Пише: Драги Ивић

Сваки војник добро зна шта је то истурени положај. Он може бити на свим нивоима, од тактичког до стратешког. Ови положаји којима се бавимо у тексту јесу много више од тога; реч је о геостратешкој појави која постоји откад постоје и хегемонистичке или експанзионистичке тежње.

Оне се данас представљају у политички коректном говору као места са којих се бране национална безбедност и интереси једне државе, омогућава међународна сарадња у борби против тероризма, итд. Истина је, наравно, много једноставнија: велике силе, на основу освојеног и стеченог историјског права, своје интересе штите и ван граница своје државе. Понекад и хиљадама километара далеко.

Може им се.

Најбројније су базе САД. Ратно ваздухопловство (USAF) има базе у 36 држава, Копнена војска (United States Army) у 61, Маринци (United States Marine Corps) у 20, а Ратна морнарица (United States Navy) у 16 држава. Поред њих, ОС САД имају за ова четири вида и 13 заједничких база на својим територијама. САД имају више од 1.000 база ван своје територије (у тај број ушле су само оне које имају више од четири хектара и обим инвестиција од најмање десет милиона долара). У периоду релативно добрих односа са Русијом од 1988. до 1995. године затворено је нешто мање од сто база.

Независно од савезништва, ”гвозденог пријатељства”, итд, базе јесу велика обавеза у сваком смислу речи. Оне морају бити укњижене и правно дефинисане по важећим прописима дотичне државе. Базе су и велики потрошачи, државе у држави. Њихов свакодневни живот састоји се, поред основних обавеза, из истих брига као свих других градова или насеља – режијски трошкови, санитарни проблеми, спорт, култура, забава, лечење, итд.

При том је, по правилу, реч о екстериторијалним објектима, с правима и заштитом у рангу дипломатског третмана. Истовремено, оне су и извор прихода за многе, јер се служба у њима плаћа према посебном правилнику, али су и могућност бржег напредовања у служби. У њима се може запослити, после провера, и локално становништво за помоћне потребе и послове. Све у свему, поставити базу у другој држави је сложен правни, грађевински и материјални напор, али и уносан посао.

Како ствари стоје с Русима?
Историја совјетских (руских) база ван граница државе почиње наредјењем министра одбране СССР маршала А. М. Васиљевског од 15. марта 1951. године. Том наређењу претходила је посебна уредба Савета министара СССР од другог марта исте године.

У складу с наређењем главнокомандујућег из састава ГРУ (Главное разведывательное управление Генерального штаба ВС СССР), Главне обавештајне управе, издвојено је Десето одељење. Од њега је формирана Десета управа Генералштаба Совјетске армије.

Она је била потчињена првом заменику начелника Генералштаба. Задатак ове Управе, која је у почетку имала само 16 официра и 18 службеника била је организовање војне и војно-техничке сарадње СССР са другим државама. Тако је почело.

Америчке војне базе и објекти

Mеста дислокација совјетских база специјалиста и рм по свету

Подсетимо да су Хладни рат западни савезници искористили да веома брзо оснују НАТО, већ 1949. године. Настао је као одговор на ”претњу” Источног блока, само четири године од највећег рата у историји до тада. Од првобитних 12, НАТО се проширио на 31. чланицу, тако да то сада није само војно-политичка, већ и пословна мултинационална корпорација.

Чланице, поред својих база, имају и заједничке базе, штабове и службе које су увезане у систем командовања, координације и контроле. Варшавски уговор је, пак, настао тек шест година касније, 1955. године. Кап која је прелила чашу био је пријем Западне Немачке 1955. године у НАТО. До тада је војна моћ СССР била сасвим довољна да парира некадашњим савезницима. Варшавски угувор је имао осам чланица, од којих је Албанија дуго била само формални члан, да би се 1968. године повукла из Пакта, ослањајући се на долазећу светску силу Кину.

Румунија није учествовала у операцији ”Дунав”. Варшавски уговор је распушен првог јула 1991. године у Прагу. Пре тога је 25. фебруара у Будимпешти потписан Протокол о укидању ове војне организације. Како и зашто се распао (”урушио”) ВУ, СЕВ и остале организације које су биле формиране око моћног СССР јесте посебна тема, као што је и посебна тема како је Русија прошла кроз тешки период транзиције, прешавши пут од ивице амбиса, до државе која свакако није више она Русија из јељциновског времена.

