Пише: др Владислав Сотировић

Пролог

Јосип Броз Тито, „највећи син наших народа и народности“, је засигурно једна од најмистичнијих личности балканске и југословенске повеснице. Самопрозвани „маршал“ кога су пречански Срби довели на власт у Београду октобра 1944. г. уз круцијалну помоћ совјетске Црвене армије је 1914. г. ратовао у Западној Србији у аустроугарском мундиру као водник 10. извиђачке чете 25. домобранског пука 42. „Вражје“ дивизије[i] а након Другог светског рата диктаторски је владао својом Југославијом (Титославијом) и то два пута дуже (1945−1980. г.) у односу на владавину краља Александра Карађорђевића Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевинм Југославијом (1918.−1934. г.). Иако је пре свега (пречанским) Србима имао да захвали за своје устоличење у Београду и функционисању на власти све до смрти ипак Броз није нашао за сходно да ни један једини пут обиђе Јасеновац – највеће стратиште Срба у читавој њиховој повесници иако је више него често пролазио поред њега путем Београд-Загреб. Оженио се Српкињом из Лике, владао из Београда и у Београду сахрањен, а његову смрт су од свих југословенских народа и народности највише оплакали управо Срби – једина југословенска нација коју је доживотни југословенски председник једноставно мрзео.

Неспорно је да је Броз био крајње контроверзна личност са мистичном биографијом и то још од самог рођења: контроверзно је и место и датум његовог рођења исто као и датум његове смрти и место сахране посмртних остатака. Сам Броз је нпр. крио да се у Првом светском рату борио против војске Краљевине Србије[ii] и то у војној формацији која је чинила злочине геноцида над цивилним становништвом у Западној Србији па је стога и прозвана „Вражја“. Није стога тешко докучити да је и сам Броз учествовао у тим злочинима мада директних доказа о томе (још увек) нема[iii] али се тачно зна да је Броз за своје заслуге у 42. „Вражјој“ дивизији за њено учешће на србијанском ратишту зарадио сребрну медаљу за храброст, а ова медаља му је отворила врата за напредовање у аустроугарској војсци. Тако је Броз на србијанском војишту догурао до команданта пуковске извиднице којој је један од задатака био и хватање „живих језика“ што су радили искључиво драговољци међу којима је био и сам Броз.

Из свега горе наведеног сматрамо да следи логичан закључак да су управо Срби и њихова историографија дужни да раскринкају мистичност и контроверзност живота и прикљученија Јосипа Броза Тита, а почетак те работе јесте утврђивање етно-регионалног идентитета те личности што се најбоље постиже решавањем проблема места и датума његовог рођења.

Када и где је Јосип Броз (Тито) рођен?

Личност Јосипа Броза Тита је пре свега са свих страна замагљена и тешко докучива што се тиче фактографске стране његовог животописа. Сам Броз се није нимало потрудио да за свога живота својим животописцима, државним повесничарима или нацији олакша посао докучивања истинитог чињеничног стања његовог живота што се да објаснити са наше стране хипотетички тројако:

1. Његова истинита биографија је толико политички неморално обојена да би свако аутобиографско изношење правог чињеничног стања о животу и (не)делу овог доживотног председника СФРЈ, самопроглашеног маршала, доушника и директног потказивача Стаљиновог НКВД-а,... била засигурно апсолутно контрапродуктивна у процесу изградње и одржавања култа личности овог типичног балканског диктатора.[iv]
2. Сам Броз намерно није желео да распетљава премноге ствари из свог живота, а поготово оне из доба своје тзв. „револуционарне делатности“ преко које се и докопао власти над читавом Југославијом из чисто психолошких разлога како би његова личност била и остала што дуже и што више загонетно-мистична обзиром да овакве личности имају највећег утицаја на најшире грађанске масе за које је требало да буде неприкосновени идол и „највећи син“. Обични и додирљиви људи о којима се све зна никада не постају идолима нити култне личности зашта се овај загорски металац здушно борио све до краја живота.
3. Аутобиографским изношењем праве истине о свом сопственом животу и раду би засигурно пре свега шокирао и разочарао његове најверније саборце – пречанско-ијекавске Србе са којима је заједно и освојио власт у Београду и Србији у јесен 1944. г., а након тога и у остатку Југославије. Ово пре свега зато што је његов политички рад превасходно био антисрпски и великохрватски, а пречанске Србе је за те своје политичке циљеве једноставно брутално искористио направивши од њих невиђене марионете које су му послужиле да коначно реализује политику Ватикана и његове миљенице и заштитнице Аустро-Угарске чији је Броз био каплар у Првом светском рату, али и верни солдат и након њеног нестанка са политичке карте Европе крајем 1918. г. Познато је да само неурачунљиви људи секу грану на којој седе, а то Јосип Броз сигурно није био.

