Недавно сам говорио о одређеним проблемима везаним за оно што спорт данас јесте и упитности његовог постојања те за повратак на физичку културу као здраву и новцем и успехом неоптерећену категорију приуштиву сваком. Било је приче о малигном утицају који спорт има на младе људе и друштво у целости а сада ћу се надовезати на тај текст (https://stanjestvari.com/2023/04/20/milutinovic-treba-li-nam-danasnji-sport-ili-je-dovoljna-fizicka-kultura/) актуелним догађајима. Од рекапитулације на тему до кошаркашке грознице и туче, преко казни и поновних сублимисаних порука о „писању историје” спортом што је већ медијски манир годинама уназад.
Спортивизација стварности, замена родољубља базираног на труду, знању, жртви и идеји за јефтино, дубински неучинковито и од тамних коридора моћи контролисано ријалити родољубље на стадионима, механизам је којим се деца измештају из реалног живота и гаје тако да не буду спремна, нити да схвате а још мање да конструктивно и критички размишљају и реагују у тренутку у ком живе и у коме се „успесима” Звезде, Партизана и других појединачних спортиста фарбају очи од тога да је на делу финални чин предаје Космета, растакање државе и гашење свих механизама који омогућавају да преживимо као народ. Све ово не значи да су људи који су препознати ко заштитна лица спорта у нас по дефиницији сви лоши људи, слуге мрака, само су у машини и немају јасан вид. Ово није прича против појединаца, ово је позив на здравље и повратак суштини ради свих нас.
То се догађа у Србији која како постаје све „успешнија” добија све више атрибута класичне колоније а све што више њени управитељи говоре о снази, напретку и суверености Србије у пракси се њене границе све мање знају и поштују, суверенитет одређује амбасадор Хил и трећеразредне дипломате које постројавају наше председнике, а мудрост и дугорочност се састоје у томе како да дугорочно успешно превеслају сопствени народ и очите поразе преведу у медијске „победе” а милионске злоупотребе у визије меда и млека који тече по српском аутопуту док се регионални и локални путеви распадају.
Говорио сам о утиску да је спорт само део и претходница НАТО песнице и западног поимања ствари у чијој се перспективи односа према свима који нису део њиховог клуба налази максима „што је дозвољено Јупитеру није дозвољено волу”. Они који су „Јупитери” по мени су пре свега Американци, Енглези, Французи, Немци, затим Шпанци, Аустралијанци, Канађани, Италијани, Данци, Холанђани па у трећем реду земље Еу словенског порекла као што су: Чешка, Пољска, Словачка а иза њих у очима хегемона и то како каже др Драган Петровић, „у елемемтима дугог трајања” су Срби, Бугари, држављани Црне Горе, Албанци, Румуни и муслимани у Босни и Херцеговини. Они чије је све релативно (од територија, историје, порекла...) осим сигурно негативног имиџа који према истима гаје медији, наука и политике ових „јупитеровских” држава са Србима као „најлошијим”од свих „лоших” народа или народности на челу. Питање је као и са ЕУ путем, шта ми то тражимо на месту где нас не поштују и не желе? Самоповређивање ради чега? Самонепоштовање због кога?
Дакле, причао сам о свом ставу да афроамерички играчи постају нужност у сваком националном тиму под изговором бољих резултата у нечему што је постало борба за профит и политичку моћ под плаштом алтруизма и аполитичности. Такав начин састављања националних тимова постаје стандард који не може да доведе до успеха. Нити је успех циљ, нити је поента да је тим национални и да одсликава стварност. Циљ је да се Власи не досете. Циљ је странац у репрезентацији и порука да ништа не може без страног фактора. То што неки такав кандидат несумњиво и игра добро, мање је важно. Поента је рушење и тог табуа. Странац у репрезентацији. Срушили смо табу тзв Параде поноса, легли смо на руду за промоцију хомосексуализма омладини, анестезирни смо за издаје у поврату, продајемо се за ситну ћар.
Да ли је држава предусретљива и обичном свету као медијским звездама? Брзина и експедитивност којом би неки Србин из расејања, Црне Горе, Хрватске... добио српски пасош обрнуто је пропорционалана брзини добијања пасоша рецимо фудбалера Клеа, кошаркаша Пантера, манекенке Адријане Лиме, глумаца Ралфа Фајнса и Стивена Сигала, рвача Датунашвилија... Јер ако сваки тим има странца (тренутно нема га Литванија и чини се не још дуго Србија) који као доноси „екстра” квалитет и „гарантује” успех онда шта је разлог за ангажовање нечег „ексклузивно доброг” што већ сви други имају и користе махом без битнијих успеха а са никаквим утицајем истих играча чак и на стање спорта(овог пута кошарке) у земљи у којој су натурализовани.
Кад странца више не буде, или пре, земља се враћа у спортско стање као и пре ангажовања тог неког „спасоносног” који „баш такав фали” у том и таквом победничком мозаику. Како пролазе земље које (без) потрбе усвајају стране играче? То се сведе на повремени бљесак и касније враћање такве земље на место које јој припадало и пре довођења дотичног странца (ко се сећа данас С. Македоније у кошаркашком смислу а једном су били четврти... без обзира на Луку Дончића то ће бити случај и са Словенијом и њиховим „братом” Рендолфом). Да не улазимо у то, шта добија било која земља и њен просечан човек од тог што било који „национални” тим освоји било шта? Пар дана безразложне еуфорије на тв-у а онда се враћа у обесправљена и безлична радна окружења и сивило живота мимо тв екрана. Ради за све богатију и безобзирнију елиту, за оних 0.666% на планети како то описа писац Никола Маловић.
