Пише: Александар Милутиновић
Голи оток, јавно скривени симбол државе описане као антисрпско кретање, постао је и несвесно наша умна и животна стварност. Паралелни свет. Можда је то била крвава претеча данашњих ријалитија, када свесно и под неким притиском бирамо да гледамо више у ТВ, више него у живот који измиче. Најобразованији су нас повели тим путем и први пристали на све лоше. Остали су следили. Шта ће било ко условно мање важан, кад професори (махом) на све ћуте и налазе изговоре и оправдања за одступ од свега што смо некад успешно били?
Офарбана стварност. Имагинаријум. Нова обележја некад поносног народа постала су: преумљење, одрицање, самопорицање и страх од неслагања. Неиздрживи бол да се буде вук и самопоништавајућа жеља да се остане у стаду и буде овца. Несавладивост притиска јавног неслагања са курсом који трасира пропаст. Казна која лебди над сваким промишљањем. Некад под батинама, мучењем, данас драговољно. По узору на преумљење и опортунизам оног што га још недостојнији вичу: „Ацо, Србине“ (и велеиздајниче, додаје глас из масе, судиће ти се...).
Након комунистичког терора увијеног у обланде чобанског rock and roll-a, куповине фармерки у Трсту и живота на кредит, наступиле су чемерне деведесете. Ратови без идеје шта после њих и Њега и шта Он жели од нас и њега (рата). Издали смо Крајину да нам не узму Косово и Метохију. Није вредело. Кулминирало је 1999. „победом“ која је то понегде и била (као на Кошарама и Паштрику), али која нас је увела у мир деструктивнији од рата. Од тада ми се закаснело хватамо за сламке, али и тада невољно, неискрено и с болном гримасом. Реформишемо се, дигитализујемо, гледамо БДП, гласамо, купују нас за 50 и 100 евра. Тако разбијени, отуђени од завета и покиданих нити између прошлости, садашњости и будућности одлучујемо супротно од Пилипенде и надамо се да ће бити довољно ако можемо да причу о патриотизму заменимо за причу о бесним колима. Даље не добацујемо. Тако данас док чекамо финализацију издаје, трућкамо о некаквој „Заједници српских општина“ и евентуално оснивање исте представљамо као велики успех у криминалу заглибљене, отуђене и озвереле олигархије. Поново „побеђујемо“ на тв-у и губимо на терену. Али, то нам више и не смета. Одавно. Продали смо се. Вајни научници за грантове, понеки за функције, понеки за послове, сви наспрам могућности... Биће нам као лакше без Косова.
Показало се да су нас непријатељи некад више ценили него ли што смо сами имали свест о себи. Пре свега због оног што смо били. Због жеље за слободом и спремности на жртву за више циљеве. Нису нас волели ни Турци ни Немци ни Амери, али док смо били себи налик бар су нас поштовали, бар мало. Постоје ту разни примери. Ево неких... Сетимо се да је немачки цар Вилхелм рекао да је 60 хиљада српских војника одлучило Први светски рат, да је Хитлеру за рођендан донета плоча из Сарајева која описује пуцањ Гаврила Принципа у који је стао сав вапај потлачених тога времена. Да су Турци понекад имали и обзира уз све злочине па је Пећка патријаршија трајала и кад увелико није било државе` . Ако погледамо шта све садржи Резолуција 1244, а шта смо ми све предали, с њом у несагаласју у ових 20 година, видећемо да су нас чак и тад више ценили него што смо ми сами себе вредновали. Иако неискрена, та резолуција, можда је била шанса коју су нам непријатељи дали да нас по последњи пут провере и да виде да ли је некад духом и делима велики народ постао колонија каква никад није био. Сад задовољно трљају руке. Постали смо и претворени смо у банана државу. Поприлично својевољно. У ону што странцима плаћа папрено отварање радних места, а својима то не да. У ону што уништава своје реке и то представља к’о успех. У ону где је увознички лоби примат. У ону што има лажну и купљену опозицију. У ону што је поистоветила колонијалну управу са државом и где се сваки глас који каже нешто против криминала, корупције, неправде бива преведен у напад на „државу“. У ону где је загађење табу тема, а реке пуне смећа стандард... И да не ређам даље.
Овим што и дефинитивно следи (https://stanjestvari.com/2023/01/20/srbija-je-spremna-da-prihvati-francusko-nemacki-plan/), а што ће бити представљено као нови успех новог-старог председника/премијера/ППВ-а, ми ћемо се и дефинитивно исписати из државности и народности. Ово, тада већ потпуно, неће бити исти народ који већ данас јако мало везе има са Србима херојима свих епоха од Немањића и пре па до 1918. Народ који се одрекао себе и дела своје територије.
Да Вас не поздрављам традиционално са „Догодине у Призрену“, јер то више има мало смисла. Оваквим ће односом политике и људи, а после најављених догађаја, Призрен јако брзо бити у Београду а Нови Пазар, Нови Сад и Бања Лука све даље истом.
Како радили, тако нам Бог помогао.
31. јануар 2023.