Ова свеколика мистичност у вези са личношћу Јосипа Броза се може пратити од његових биолошких почетака па све до саме смрти и вероватно лажне сахране у „Кући цвећа“ на београдском Дедињу.[v] Када је тачно рођен, па чак и где, је остало неразјашњено до краја и дан данас након више од сто година, а да је сахрањен на Дедињу 1980. г. нема никаквих доказа нити сведока. Његово мртво тело није фотографисано, ако пак и јесте та фотографија до сада није угледала светло дана што је крајње зачуђујуће обзиром да би за такву објављену фотографију неко зарадио „дебеле“ новце. Врло је вероватно да се у ковчегу у „Кући цвећа“ налази зрак или према неким индицијама песак уместо мртвога Броза који је опет вероватно покопан у Ватикану, мада има показатеља да је сахрањен или у (родној?) Пољској или у (родном?) Бечу, што ипак није тема овог истраживачког рада. У сваком случају, највећи број светских државника, а који су присуствовали његовој медијској сахрани, је вероватно остао изигран као и десетине хиљада грађана бивше Југославије који су у мимоходу одавали последњу почаст свом маршалу и „највећем сину свих наших народа и народности“.

Датум рођења уставно-доживотног (из 1974. г.) председника СФРЈ је у његовој приватној држави утврђен административним путем и као такав јавно обележаван и слављен у виду тзв. „Дана младости“ када је читава земља са свим својим народима и народностима морала да се савија, игра и пева пред својим доживотним председником. Јосип Броз је за сада једини владар у читавој светској повесници који је натерао читаву једну земљу и нацију од 23 милиона становника да му више од половине календарске године пред централну свечаност на стадиону ЈНА носи штафетну палицу која му се свечано уручивала 25. маја уз директне ТВ преносе. Међутим, овај „штафетни“ чин је имао пре свега своју веома јаку симболику обзиром да је требало да представља једногодишњи завет пастве са Богом. За разлику од неких других народа у светској повесници који су се свом Богу заветовали једанпут или два пута (Стари и Нови тестамент), Југословени су склапали тестамент са својим Господом и господарем сваке календарске године и то на дан његовог административног рођења.

У вези са датумом рођења југословенског „највећег сина“, државне власти СФРЈ су изабрале 25. мај након 1944. г., тј. тзв. немачког „Десанта на Дрвар“ који је наводно био изведен на Титов рођендан како би му се славље покварило, а Јосип Броз је, такође наводно, био главна немачка мета, тј. циљни објекат ове операције („Коњићев скок“). Међутим, добро упућени повесничари данас добро знају да је главни циљ ове падобранско-десантне операције немачког Вермахта био хватање не Тита већ сина Винстона Черчила - Ралфа, који је тада био у Титовом штабу.[vi] Поред Рандолфа са Титом је тади био и делегат генерала Д. Ајзенхауера Роберт Крофорд.[vii] У сваком случају, оваква част од једне Немачке и Немаца се не одбацује тако олако што ни Броз није урадио па је тако након 1944. г. у читавој Југославији 25. мај прослављан као Брозов рођендан. Међутим, као што данас засигурно знамо да главна мета немачких падобранаца у Дрвару није био Броз већ Черчилов рођени син Ралф који је боравио тада код Броза (који му је можда био и брат по оцу уколико је Брозов отац био Винстон Черчил по једној варијанти),[viii] тако данас засигурно знамо и то да Броз није био рођен 25. маја већ највероватније 7. маја/свибња и то 1892. г., дакле једну календарску годину пре генерала Драгољуба Драже Михаиловића. 

