Пише: Александар Милутиновић

Упутство за читање: Ко нема времена, стрпљења ни концентрације за увод, нека крене да чита од момента кад се помиње реч Трст. Нек да себи шансу за нове видике. Или можда нек и не чита, није лако данас наћи снаге за концентрисаних 10мин читања.

Има ли данас привлачећих примера за углед да би неко ко није рођењем Србин пожелео то да постане као што је бивало у 19. веку, у доба полета обновљене кнежевине па краљевине Србије? Нема их јер смо ми дуго земља правног безакоња и неког киборг комунизма где је некима све дозвољено, а другима је и основно луксуз. Наши људи не напуштају више Србију због изолације, глади, немања послова. Већином људи одлазе јер у систему нема правде, јер је исти „кумовски и буразерски”, јер виде да су могућности да се човек нормално запосли, да се бави само својим послом, минималне. И што не зна чему да учи децу и како да их васпита да преживе, а да не постану млади отимачи и бескрупоулозни ликови према свему и према сваком. Опет, с друге стране позитивних примера владања, истрајавања и труда дискретних хероја има и данас довољно само нису добродошли да буду део мисли и свести људи. Све што доводи до мењалачко критичке свести из које ће пре или касније изнићи државотворна и конструктивна идеја или покрет, није дободошло у јавној сфери. Народи који знају ко су, чему теже, који држе до речи и идеала и који би да плоде и живе мисао да народ чини заједница умрлих, живих и нерођених, такође, нису пожељни у ово време турбо умирућег глобализма.

Ова земља и даље има десетине хиљада људи који нису заборавили ко су, шта су и куда би желели да иду. Људи упркос свој пропаганди знају и осећају шта је добро и шта отвара, а шта затвара хоризонте будућности. Тако су у огромној већини против санкција Русији и против уласка у Европску унију, ако је цена да се одрекнемо Косова и Метохије. Наше „елите” су нешто друго и њима се не вреди чудити. А „наши” медији су пуни вести из ријалитија, приземне политике и црних хроника. Духовно тровање. Безнађе. Једноставно ствара се клима да просечан човек не може да роди лепу мисао, а камоли да за њом иде и да је спроведе. И тако од могућег раја привлачног за своје и конструктивне странце, постајемо тежина и помрачина, а нисмо уопште тако заслужили. Бар ја мислим да нисмо. Ово је покушај и микродопринос да осетите понос што сте Срби и да се надахнете да стварате дела која ће и друге натерати да се задиве и пожеле да буду ко Срби не само у боју и у спорту, него у животу. Оном који је стваран и који сви ми живимо...

Момчило Настасијевић је говорио, парафразираћу, да ако дрво жели да расте крошњом у висину мора да се везује кореном у дубину. Видите ли ви у жутом делу спектра или на власти оне којима корен ишта значи, а да је тај неко од утицаја? Ја не видим. Зато сам сигуран да су њихове крошње ниске, а корење к’о у маховине и да ће их сваки ветрић одувати. Да ваш не би био од маховине и да нам вам не увале рог за свећу, пођите путем самоспознаје.

Оно што се представља као најбољи „производ” и заштитни знак Србије ка иностранству су спортисти, повремено к’о вест млади математичари и физичари,  раскалашан  ноћни провод за странце по повољној цени, лепе жене, а све мање испод жита, а све више јавно исти такви мушкарци који то нису. Само површно и без дубине захвата и плана. Додајмо томе и тешко доказива говоркања о продаји деце одузете од социјално угрожених или по нечем другом непоћутним родитељима која често завршавају на западу у „породицама” које то нису, разлога за оптимизам нема превишње.  Афере крађе беба к’о јавна тајна без епилога? Казан пун ненормалности који не изазива реакције институција...

Како ствари довести на нормалан ниво или бар покушати?  Прво, знати значење појмова и тежину изговорених речи. Друго, волети Србију на делу и у сваком дану. Толико поља има где се можете остварити ако вам новац није покретач. И допринећете. Конкретно. Патриотизам је самонадилажење, то је рад на себи и својој души, то је учење о себи да би разумео себе и другога.

То што нисмо на утицајним положајима не амнестира нас од незнања и причања без много мисли и са пуно навијања. Не дозволите да не разумете разлику између националисте и шовинисте. НАЦИОНАЛИСТИ су људи који воле свој род, земљу, срцем, душом и делом желе добро својој заједници највише, али и свакој другој. ШОВИНИСТИ на другој страни баштине неосновану надмоћ над другим народима и често мрзе, ниподаштавају и вређају друге. На неки начин њихова „љубав” је патолошке природе, просто речено више мрзе друге, него што воле своје и у друштвима која нису тако нападана како физички тако и неоружаним облицима агресије (прочитајте неку књигу проф.др Светозара Радишића, прим.аут.). Ова два појма нису поистовећена ни злоупотребљена иако постоји и та глобална битка против претварања држава из националних у аморфне масе безидентитетског становништва.