Очито да ако нешто имају сви то више није предност већ стандард, да не кажем морање, а да није морање зашто би се стално понављало и чекао повољан кандидат? То је нешто у рангу људскоправашке идеологије, агресивне промоције Лгбт идеологије (коју не треба мешати са појединцима) као претходнице НАТО трупа и ММФ- а, на путу за нигдину ЕУ.
Странац у тиму, посебно кошаркашком у Србији, је нешто као пљачкашке приватизације које смо искусили. Од угуравања неког таквог у тим, вајду ће имати само менаџери, а никако кошарка а још мање Србија (чак и да освоје медаљу на првенству, а космичка правда ни то неће дозволити). Још мање ће тај тим „појачан” странцем да допринесе ичем опипљивом сем новинском исписивању историје која то није.
За оне коју нису читали рекао сам да ће ако Партизан добро прође у мечу са кошаркашима Реала из Мадрида, играч Кевин Пантер бити ближе дресу репрезентације Србије. Чини се да се то догађа (https://www.google.com/amp/s/www.telegraf.rs/amp/sport/evroliga/3668479-kevin-panter-ce-igrati-za-srbiju). Остаје да видимо да ли ће се то стварно и догодити. Ја мислим да хоће посебно ако Партизан прође Реал Мадрид и (не) дај Боже освоји. Бићемо, надам се живи, па ћемо онда гледати колико ће тако шта да утиче на оно што се зове кошаркашка репрезентација, а колико ће (а ја мислим ни мало) да значи за било какво нетаблоидно и право родољубље и свакодневицу просечног човека у Србији. Ја мислим да нико неће да се сећа Пантера за коју годину, а посебно мислим да просечни гледалац тог спорта неће осетити никакав бољитак по било чему али ће даљим растакањем државности, идентитета и историјских српских територија осетити много тога лошег, а један од начина да се то покрије и забашури је свакако спорт и колико је ко од наших остварио трипл даблова, гренд слемова, милиона....
Навео сам зашто мислим да не може нешто што су однеговали и основали нацисти да буде нешто племенито, нешто што учи врлини, доброти и што младе издиже из „благодети” улице. Друштво које се негује тако да ничему добром не стиже, никуда неће ни стићи. Да ли је народ који је спреман да сатима чека карте за „историју” (https://www.google.com/amp/s/www.espreso.co.rs/amp/1277331/haos-ispred-arene-grobari-satima-cekali-u-redu-a-onda-se-pojavio-natpis-rasprodato) Партизан-Реал а нема емпатију за сународнике на Космету, посебно јужно од Ибра, у стању да разуме своје стање, делује активно и преживи? Ја нисам сигуран. Таквом народу могу и хоће да увале неког Пантера у свакој прилици и то се не пропушта.
Такође, изразио сам сумњу у истинитост изостављања Теодосића са последњег првенства. За сад о томе није било ни речи од Теодосића сем песме од „Теа капитена”, његовог видног нерасположења на опроштају и показивања средњег прста неком тада (https://youtu.be/QFSVKn9tM2E) . Сигуран сам да ће пре или касније бити обнародован и његов став о томе а свакако ће то бити уколико репрезентација постане плен неких пантера а оно што се зове успех, изостане. А нема основа да се успех догоди, пре свега моралних и професионалних.
Још једну напомену бих натукнуо. Тиче се туче у Мадриду (https://youtu.be/Bn6BM0u6_CA). Све је кренуло као неспортски фаул Љуља, нека реакција (ипак суздржана) Пантера и дивљање Јабуселеа и Дека те симулирање Мусе. Вратићемо се опет на Јупитера и волове. Ко није до сад схватио да су сви једнаки а неки једнакији и да спорт није замишљен да земље трећег света побеђују ове што их дрма Јупитер, тај није ништа схватио. Кажњен је Пантер који је био ударен а није Љуљ који је ударио. И кажњени су по двојица са обе стране. По мени, максимално је дата шанса Реалу да се поврати, а Партизану отежано све чак и ако прође. Сетимо се казне за Кампаца кад је Звезда била у налету. У реду, можда је било неких дугова али заиста не верујем да их никад немају Барселона, Реал, Бајерн... Оваквих и сличних ствари са неједнаком основом било је гомила. Опет, шта ми тражимо у шоу који поврх свега што се рекло, има и расистичке елементе? И зашто се чудимо неправди а пристали смо да у томе учествујемо.
И за крај, за оне који и даље мисле да је спорт безопасан, да Међународни олимпијски комитет, нису основали и водили осведочени нацисти, да се у том свету ишта дешава без политике и без тенденциозности, рећићу још ово:
Ако прође Пантер стиже ускоро један пантер далеко опаснији. Онај који лови душе вековима. У бело је обучен, седи у Риму а једино у Србији није обележио територију. И у Јасеновцу, због Срба и Србије. Живи били па видели.
Многаја љета, догодине у Призрену!
3. мај 2023.