До сада, према нашем истраживању, најверодостојнији документ који изричито говори о датуму и месту рођења (првог?) Јосипа Броза Тита јесте Крсни лист Јосипа Броза издат од стране Загребачке надбискупије у Независној Држави Хрватској.[ix] У овом документу јасно стоји да се Јосип Броз родио године 1892., месеца свибња (маја), дана седмога, а да је крштен сутрадан 8. свибња. Вероисповест му је била римокатоличка, био је законити син Фрање Броза (Хрват, примедба В.Б.С.) и Марије Јаворшек (Словеначкиња, примедба В.Б.С.), а место рођења/пребивалишта Кумровец, село у Загорју у жупи свете Блажене Дјевице Марије у Тухељу. Кумови на крштењу су му били Павао Јурић са женом Францом, а крстио га је Јурај Чвек, управник жупе. Крсни лист је издат у Тухељу дана 24., месеца свибња, године 1945. Овај документ, потписан од стране извесног Ст. Лончарића, чува се у Архиву Југославије у Београду.[x]

Крсни лист Јосипа Броза Тита је наравно исписан латиничним графемама и чува се у његовој личној архиви у Архиву Југославије (Лични фонд Јосипа Броза Тита – ЛФ ЈБТ). Међутим, пада одмах у очи да је Крсни лист издат 24. маја 1945. г., дакле читавих девет дана након формалног нестанка усташке Независне (Неовисне) Државе Хрватске (НДХ) и наводног партизанског ослобођења Хрватске од стране усташке тираније. Једном речју, чак и након пропасти НДХ бар црквени органи Ватикана су могли да слободно издају своја званична документа са ознакама Независне Државе Хрватске, а да за то вероватно нико није одговарао пред Брозовим преким револуционарним судовима. Не може се ни замислити да је неки световни или црквени орган у Србији издао неки свој званични документ крајем маја 1945. г. са заглављем нпр. Недићеве Србије или Југословенске Краљевске Војске у Отаџбини! У сваком случају, назив државе у којој је издат Крсни лист (Nezavisna Država Hrvatska) у левом заглављу обрасца је прецртан, а изнад њега је написано руком и мастилом Federalna Hrvatska. Ипак, ни овај назив није био тачан јер Хрватска није никада била федерална (тј. никада се није састојала из федералних области), већ је то била de facto само Србија у оквирима Брозове Југославије, а која је била растурена на три дела која ни до данас нису поново скупљена. Када су Срби након Другог светског рата тражили да се њима да федерална област о оквиру Хрватске по угледу на Шиптаре на Косову и Метохији или на Мађаре у Војводини, Броз о томе није хтео ни да започне разговор, а камоли да почне да размишља у том правцу. Чак је и један Моша Пијаде био избачен из Брозовог кабинета на Дедињу када се усудио да ово спомене Брозу једном приликом 1945. г.

Овде бисмо се осврнули и на фактографско стање повесне науке која све скупа износи до сада читавих петнаест могућих датума Брозовог рођења, а који се распињу у лепези од 5. марта 1892. г. до неког непознатог дана у години 1894.[xi] Међутим, поента је у томе да је већину ових датума сам Јосип Броз саопштавао или спомињао у разним интервјуима па чак и сам уносио руком у нека документа.[xii] Тако је, нпр., (други?) Броз у својој биографији коју је писао као поверљиви документ за Коминтерну у Москви 1935. г. и на основу које је између осталог нешто касније и постављен на место генералног секретара КПЈ у истој тој Москви, написао као годину свог рођења прво 1892. да би је потом преправио у 1893.[xiii] Ово вероватно стога, као што смо то већ горе и споменули, како би се око његове личности формирао недокучиви мит преко кога се улази у бесмртну легенду након физичке смрти.

