обично волимо да верујемо. Она такође може изазвати неодољиву присилу за понављањем па и трајањем блискости  са овако „страшно моћним“ бићем.

АЗОВСТАЉ  -   КАДА  ЦИВИЛИ  БРАНЕ  „БРАНИТЕЉЕ“   

У склопу тога, можемо сагледати и будућност  „живог штита“ цивила из Азовастаља. Није ми познато да је овако масивна и сурова отмица до сада описана, бар не у Европи. Како су се ови цивили тамо затекли нејасно је, многи од њих станују веома далеко од објекта челичане и морали су пређи велике раздаљине под ватром да би се тамо затекли. Има информација да су припадници Азова позивали грађане да тамо дођу, нудећи им храну, пиће и чак „добар провод“. С друге стране морао је постојати добар разлог да у ове бункере буду увучене жене са децом. Још бољи разлог је морао постојати да се ове жене не одазову руској понуди (за цивиле) да слободно изађу и са својом децом оду куда желе. За сада, ниједна од њих не говори ни како се тамо затекла ни зашто није искористила могућност да се спасе. Будући да је то заточеништво које већ дуго траје, сасвим је могуће да је у питању горепоменути патолошки процес који се дешава жртвама.

Увођење цивила у ратне операције и њихова трауматизација изгледа да јесу део стандардног украјинског начина ратовања. Нејасно је да ли је то резултат стране војне обуке или напросто природно надовезивање на модел Мајдана. Тешко је заборавити да сама Мајдан држава почиње са никада процесуираном ломачом у Одеси. Веома је тешко претпоставити да ће овако нешто проћи без драстичне и дуготрајне ренацификације становништва. Идентификација са агресором, као несвесни или чак свесни избор јесте начин на који се осам година живело у тој земљи. Последично, наравно да се нису сви Украјинци обрадовали Русима.

Па ипак, чак и у тим околностима, бетонски логор који је под командом Кијева и где се налазе жене и деца  исувише је бизаран. Морамо се заиста згрозити и запањити како је уопште могуће да се тако нешто дешава усред слободне Европе и без реакције иједне надлежне институције. Заправо  постаје јасно да Азовстаљ са својим „добровољним заточеницима“ може бити пропагандно опасан  и у ту сврху почиње велика акција преименовања онога што се збиља дешавало у овим бункерима. Кључне речи у овом пропагандном походу су „склониште“ и „бомбардовање“. У тој верзији, цивили су се сами склонили у ове катакомбе, скупа са децом, а узрок је – руско бомбардовање. Чак се у извештајима избегава реч „бункер“, само је реч о „склоништима“.

Логична реакција сваког цивила, нарочито оног који мора да брине о деци јесте да се склони од војске која је наравно легитимна мета. Нема тог цивила који ће у ратном окршају добровољно стајати крај хаубице која дејствује. Логична реакција свих бранитеља  је такође да се склоне што даље од цивила и да крену да ратују, ако то већ желе. У украјинском случају, а у Азовстаљу нарочито, војници се без престанка држе цивила који им (између осталог) служе да, када им борбе не иду, ургентно приказују „хуманитарну катастрофу“.    

Цивили Азовстаља  провели су готово два месеца са припадницима екстремиста наци оријентације. Тешко да је њихов однос био ишта друго сем беспоговорног пристајања. То су услови у којима нема судова, нема полиције нити слободе кретања – све то је командир Азова. Не треба имати илузија да су ови цивили било шта могли да одбију. Претпостављам да је до сада већи део  сасвим прихватио да су њихови отмичари заправо спасиоци и дивни људи. Претпостављам такође да у овим условима живота, далеко од свих цивилизацијских канона, ипак јесте било противљења (будући да неки људи ипак имају извесне границе) те да ће се то временом можда ипак сазнати. Не треба се надати да се цивили  из бункера нарочито радују „ослобођењу“, вероватније је да то ишчекују као наредну трауму због које такође могу бити жртвовани. Томе нас такође уче жртве конц логора, такође веома трауматизоване самим чином ослобођења.

Како се ситуација на ратишту Украјине мења тако западни медији престају да се позивају на ове „браниоце“ и све више настоје да кроз коридор за цивиле прогурају људе који су им важни а који су тамо дошли да се на овај или онај начин боре.Тако су од пре неколико дана кренули ексклузивни материјали са, како би иначе, цивилима који говоре управо оно што треба руководству Украјине.

Жене и деца, без сунчевог светла, са врло ограниченим следовањима хране и воде, препуштени на милост и немилост отмичарима у мрачним клаустофобичним ходницима – верујем да су то ипак гори услови него што их је искусила Максимилијанова адолесцентна жртва у логору из филма Каванијеве. Ове жене не говоре како су се ту затекле ни како је живети са војском уз ограничена следовања. Не објашњавају ни зашто нису искористиле понуђени коридор.

Оне чак не траже ни хуманитарни коридор. Оне напросто говоре како су захвалне војницима и како Руси треба да прекину бомбардовање. Није им дато да се баве питањем коридора, о томе ће одлучити влада Кијева а захтеваће војник Азова (доле) а не оне. Њима је важно да Руси престану да бомбардују њихове отмичаре.