Тако да шта је ваш задатак за почетак? Свако ко у вас због свог незнања и/или лоше намере пројектује особине шовинисте у националисту дужни сте да сведочите већ оно поменуто. Националиста је ствар за понос и да је нормално стање духа, националисти (дакле, они који воле и желе свом роду добро без материјалних очекивања или угрожавања другог и других) били би у Србији и припадници свих странака, а тек онда би се политички борили уз одређену меру достојанства, поштовања и самопоштовања. А када вас неко прозове националистом с особинама шовинисте, он/она то раде намерно са жељом да вас убаце у дефанзивни положај и да се браните без потребе. Сетите се и не наседајте. Кад смо ово рашчистили, можемо даље....

А сада, коначно, полећемо кроз време кад се знало да бој не бије (само) свијетло оружје, већ пре свега срце у јунака. И кад се нису чекали повољни услови за ово или оно. Ово је  прича о заједници Срба у Трсту и како да на најбољи начин спојите неутољиву жељу за путовањима на запад са најлепшим примерима родољубља и једне невелике, али изузетно важне заједнице у ондашњој Хабзбуршкој монархији. Односно, како да путујете кроз данашњицу, гледате све оно што просечно неосвешћеног туристу занима, али да то чините светлим траговима предака. Односно, да спојите с разумевањем и кроз време, дубински, оно што је на овај модеран и насилан начин неспојиво, Србију и ЕУ. Могуће је.

Надам се да ћете читајући следеће редове научити неке нове теоријске ствари које и те како можете применити, надоградити и учинити дубљим и значајнијим. Надам се да читањем овог материјала можете да добијете нешто практично и употребљиво на неки ваш начин.

Пошто речи крепе, а примери лече, кренућемо примером кроз речи...

Приказаћу Вам једну здраву и узорну националну причу, у исто време грађанску јер у доба успона Срба и Србије, а у далеко тежим животним условима, национално није искључивало грађанско и обрнуто. Ишли су руку под руку, док данас аутошовинистички настројене странке и појединци отимају националном урбану компоненту. То се не сме дозволити тек тако.

Срби у Трсту. Асоцијација су фармерке, Титославија, црвени пасош, бахаћење за шопинг. Показивање стандарда и моћи, а у суштини, несвести тренутка и давање одушка примитивним инстинктима и малограђанштини која је дошла на наплату. Ипак, моја тема нису ти људи ни то време већ, тршћански Срби 18, 19. и почетка 20. века.

Богати, самосвесни, светолазаревски и косовски, далеко од матице, у туђој земљи признати и успешни ни једног минута нису имали дилему да ли треба помагати и колико свој род. Снажно везани за корене, радили су оно што данас, такође, могу бар неки припадници наше дијаспоре, али не знају, не желе или немају матицу која би била заинтересована у довољној мери. Правили су сопствене школе, нису се асимиловали, били мецене најбољих Срба из Србије и Хабзбуршке монархије. Нама данас није новац главни проблем. Проблем је мањак људи који мисле и делају опште. Тршћански Срби помагали су устанике у Карађорђевом рату, а многи су се преселили у ратну Србију и топлину Трста, сунце и угодан живот мењали за идеал, а идеал превели у личну и породичну жртву без да их је ико приморао и присилио. Знали су да ће без своје државе бити нико и ништа, и да ће их више ценити као Србе који су успешни у послу, а поштују своје корене и земљу у којој воде бизнис, него да су престали да буду то што јесу и одрекли се свега свог да би се што лакше „уклопили”. Данашње генерације Срба то не разумеју. Данас се уклапамо по било коју цену.

Фото: црква Св. Спиридона (Александар Милутиновић)

Ево неких занимљивих извода о Трсту и Србима које су извучене из књиге др Миле Михајловић, „Културно памћење тршћанских Срба”:

1. Прича о тршћанским Србима потиче пре више од два и по века, када је царица Марија Терезија, својим царским указом од 20.02.1751. године (Патент о толеранцији), Србима у Трсту доделила право да оснују верску заједницу и саграде цркву. Трст је у то време био слободна лука, а 27.априла 1769. проглашен је за слободан приморски град. То значи да је био политички аутономан: имао је свог гувернера, посебне статуте и законе, па је за кратко време постао најважнија лука Царства.
2. За само неколико деценија од доношења „Повеље о привилегијама“, у Трст се доселило преко 150 српских породица. Дошли су из Херцеговине, из Босне и Далмације, Славоније, Бачке, Барање, Срема и Баната, из Боке Которске и из Црне Горе, да би све до 1914. године били покретач и мотор економског развоја овог дела Европе, а себе уградили у трговачку славу и културу граса.
3. Први српски досељеници били су људи пустоловне храбрости и изузетних способности. Сви високи професионалци, морепловци светског гласа. За њима су врло брзо дошли и књижевници, новинари, политичари. Невероватном брзином израстала је заједница утицајних пословних људи на светским размерама, истинских визионара модерног пословања и осигурања.
4. Тршћански Србин, Јово Куртовић, први је у свету 1782. године увео директну поморску трговину са Северном Америком (заједно са Фламанцем Ферпортеном), а прва ратна морнарица Аргентине је формирана од лађа које је аргентинска влада купила 1841.године од тршћанског Србина, поморца и бродовласника, Спиридона Гопчевића.(коментар аутора – његова палата и данас краси сам центар Трста, на Великом каналу недалеко од велелепне цркве Св. Спиридона, а са украсима дубоко везаним за Косовски завет... https://www.italyscapes.com/places/friuli-venezia-giulia/trieste/palaces/palazzo-gopcevich/ ). Иначе, ја као апсолвент, а и многи и пре и после, били смо баш на том тргу недалеко од више српских палата, недалеко од цркве. Ми нисмо знали да ишта од тога постоји и ту смо пили кафу и сликали се на обали. Наш водич Јошко, Хрват из агенције која има муслиманског или бошњачког капитала (Rapsody travel, https://www.google.com/amp/s/informer.rs/amp/vesti/drustvo/452774/foto-vlasnik-agencije-rapsodi-rodak-vode-mudzahedina-evo-ko-vodi-srpske-dake-na-ekskurziju), такође, нам ништа о томе није говорио, а то већ долази на ширу тему како је могуће да омладина из Србије иде у оваквом аранжману да види свет. Чиме се бави држава? Шта ради наставни кадар, брину ли професори о деци или само о парама и где ће ког свог да удену? Је л’ корупција вођа тзв студентских парламената, њихово  једино мерило за организовање оваквих путовања која уместо да младима отворе очи плету још веће мрене и димне завесе? Идемо даље...
5. Тршћански Срби били су и велики родољуби. Зна се да је Спиридон Гопчевић (његов син носио је исто име и бавио се астрономијом, књижевношћу, путописима, а опсерваторија, купљена новцем његове немачке тазбине, на острву Мали Лошињ, у данашњој Хрватској, носи име по његовој супрузи, Менора, и као и много шта у данашњој Хрватској ни то нема везе ни са каквим Хрватством и „тисућуљетном” културом, прим.аут.), муницијом помагао Његошеву војску, а да је Ђорђу Стратимировићу, вођи српских побуњеника у Војводини, 1848. године послао помоћ од 1500 пушака, 8 топова, 2000 пиштоља, преко 15 тона барута и још много другог војног материјала. По Доситеју Обрадовићу су тршћански Срби послали вожду Карађорђу и српским устаницима помоћ од преко 12000 форинти за коју је тада могао да се купи једрењак средње величине, а међу истакнутим Карађорђевим официрима био је и Мостарац, тршћански трговац Никола Шкуљевић.
6. И Срби из матице били су људи од поноса. Из писма Правитељствујушчег совјета тршћанским Србима о набавци оружја, види се да су и устаници  имали достојанство у јеку борби и невоља:„ И то вас страдајушче отечествоваше не иште на поклон, да поклоните, но само као људи богати, да кредитирате отачество ваше, као што разумни Англизи сами свом отечеству кредиторају, и само себи дугују, а не туђину (данас ММФ, BLACK ROCK, кинеске банке, прим.аут.), и за то и отечество им славно тои и сваки е утјешен и срећан. Зар не моће тако исто и Сербиа срећна бити? Зар је благодарство и великодушие само Англичном привезано и својствено.”
7. У овом контексту изузетан је пример доприноса српском устанку Тома Милиновића (1770–1846), пореклом.из Мориња у Боки Которској...Милиновић је врло брзо стекао значајно богатство и уложио га у трговину. По избијању Првог српског устанка, Милиновић се придружио устаницима и преселио у Београд са женом и сином. Ступио је у Карађорђеву службу као конструктор топова и артиљерац у биткама. У израду топова за српску устаничку војску Милиновић је уложио сву своју имовину и први у свету конструисао расклопиви топ. Овакве топове су Срби носили на рукама и то је била практично прва лака брдска артиљерија у Европи. Захваљући њима, на бици на Делиграду 1806, пресудној за успех устаника насупрот регуларних турских трупа, Милиновић командује артиљеријом и изводи праву револуцију у артиљеријској тактици, која решава битку у корист Срба. Лаком артиљеријом Срби су могли да врше брзе маневре у брдском подручју и униште неупоредиво јачу турску војску. Бечки архиви о догађају чувају детаљне извештаје аустријских обавештајаца. Интересантан је податак да су један српски расклопни топ Турци као највреднији ратни плен изложили 1813. на царском Топкапи сарају. Европске војске су тек касније, по угледу на Србе, формирале прве јединице лаке брдске артиљерије.
8. Томо Милиновић је био претеча шефова српске тајне службе. Као комадант српске артиљерије, био је изузетно вешт у скривању тајни и идентитета. У Србији се крио иза надимка Тоша и правио се невешт и неук. Одатле је у Србији у народу остала изрека „прави се Тоша”.
9. Изузетан допринос лекара Срба за тршћанско и италијанско здравство:„ Ђорђа Николића(1852–1925), потомка др Николе Николића, затичемо у Трсту, такође, као лекара и то надалеко чувеног стручњака, уролога, који ће у аустријском царству установити урологију као самосталну медицинску грану и написати први италијански стручни приручник. Стручњак светског гласа се справом сматра оснивачем италијанске урологије. На њега и данас подсећа биста у Великој градској болници (Ospedale Maggiore). Треба подвући да је оснивач ове болнице, највеће после оне у Бечу у целој царевини, био опет Србин, у Трст стигао из Војводине, др Димитрије Фрушић.