Формално гледано, административни проблем Брозовог рођења у политичко-државничке сврхе је коначно решио сам Броз 1952. г. у својој аутобиографији која је написана за амерички магазин Life у сарадњи са Владимиром Дедијером који је тада радио као званични пропагандни агент КПЈ на Западу у циљу улепшавања имиџа ове партије и њеног генералног секретара. Овом приликом се Броз определио за датум 25. мај 1892. г. као и да се родио у „хрватском селу Кумровец које лежи у крају по имену Загорје (земља иза гора)“.[xiv] Ово је, иначе, било време када је Броз читаву Југославију (Титославију, примедба В. Б. С.) дефинитивно увлачио у западну интересну сферу укључујући и НАТО пакт па је западним медијима било важно да својој јавности што детаљније представе овог (незахвалног) пребега из Стаљиновог табора. Ипак, како пише његов званични биограф Владимир Дедијер, већ следеће године је Броз њему лично изјавио да је рођен 7. маја 1892. г.[xv] управо онако како и стоји у његовом Крсном листу. Очигледно је да се сам Броз једноставно поигравао са околином у вези са својим датумом рођења, као што ће то касније радити и са много озбиљнијим стварима политичке природе, а да му престо буде увек осигуран обзиром да је већ пре Стаљинове смрти (1953. г.) постао западни штићеник.

Постоји и званично партијско објашњење за фиксирање датума рођења Јосипа Броза Тита за фамозни 25. мај 1892. г. Наводно, тај датум је уведен за време рата од стране стаљиновог обавештајца при КПЈ Ивана Крајачића и шефа комсомола КПЈ Иве Лоле Рибара који су били уверени да се Броз тада стварно и родио обзиром да су пронашли тај датум у једном војном документу аустроугарске војске у којој је Броз служио (на ратиштима Србије и Русије). Броз се тада са овим датумом и сагласио па пошто је тај датум већ „ушао у традицију“ у круговима КПЈ није касније желео да га мења чак ни тада када је чувени вајар Антун Аугустинчић (вајао бисте и поглавника Анта Павелића и маршала Јосипа Броза Тита) установио на основу већ наведеног Крсног листа Јосипа Броза да му је стварни датум рођења био не 25. већ 7. мај 1892. г. Овај прави датум Брозовог рођења су касније утврдили и његови званични биографи Винтерхалтер и Дедијер,[xvi] али се званични датум Брозовог рођења од 1952. г. није мењао тако да их је Тито имао два: прави (7. мај 1892. г.) и административни (25. мај 1892. г.).

Ево шта стоји о овом проблему у једној од званичних југословенских хронологија револуционарне делатности „друга Тита“:

„1892. 7 maj. U Kumrovcu (Hrvatsko zagorje) rodio se Josip Broz. (Datum Titovog rodjenja u izvesnim dokumentima različito je zapisan: 5, 6. i 12. mart; 1, 7. i 25. maj. Tokom narodnooslobodilačkog rata pojedini Titovi saborci počeli su 25. maj obeležavati kao Titov rodjendan. Posle oslobodjenja taj dan se slavi kao dan Titovog rodjenja i kao Dan mladosti).“[xvii]

Са Јосипом Брозом поред датума рођења постоје и одређене нејасноће и око самога имена и презимена, као и званичног надимка. Тачно је да му као име и презиме стоји Јосип Броз у већини званично издатих докумената; међутим постоји и већи број оних, издатих у Југославији или иностранству, у којима се он нешто другачије и зове и презива. И овде је као и у претходном случају са датумом (укључујући и годину) рођења основни проблем тај што је многа документа у којима се другачије и зове и презива Тито попуњавао и потписивао сам. Тако су му имена поред Јосип била и Јозеф, Јосеф, Јосиф и Иван, а презимена поред Броз и Брозовић и Брос.[xviii] У многим документима, новинама и сличним изворима стоји само „друг Тито“ или само „Тито“ без правог имена и презимена.[xix] Што се тиче овог његовог најпознатијег надимка, поуздано се зна да га је, бар према архивским документима, по први пут користио 1934. г. иако је сам Броз и у овом случају био контрадикторан. Броз је у неколико наврата тврдио и домаћим и страним новинарима и повесничарима да је тај надимак најобичније и често хрватско име и да нема никаквог посебног значења. Међутим, и тада и данас је познато да ово име или презиме није било и није ни сада обично и често у Хрвата већ напротив веома ретко. У сваком случају оваква мистичност око његовог и имена и презимена и надимка и датума рођења је самом Брозу итекако ишла на руку јер се на тај начин о овом аустроугарском каплару и самопроглашеном маршалу само ширио мит и тако га учвршћивао на власти преко култа личности којег је сам развијао и неговао.

