Пише: Александар Милутиновић
Живимо време нама јединствено и посебно. Некад тешко, претешко а некад радосно, лепо и занимљиво, са бројним могућностима које су биле непојмљиве до само пре 30, 40 или 50 година. Мало смо тога свесни. Пуно личне кукњаве и нереалних очекивања, а мало труда за општедруштвене ствари. Зар мислимо да се може бити и лично срећно у друштву које је колективно оболело?
Из комунистчког терора прешло се у терор капитала. Начинили су нас колонијом и овде пронашли истомишљенике и плаћенике да нам поремете стожере. Народ смо екстремних схватања и мисли. Или нам је све црно или све бело, а оно што је стварно су нијансе, да не кажем сиве. Ми то нисмо научени да осетимо и освестимо себи, а и како бисмо кад махом у Бога не верујемо, у школи тога нема, а учење и књиге презиремо. У сопствене ставове не сумњамо. Жеље су нам махом материјалне природе и задовољење једне одмах нас доводи у стање да нам „та играчка” више није занимљива и ево нас, већ хрлимо другом испуњењу неке нове жеље умотане у самобитност и сујету. Не умемо да ценимо живот, одричемо се вере олако и пристајемо да увредимо мајмуне да смо од њих постали. Да ли је мајмуне ико питао желе ли они такве „потомке” као што је људски род? Чини ми се да смо и њих и себе измајмунусали пристајањем.
Пуни смо захтева родитељима, породици, Србији, месту из ког смо или где живимо а много мањим интензитетом питамо се да ли смо ми њих достојни. Како рече ономад Кањош Мацедоновић: „Бољи и виши одоше бољима и вишима, а ја једва и Вас допадох”. Често смо нереални, размажени и површни, а то се плаћа.
Свака несвест о жртви наших претходника и обавезама које имамо спрам себе и потомака опасно је минско поље и нешто налик бумерангу. Кад смо дужни да знамо, припадамо и не отпадамо од завета, онда сваки немар према учењу, свака жеља да се буде неко други и свака отпадија од традиције, корена и породице води нас на места где постајемо лаган плен тамних и мрачних коридора моћи (препорука, прочитајте књиге тих наслова од г-дина Мише Ђурковића).
Да има вере а да није окупације мисли и територија, можда знања не би била неопходна у тој мери овако, пошто просечан човек у следећим речима не види ништа важно кренућемо од репа тј. од знања, да би пронашли веру и спојили је са знањем и здрављем у себи.
Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство!
Шта све ово горе значи и како се преводи у пракси?
Непознавање сопствене земље пуно кошта. Одсуство хода по њеним планинама, рекама, равницама, спречава нас да створимо здрав осећај и да будемо у сагласју са оним што требамо да будемо. Незнање доводи до одсуства осећаја и припадности једном простору, народу, култури, спречава нас да тај исти простор разумемо, да тог народа будемо суштински део и најважније са свим тим мањкавостима и несагласјем ми не умемо да разумемо да други народи (они где постоји план, држава и мисао о одрживости живота) умеју да се самопоштују, да улажу квалитетно у себе и своје животе и да они не мрзе свој род, места рођења, своје историјске личности да би се неком прострли под ноге. Нема тог народа који мисли да живи и постоји коме се може подвалити рог за свећу односно да ће одрицање од Косова и Метохије зарад непостојећег ЕУ пута неком да се привиди као „снага, мудрост и јачина Србије”. Не, то је пре свега једино и само српска слабост и неко лоше колективно несвесно.
Живот овоземљаски брзо пролази, а ко не уложи труд да прочита и научи нешто о историји, географији, наслеђу српства и Србије, не може бити ништа друго до „грађанин света”, „космополита”,„либерал” без знања шта то јесте, „Нато лобиста”, стабилни русофоб и занемаривач србофобије и на крају ланца тужна неснађена фигура аутошовинисте и конвертита и јадна индивидуа која код туђина тражи новац, путовања и разумевање за своје психичке конфликте и незадовољство својим пореклом непрепознатог Енглеза са Бродвеја који пије вино по француски, а парла немачки ко шпански док сања амерички сан и има рођаке у Кикинди, Зајечару, Пепељевцу, Мудраковцу и Доњем и Горњем Бријању. Које не може да види очима, али зато јако воли да оде у Пулу и Љубљану где је култура бре.
Да се разумемо, аутор дубоко цени и поштује житеље свих села и градова у Србији.
Дакле, да још поједноставим и пренесем на дневни ниво.
1. Зашто је опасно ако никад нисте газили српске реке и планине?
Зато што ако нисте никад нашли за сходно да прегазите Ибар, Пек, Јошаницу, Злотску реку, Градац, Власину, да децу водите косинама Цера, Јухора или Таре... неће вам бити жао нити ћете се борити да те реке не буду стављене у цеви, затрпане смећем или претворене у акумулације које ће потпопити села,цркве и манастире или ће вам бити свеједно да ли се ту копа литијум, расељавају људи или не јер ћете ви бити у Београду, Новом Саду и гледаћете природу на Animal channel-y а на излете ћете ићи код „својих” у Постојну, Праг или Беч.