Утисак који снимак ствара је да су Азов војници дошли однекуда и донели храну да поделе деци. Идилично, али немогуће. Нема тог украјинског војника који може споља да уђе у Азовстаљ а камо ли да периодично доставља храну. Бункери су већ дуго под руском блокадом. Снимак је међутим намењен западној јавности за коју и надаље постоје мобилни „бранитељи“.

Војници нису могли да дођу однекуда, они су могли доћи само из суседних склоништа истог комплекса. По реакцијама жена и деце види се да су им исти војници познати. Међу њима је успостављен јасан однос, сцена је исувише намештена, тачно се види ко где треба да буде, нема уобичајене гужве која у тим ситуацијама настаје и која обично формира групу пред камером. Војници ову „доставу“ раде дуже време, опуштени су и познају и децу и терен. Речју, цивили проводе пуно времена са овим женама и децом јер они заправо живе скупа. Такође је сасвим нејасно зашто ови војници носе пушке, што се види када улазе у цивилно склониште,  будући да не иду никуда да се боре. Сугестија ове сценографије је да се војници негде још боре што наравно није случај.Тешкоћа рата у Украјини и јесте што се војска са све ратном опремом „лепи“ уз цивиле где год их види. Заточени војници се у видеу не помињу, као да не живе у суседном бункеру. Кључне речи су „склониште“ „цивили“ и „руско бомбардовање“. Оно што се западној јавности настоји прикрити јесте управо то – војници и цивили живе заједно а сами војници већ одавно не ратују али се ни не предају. Јасно је како би такав живот под земљом могао изгледати и ко ту заправо коме треба.

При томе, у Азовстаљу има, како кажу у Кијеву, око хиљаду цивила. Оно што је камера забележила је подела хране само некима. Оно што ми видимо је мали број цивила, наравно у врло контролисаним условима. При томе видео је „сечен“ више пута . Шта је са осталима? Кога све ту заправо има?

Након што се прикажу дирљиви цивили долази захтев онога ко их држи. Као и обично, све почиње са застрашеним женама и децом, а завршава се тако што Зеленски тражи још бомби и још новца. 

ЗОВ  АЗОВСТАЉА

Украјинска војска пропагандно осцилира између „Маријапуљ још није пао“ и запомагања да се им се отвори коридор јер се више не може издржати руска операција. Премда су у почетку говорили о борби „до последњег“, о томе више не говоре. Азов испуњава своју функцију тако што, иза леђа жене и деце, настоје да се у истом коридору прогурају и они, њихови отмичари.  Припадник Азова са видеа управо о томе говори. Он тражи да коридор обезбеди пролаз „женама, деци и рањеним војницима“. Он није рањен, како он мисли да прође? Он такође тражи почасну сахрану за погинуле војнике Азова. Очекује да им то приушти руска војска? Или је његов задатак само да одугловачи све док војници некако не „прођу“ уз цивиле. Будући да Руси очигледно не пристају на ове услове он се обраћа страним државницима. Речју, цивили служе томе да се захтева проширење сукоба.

Отети и свакако изузетно индоктринирани цивили јасно су коришћени као дуготрајан живи штит а сада се од њих очекује и да дефинитивно одбране своје „бранитеље“. Не треба сумњати да ће многи од њих то и чинити, колико год буде потребно. Сасвим је могуће да тај порив у њима остане и годинама, па и деценијама, уз изражено осећање сопственог значаја.  И далеко од бетонских подрума, негде у избеглиштву или у срећнијим животним околностима, многи од ових цивила осећаће и даље амбивалентни зов Азовстаља.

Штагод да се са њима догоди, реч је о животима који су обележени фаталним траумама. Жене, деца, сви који су тешке ноћи проводили у подрумима старе челичане. Једном подложни тешкој манипулацији и злостављању, тешко да ће се њихови животи, чак и да се некако спасу, надаље одвијати несметано, у адекватном прилагођавању.

Жртве свих отмица (укључујући и оне где је до отмице дошло путем преваре) показују зачуђујуће сличне симптоме, сваки пут када је та отмица нешто дуже трајала. Из тог разлога, у свим развијеним земљама, у сличним околностима, подразумева се помоћ стручњака. Уз помоћ стручњака међутим морало би доћи и обелодањивање злочина над цивилима који се тамо одвијао. Цивили Украјине морали би прихватити да су заправо били само унапред урачунати  и прилично неважни губици за војску којој су слепо веровали. Била би то претешка унутарња борба, са могућим аутодеструктивним исходом и тешко да ће много жртава Азовстаља икада ту борбу са собом добити.

28. април 2022. 

Ко смо ми

“Центар за геостратешке студије” је невладино и непрофитно удружење, основано на неодређено време, ради остваривања циљева у области научног истраживање геостратешких односа и израде стратешких докумената, анализа и истраживања. 

Удружење развија и подржава пројекте и активности које су усмерене ка државним и националним интересима Србије, има својство правног лица и уписано је у регистар у складу са Законом.

Будимо у контакту

Наши контакти

Србија
+381654070470
center (@) geostrategy.rs

Youtube kanal