Остаје и могућност да је постојање већег броја датума Брозовог рођења која је сам наводио део смишљене конспиративне тактике да се заметне траг својим прогонитељима и непријатељима, али како то истиче Владимир Адамовић:

„Мислим да је Броз од ране младости желео да око себе и свог рођења, лутања по Европи и интимног живота, створи мистерију, знајући да је један од основних атрибута ауторитета, уз супериорност и доминацију, мистичност. Вероватно да се већ тада спремао за харизматског вођу. А њега мора да обавија тајанственост. Касније, када је могао све своје датуме рођења да исправи, он то није урадио. Сматрао је да је боље да мало збуни своје следбенике и да ни они не буду сигурни у то ко је он заправо.

Мистичност, тајанственост и необичност – основне су особине харизматског вође. На тај начин он се издиже изнад својих следбеника. То је први степеник који води дивинизацији. Уколико је живот вођен без мистерије његов ауторитет знатно губи на снази.“[xx] 

Колико је Тита било?

Овде бисмо изнели и мишљења оних који су били са њим у додиру и знали много више о њему него што се то можда на први поглед да очекивати. Једни су тврдили да је пољски Јеврејин и да је и сахрањен у Пољској, други да је Рус (Дража Михаиловић је тврдио 1941. г. да Тито говори хрватски са јасним руским нагласком), трећи да је био Јеврејин из Одесе (Молотов), четврти да је био Немац из Русије или пак Мађар, Чех, Италијан[xxi]... Ипак, једну од најсензационалнијих варијанти о Брозовом пореклу је она да је он бечки Јеврејин, да му је мајка била служавка Марија, а отац Јеврејин Самуел Мајер код кога је Марија радила. Дакле по овој варијанти Броз би се родио у Бечу, а тамо је можда и сахрањен. На ову могућност указује и Џаспер Ридли, аутор једне од многих Брозових биографија, иако сам много у ову причу не верује. Наиме, Ридли износи да се говорило да је Броз рођен у Бечу, а да се његов Родни лист још увек налази у Бечком државном архиву. Према овој варијанти, оригинални загорски Броз је погинуо на Карпатима против Руса 1915. г. (претходно је ратовао у Србији), а потврду о његовој смрти, тј. погибији, је аустријска влада предала (другом или трећем) Јосипу Брозу када је овај био председник Југославије за неку противуслугу коју је Тито урадио Аустријанцима. Ова потврда о смрти (правога) Броза 1915. г. је нађена у фиоци његовог радног стола након смрти (лажног) Броза 1980. г. и склоњена у тајни архив Министарства одбране СФРЈ у Београду.[xxii] Међутим, Ридли овде не наводи и круцијалну ствар у вези са Брозовим случајем на Карпатском ратишту 1915. г. Он износи чињеницу да га је у једној борби 22. марта један Козак коњаник тешко ранио пробивши му леђа испод леве руке дугим копљем које је за мало промашило срце, али је Броз остао тешко рањен изгубивши свест и једва преживевши овај случај.[xxiii] Ако је ово тачно, а већина Брозових биографа се слаже да јесте, ова рана на његовом телу је морала да буде трајни и јасно видљиви ожиљак до краја живота исто као и наводна рана на руци од немачког метка или шрапнела на Сутјесци 1943. г. Међутим, ни на једној од многобројних „летњих“ Брозових фотографија (нпр. оних са Бриона, итд. на којима је наг до појаса) се не виде никакви ожиљци нити од козачког копља из 1915. г., нити од немачког метка или шрапнела из 1943. г. Ово прво јер је можда и стварно прави Броз замењен од стране Коминтерне лажним Брозом (што је била честа и уобичајена комунистичка пракса у Москви у то време), а ово друго јер никада није ни био рањен на Сутјесци, а дотична „ратна“ фотографија са левом руком у завоју је највероватније настала након рата из чисто пропагандно-политичких разлога (наводно, једини врховни командант из Другог светског рата који је био рањен (9. јуна 1943. г.)):