2. Зашто је поразно ако немате идеју ко су били Петар Прерадовић, Валтазар Богишић, Медо Пуцић, Матија Бан?
Зато што нећете знати да је Прерадовић био Србин (https://www.zapadnisrbi.com/zasluzni-srbi/knjizevnost/90-petar-preradovic) граничарске породице чији је други крак лозе отишао на другу границу у регији данашњег Доњецка и зато што ћете можда послом бити у Загребу и сликаћете се крај споменика или ће вам неко причатии лажи, а ви ћете их донети кући и несвесни делити даље. Или ћете отићи у Дубровник и видети споменике дотичних Срба Дубровчана (https://youtu.be/AjsbkS6pUjM) o којима тамо можете сазнати све осим да су Срби. И ходаћете Бановим брдом у Београду, а нећете знати одакле му име. Живећете својеврсан матрикс и умишљати своју слободу, знање или изборе.
3. Зашто је тужно ако пратите Звезду и Партизан, плаћате улазнице да се дерете и мајмунишете док умишљате победе и патриотизам у халама и на стадионима?
Зато што је далеко важније да обиђете светиње и наш народ на Космету ког једва да још има и помогнете колико можете. Цена једне евролигашке улазнице далеко превазилази цену коју платите да обиђете тај део Србије са Хуманитарном организацијом „Сви за Космет” (https://szkizvestaji.info/) где се духовно јачате, а не да се млатите заставама и паролама у београдским халама.
4. Зашто је трагично да не знате да је данашња Северна Македонија Стара Србија и земља света колико и Косово и Метохија?
Зато што је чувена песма „Спремте се, спремте, четници” писана за војводу Јована Бабунског (чији је праунук неуспешно играо фудбал у фк „Црвена звезда”, узгред буди речено) и зато што треба да знате ко је војвода Мицко Крстић (https://youtu.be/MPngASFN9Yg ) чијом улицом се пење на Карабурму из Вишњичке...и зато што се српске фреске прекречавају (https://www.politika.rs/scc/clanak/468180/Makedonci-preimenovali-srpske-svetitelje-na-freskama) тамо зарад лажног македонског идентитета. И зато јер је Скопље било српска престоница а цркава, гробаља, споменика и манстира искључиво везаних за српство и Србију је на стотине. И зато, кад се све то не зна онда прође ко нормално и неважно кад СПЦ преда све манастире и светиње (које и иначе нисмо обилазили нити кроз школу, намерно, упознавали) тзв. Македонској цркви и буде представљено ко успех.
5. Зашто је важно да знате шта је све обухватала Пећка патријаршија и када је и како настала Албанија?
Зато што је далеко веће пространство заузимала и од Душановог царства па је и Коморан у Чешкој припадао истој и зато што кад идете у Праг треба да одете у северни Зејтинлик именом Јиндриховице где леже хиљаде наших сународника на месту логора из Првог светског рата (https://youtu.be/bXD5oHF5_bs). Онда пронађете књигу бугарске историчарке Теодоре Толеве о настанку албанске нације да освестите да завере нису увек теорије него да се дешавају у пракси (https://www.delfi.rs/knjige/104137_uticaj_austrougarske_imperije_na_stvaranje_albanske_nacije_knjiga_delfi_knjizare.html).
Зато што су данашњи Горанци примили ислам кад је укинута Пећка патријаршија и верска питања преузеле грчке, фанариотске, владике које су биле горе од Турака. Оне које и данас имају жестоки утицај у Србији и које подржавају стварање источног папе ко предкорака у сједињењу с католичком јереси и доласку Антихриста.
Могао бих да ређам бесконачно, али ћу се зауставити у нади да сам вам бар мало објаснио конкретно како се незнање и „тамо негде је боље” површности скупо плаћају кад се преведу у наше животе. Надам се да сам вас можда навео да неке од ових линкова и отворите, нешто ново научите и развејете себи и другима бар неке мрене са очију које вам је исплело школовање. А знајте да што сте били бољи и/или послушнији ђак, ваше су магле најдебље и у истима и несвесно уживате. Није лако трагати али смо дужни себи, умрлим и нерођеним.
Како рече посланик с надимком Палма, „патриотизам се не сипа у трактор”, али ћу додати да се замена идиотизама за врхунску врлину и знање, слугерањство и подобност пре стручности дешавају у земљама где се више коцкарница отвара но школа и где такви мудраци седе у скупштини и чине галерију ликова једне колоније потпуном.
А Исус одмах чувши реч што рекоше, рече старешини:
„Не бој се, само веруј!“
(Марко 5:36)
Многаја љета, догодине у Призрену!
19. април 2023.