Интересантно је да један од првих управника ове болнице био опет тршћански Србин, др Еуђенио Гузина, рођен у Перасту  1863, а умро у Трсту 1930. После студија медицине завршених у Грацу 1888, посветио се првенствено психијатрији.

Лекар и чувени неуролог је био и тршћански Србин Марин Гопчевић, рођен 1899, син Томе, капетана аустријског Лојда и Гркиње Марије Фока. Марин је дипломирао медицину 1830. На универзитету у Падови, али је претходно студирао у Паризу где је од 1925. до 1930. био асистент у оно време чувеног психијатра, проф. Алажумина у болници Салпетријер. У Трсту,,др Марин Гопчевић оснива неуролошки одсек, али и даље предаје у Падови, а после Другог светског рата и у Паризу. Умро је 28.05.1965. године

Фото: Палата Гопчевић (Александар Милутиновић)

Чим се уђе у тршћанску болницу која је и данас једна  од најугледнијих у Европи, камена плоча лево од главног улаза показује пут ка „Гопчевићевом одсеку”, а мало даље, с десне стране, уздиже се биста другог тршћанског Србина, др Ђорђа Николића...

Што се тиче бројности Срба, њих је 1762. године било 30–40, 1766. око сто, а 1780. их је било 162 док је Трст тада имао око 20 000 становника. Никада нису прешли број од 500–600, a о свим својима водили су детаљно рачуна (пописивали број, професије...). Бројне палате и данас красе центар града и само да њих лоцирате при посети, учиниће да се осетите поносним потомком народа који је умео да досеже такве висине и у страним земљама. Тражећи палате, читаћете о њима, ходаћете, а то је здраво и на том путу кроз овај лепи град, обићи ћете ресторане, радње и галерије и на тај начин повезати славну прошлост са временом надасве угодним. А бићете бар мало на свом, а на западу.

Гледано данашњим мерама, били су мрва и није било логично, посебно тако богати и утицајни да и даље буду Срби. Имали су сва оправдања да се што хитније претопе и отуђе. На нашу срећу то се није догодило и требали би и ми у матици и сви у расејању да из њихових живота и дела извучемо примере и да нешто конкретно лепо и паметно допринесемо, начинивши отклон од садашњег аутодеструктивног, безидејног и безверног стања у себе и свој род. Ово је живи пример да бој не бије број него сој, а за више и детаљније информације, а верујте има их толико и тако су драгоцене и за понос, потражите књигу јер заиста гре’ота је не осведочити се читањем.

Оно што о Трсту зна просечан човек, данас везује се за трку за куповину фирмиране гардеробе у време Титове диктатуре под плаштом слобода и чобаснског rock and roll-a, а то је у ствари најбеднији и најпримитивнији део нашег присуства у Трсту. Пумпање тих остатака Титоизма, а гурање у запећак ових славних из којих се дају преписати добре ствари и данас, није случајно. Будите будни, немојте да будете зомби. Уложите време и труд у читање. Тако се учи, тако се дубље заволи свој род. Здрав понос, долази из свести о себи, а свести нема без учења и знања у којима лежи корен достојанства и самопоштовања која су основ да Вас (нас) неко други поштује.

Многаја љета, догодине у Призрену.

19. јул 2023.