„U šumi Milinklade (u dolini reke Hrčevke) ranjen je vrhovni komandant NOV i POJ Josip Broz Tito, prilikom bombardovawa od strane nemačkih aviona. Tom prilikom poginuo je šef Vojne misije Velike Britanije pri VŠ NOV i POJ kapetan inž. Bil Stjuart i pratilac Vrhovnog komandanta Djuro Vujović Španac, a nešto kasnije podlegao je ranama komandant 4. proleterske NOU brigade Vasilije Djurović Vako“.[xxiv]       

Тито је тако без тачно утврђеног датума рођења започео и до краја водио један пре свега мистериозни живот којег је на тајанствени начин и завршио обзиром да је највероватније сахрањен у ноћи након своје телевизијске и званичне сахране по дану на Дедињу, само се још увек не зна и где (логично би било у Ватикану). 

Закључак

Остаје ипак чињеница да тај Јосип Броз Тито који је владао својом Југославијом, и то као средњевековни монарх, скоро четири десетлећа није никада говорио течним матерњим језиком за некога ко се издавао да је рођен у Хрватском Загорју (кајкавштина), тј. на просторима Југославије. Ова чињеница можда и није пресудна, али је свакако битна за реконструкцију „живота и дела“ (другог или трећег) Јосипа Броза Тита. Оно што ипак јесте не само пресудно, већ пре свега најпресудније, за ову реконструкцију јесте чињеница да је Јосип Броз Тито био пре свега и изнад свега задрти србомрзац[xxv] и белосветски хохштаплер![xxvi] Да је по националности био Хрват, да је рођен 1892. г. и то у општини клањец у „Загорском Селу“ потврђује и званични аустроугарски војни извештај о погинулим и заробљеним војницима црно-жуте монархије од 26. јануара 1916. г. у коме се наводи да је кумровечки Јосип Броз заробљен од стране Руса на фронту у Карпатима и да је тада био пешадијски извиђачки подофицир 25. пука.[xxvii] Рођен у сиромашној обитељи у загорском „Блатишту“[xxviii] скоро четири деценије је краљевски живео у југословенској престоници где је (званично) и сахрањен у монументалном маузолеју у гробници од белог мермера.        

Броз (бар онај са србијанског фронта из 1914. г.) сигурно није рођен 25. маја већ највероватније 7. маја 1892. г. у загорском Кумровцу. До ове забуне је дошло стога јер су сами његови партизани почели да славе рођендан свог команданта 25. маја јер су баш тај датум нашли у једном документу аустроугарске војске из Првог светског рата. Чак је овај датум свог рођења за време рата прихватио и сам Броз па је тако и прослављао свој рођендан у Дрвару 1944. г. када му се десио немачки десант (операција „Коњићев скок“). Након рата је 25. мај и званично узет као датум Титовог дана рођења који се прослављао као државни празник под називом „Дан младости“. Занимљиво је да се сам Тито изјашњавао као Југословен и/или Хрват али никада није спомињао и своје словеначко порекло по мајци. Кумровечки Брозови су иначе врло вероватно пореклом или из Далмације или из Херцеговине у сваком случају из динарских крајева мада има наговештаја да су се у Загорје доселили из Истре или Италије.[xxix] То је још једна мистерија у вези са личношћу аустроугарског каплара и југословенског маршала која до данас није у потпуности разрешена.   

26. септембар 2023. 

ЦИТИРАНА БИБЛИОГРАФИЈА

(Извори и литература)

Status animarum (“Стање душа”), документ римокатоличке жупе у Тухељу, у Хрватском Загорју (Архив Југославије, 516, МГ 2958).

Архив Југославије, 838, ЛФ ЈБТ III-1/1.

Архив Југославије, 838, ЛФ III/11, кутија 8.