СССР је имао у време своје највеће моћи базе и мисије у више земаља, сходно својој доктрини пролетерског интернационализма. Међутим, независно од ње, моћна оружарска индустрија морала је да има своја представништва широм света, а совјетски стручњаци су често без прекида, деценијама, боравили у многим земљама у које је пристизала њихова техника, па је било потребе да се она инсталира, задејствује, одржава, а локалне снаге обучавају. Напомена: ове базе и мисије не треба мешати с војно-дипломатским представништвима које државе међусобно акредитују.

И Совјетима су базе на туђим територијама представљале исто оно што и Американцима и њиховим савезницима – потенцијал за реализацију и заштиту геостратешких и политичких циљева, са што мањом угроженошћу своје територије. Поред чланица ВУ, СССР је имао поморске и копнене базе у Сирији, Етиопији, Кини, Вијетнаму, Анголи, Финској, Афганистану, Сомалији, Сејшелским острвима, Јемену, Куби, Ирану, Египту, Индонезији, Тунису, Маурицијусу, Гвинеји, Монголији, Куби и Либији. У Аустрији је такође имао базе до 1955. године. Његови специјалисти налазили су се и у другим земљама, али то није било у статусу база, већ војно-техничке помоћи и сарадње (Индија, Сао Томе И Принципе, Мозамбик, Конго, Венецуела; до 1948. и резолуције Информироа и код нас, итд). Базе авијације Ратне морнарице СССР је имао у некима од горе наведених држава: Египту, Етиопији, Сомалији, Јемену, Куби, Гвинеји, Анголи и Вијетнаму.

Транзиција СССР у Руску Федерацију прошла је кроз више фаза када је реч о безбедносној архитектури. Утицај СССР (технолошки, системски, економски, итд) био је исувише велики да би се тек тако отклонио. Русија је кроз ЗНД (Заједницу независних држава, Содружество Независимых Государств – СНГ) и разне протоколе о сарадњи, држала и држи и даље око себе земље које значајно зависе од ње; при том је интензивно радила на утемељењу доктрине безбедности која неће бити на основама совјетске теорије. Све до 1997. године Руска Федерација није имала посебан документ који би профилисао безбедносну стратегију, већ су та опредељења била ”расејана” по већем броју аката и докумената на различитим нивоима.

Тада се почиње с радом на Концепту националне безбедности који је петог октобра 1997. године одобрио Савет безбедности РФ, а Дума усвојила јануара 2000. године. Тај документ је редефинисан 2009. године када је донета нова Стратегија националне безбедности. Од мноштва разлога, наведимо и онај најочигледнији: у Берлину, петог јуна 2008. године, Руси су представили своју Инивијативу за формирање нове безбедносне архитектуре у Европи, у светлу ширења НАТО ка руским границама.

Тиме су појачали свој став који је озваничен још 1994. године, када је потписан Будимпештански споразум којим се Украјина одрекла свог нуклеарног потенцијала. У Берлину је прокламована стратегија у чијој основи је било право Русије да брани своје националне интересе на било којој тачки Земљине кугле. До тада су се на такво право позивале само САД са својим савезницима. Да Руси мисле озбиљно, показали су већ у Грузији.

Руске базе и објекти у иностранству служе јачању политике и транслације моћи и по томе се не разликују од аналогних база ”супротне стране”. Међутим, Руси показују значајно флексибилнији однос према својој доктрини јер сматрају да је она стално на испиту и мора бити без устезања стално ревидирана према развоју ситуације. Очигледно је да су учили на туђим и својим грешкама.

Тренутно су руске базе званично размештене на територији осам држава: Абхазије, Јерменије, Белорусије, Казахстана, Киргизије, Сирије, Таџикистана и Јужне Осетије, као и у Придњестровљу чији суверенитет Москва још не признаје. Те базе се разликују по намени и могућностима: од полигона за тестове у Казахстану, до групе ВКС (Воздушно-космические силы Российской Федерации) и базе РМ у Сирији. Мотиви за њихово подизање и чување су такође различити. На основу мотива њиховог постављања и садашње намене, Руси их деле на четири групе:

Група 1:
У овој групи се налазе базе које се баве решавањем проблема постсовјетске деконфликтације, односно смиривања напетости и разрешавања сукоба. Те базе налазе се у Абхазији, Јеременији, Придњестровљу, Таџикистану, Јужној Осетији.

Група 2:
Ове базе обезбеђују функционисање Оружаних снага Руске Федерације. Базе се налазе у Белорусији, Казахстану, Киргистану, Сирији, Таџикистану.

Група 3:
Њихов задатак је обезбеђивање извршења обавеза у оквиру Организације уговора о колективној безбедности и јединственом систему ПВО ЗНД (Организация Договора о коллективной безопасности – ОДКБ и единой системы ПВО стран СНГ). Те базе налазе се у Јерменији, Киргистану, Таџикистану.

Група 4:
Задатак ових база је обезбеђивање интереса РФ ван граница бившег СССР: Сирија. Године 2017. потписан је уговор на бесплатно коришћење база у следећих 49 година.

Када је реч о базама из прве групе, оне су последица историјата постсовјетских оружаних сукоба. Као што знамо, није све баш ишло мирољубиво у ”раздруживању”; на много места избиле си и избијале чарке, конфликти, па и озбиљни ратни сукоби. Руске базе формиране су у Абхазији и Јужној Осетији током решавања сукоба ових република и Грузије почетком деведесетих година.

После Петодневног рата (Пятидневная война, Августовская война 2008) ти објекти су преименовани у пуноправне војне базе задужене за безбедност Абхазије и Јужне Осетије. Суверенитет ове две републике Москва је признала исте, 2008. године. Исто то се може рећи и са руско војно присуство у Јеременији, због пројерменске позиције Москве током сукоба у Карабаху и савезничких односа који су настали тим поводом. Истовремено, руске војне гаранције важе само за територију Јерменије, без мешања у сукоб у Нагорно-Карабаху. Безбедност становника те непризнате републике после рата 2020. године обезбеђује посебна мировна мисија.

На специфичан начин испоставило се руско војно присуство у Придњестровљу, с том разликом што Москва никада није признала суверенитет ове републике, о чему смо својевремено писали. Оперативна група руске војске у Придњестровском региону Републике Молдавије (ОГРВ ПРММ – объединение Вооруенных сил Российской Федерации) од 1995. године обезбеђује огромна складишта МЕС (минско експлозивних средстава, муниције и опреме) расформиране 14. армије ОС СССР.

Реч је о једном од највећих магацинских комплекса на свету. У Таџикистану ситуација је нешто другачија, али с истим циљем: ова база формирана је на основу постојања контингента 201. моторизоване дивизије. Њен главни задатак је миротворни – да спречи наставак грађанског рата.

Историја база које су сврстане у другу групу је најједноставнија: оне се налазе на територијама оних држава с којима је Руска Федерација закључила билатералне споразуме на основу којих може да изгради и користи полигоне, центре за комуникацију, логистичке базе и све друге објекте потребне за неометано функционисање (по правилу) елитних јединица и флоте (у Сирији).

У трећој групи налазе се базе где је проширена функционалност и улога већ постојећих објеката. Руска база у Јеременији инкорпорирана је у јединствен систем ПВО ЗНД; то подразумева и укључивање делова 201. базе у Таџикистану у Колективне снаге за оперативно реаговање ЗНД (Коллективные силы оперативного реагирования – КСОР, СНГ). Изграђен је и нови објекат – ваздухопловна база ВКС РФ у Киргистану, стационирана на аеродрому Кант. Она је постала ваздухопловна компонента Колективних снага за брзо распоређивање (КСБР) у склопу ОДКБ (Организация Договора о коллективной безопасности, Организација уговора о колективној безбедности).  

У четврту групу спадају базе и пунктови у само једној држави – Сирији. Русија је 2015. године драматично повећала своје војно присуство и ангажовање у овој републици, покренувши операцију на захтев и позив Дамаска. Војне операције уперене су против милитаната Исламске државе и терористичких организација Ал Каиде. Обе организације забрањене су и у Руској Федерацији.

Напомена:

У западним војним изворима и теорији постоји и пета група - базе ОС Русије на територијама због којих се води Специјална војна операција. Русија ове територије сматра по уставу својима, па се у том смислу не може говорити о базама на туђој територији. С друге стране, Украјина и значајан број земаља не признаје такав формално-правни статус. Аутор овог текста се стога неће бавити пресуђивањем или сврставањем на једну или другу страну, јер обе стране имају своје аргументе. Практичан разлог такође иде у прилог да се не бавимо таквом врстом пописа: у питању је ратна просторија па се подаци било које врсте не могу употребити као валидна грађа за било какво закључивање.

Како се Русија односи према својим базама?
Само војни објекти из друге и четврте групе доносе практичну геостратешку корист Москви. Базе друге групе користе се за свакодневно функционисање ОС Русије и, штавише, у извесном броју случајева оне су незамењиве. На пример, готово немогуће је заменити борбене полигоне Сари-Шаган у Казахстану или полигон Капустин Јар који се налази у Русији, а чији се објекти налазе и у Казахстану. Драгоцен је и оптоелектронски комплекс за контролу свемира ”Прозор” у Таџикистану.

Његова локација, због јединствене комбинације повољних својстава атмосфере (прозрачност и стабилност метеоролошких услова), као и близине екватора веома је важна. Русија нема бољу позицију на својим јужним просторима од ове. Такође, изузетно је тешко заменити комуникационе центре Ратне морнарице распоређене у Белорусији и у Киргистану, или радарску станицу система раног упозорења на ракетни напад, која се такође налази у Белорусији. Бројни други објекти се теоријски могу заменити, али то захтева сложене организационе и законске мере, трошкове, али (што је и најважније) прекид рада тих база док се не формирају нове.

Војно ангажовање Русије у Сирији омогућило је да се униште логистички центри и жива сила бројних исламистичких терористичких група, од којих је значајан број њих био састављен од имиграната с територија бившег СССР. Тиме је нагло елиминисана и минимизирана борбена моћ терористичког подземља у постсовјетским републикама.

Осим тога, успешан оперативни рад обавештајних и контраобавештајних органа Руске Федерације омогућио је да се значајан број терориста неутралише у самој Русији и њеним пријатељским и партнерским државама. Руси се веома флексибилно, како смо већ навели, понашају према статусу својих база.

Истина је да обавезе које је Русија преузела према наведеним споразумима нису значајно повећале њену безбедност, јер она има мноштво других, одвраћајућих могућности са своје територије. То не значи да ће она ограничити своје присуство у тим земљама, али ће спровести резивизију услова останка, као и услове продужења уговора.

Случај Придњестровља је прича за себе. Тамо су се трупе затекле као таоци сукоба у Украјини и очигледно је да ће њихова даља судбина зависити од коначних резултата Специјалне војне операције.

Међутим, исто се може рећи и за целокупну архитектуру постсовјетског безбедносног система.

Способност Москве да промовише своје услове, циљеве и визију овог концепта, као и моћ да трансформише ОДКБ у неко функционалније решење, у великој мери зависи од тога какве ће закључке извући потписници тог уговора у светлу догађаја у Русији. Уколико она потврди свој кредибилитет као војна сила, сигурно је да ће позиција у преговорима око база и даље сарадње бити повољнија.

Највећу перспективу показали су односи Сирије и Русије; међутим, тренутно је тешко говорити о распоређивању нових база из објективних разлога: СВО гута огромна средства, технику и људе и она је сада у првом плану. Стога остали потенцијални партнери чекају, јер је јасно да СВО није само сукоб Русије и Украјине, већ глобално одмеравање снага, прерасподела утицаја и моћи.

Поред овог војног аспекта, на ангажовање база и свих осталих ресурса свакако утичу светска економска збивања. Међутим, независно од тога, Руска Федерација тренутно преговара о враћању својих база у земље као што су Вијетнам, Судан и Египат. Очигледно је реч о трци на веома дуге стазе, резервисаној само за најјаче и најбогатије државе.

Извор: oruzjeonline.com

3. септембар 2023.