Архив Југославије, 837, КПР IV-5б/50.

Владимир Дедијер, Јосип Броз Тито – прилози за биографију, Београд, 1953.

Josip Broz Tito, Sabrana djela, tomovi 1-3, Beograd: 1984.

Јосип Броз, Аутобиографска казивања, први том, Београд: Народна књига, 1982.

Jože Pirjevec, Tito i drugovi, I deo, Beograd: Laguna, 2013.

Kosta Nikolić, Tito govori što narod misli: kult Josipa Broza Tita 1946−1949, Beograd: Službeni list SCG, 2006.

Kosta Čavoški, Tito – tehnologija vlasti, Beograd: Dosije, 1991.

Miroslav Todorović, Hohštapler, Beograd: Narodna knjiga, 2003.

Перо Симић, Тито. Феномен 20. века, Београд: Службени гласник−Сведоци епохе, 2011 (Треће допуњено издање).

Перо Симић, Тито и Срби. Књига 1 (1914−1944), Београд: Лагуна, 2016.

Предраг Ј. Марковић, Владимир Кецмановић, Тито, поговор, Београд: Службени гласник, 2012.

Российский государственный архив социалъно-политической истории, 495-277-21/1.

Life, New York, April 21^st, 1952.

Vilko Vinterhalter, Životnom stazom Josipa Broza, Beograd, 1968.

Vladan Dinić, Tito (ni)je Tito. Konačna istina, Beograd: Novmark, 2013.

Vladimir Dedijer, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita, tom 2, Rijeka−Zagreb, 1981.

Branislav Ilić, Vojislav Ćirković (priredili), Hronologija revolucionarne delatnosti Josipa Broza Tita, Beograd: Export-Press, 1978.

Borba, 6. 12. 1942.

Архив Југославије, 730, АВНОЈ 1944/62.

Российский государственный архив социалъно-политической истории, 495-74-601.

Архив Југославије, 791, ЦК КПЈ – КИ, 1943/50.  

Владимир Адамовић, Три диктатора: Стаљин, Хитлер, Тито. Психополитичка паралела,

Београд: Informatika, 2008.

Jasper Ridley, Tito. Biografija, Zagreb: Prometej, 2000.

 

ПРИЛОЗИ

Прилог 1: Јосип Броз Тито у аустроугарском мундиру лежи са упереном пушком (лево) на фронту на Дрини. Фотографија је објављена у загребачком „Илустрованом листу“ бр. 40 од 3. септембра 1914. г. са пратећим текстом: „Шанчеви наших војника на Дрини у Босни, у којима се дочекује непријатељ, а у којима се такођер, по више ноћи спава“

Прилог 2: Аустроугарски војници стрељају цивиле у Западној Србији 1914. г. У овом послу се нарочито истакла Брозова 42. „Вражја“ дивизија

 

Напомене:

[i] Перо Симић, Тито и Срби. Књига 1 (1914−1944), Београд: Лагуна, 2016, стр. 34.

[ii] Види Прилог 1.

[iii] Види Прилог 2.

[iv] О изградњи Брозовог култа личности у првим годинама његове Титославији видети у: Kosta Nikolić, Tito govori što narod misli: kult Josipa Broza Tita 1946−1949, Beograd: Službeni list SCG, 2006. О Брозовој технологији владања видети: Kosta Čavoški, Tito – tehnologija vlasti, Beograd: Dosije, 1991.

[v] Овде је од врло битног питања колико је уствари Јосипа Броза било на политичкој сцени бивше Југославије. Врло је вероватно да сигурно није био један Јосип Броз већ највероватније три. О овом проблему видети више у: Vladan Dinić, Tito (ni)je Tito. Konačna istina, Beograd: Novmark, 2013.

[vi] Постоји до сада недоказана хипотеза да су Ралф и Броз били браћа по оцу Черчилу па је стога Винстон Ралфа и послао код Броза у Босну 1944. г. У сваком случају, релевантних доказа за ову хипотезу за сада нема, али ипак остаје до данас неразјашњена чињеница зашто је Черчил послао сина Ралфа у Југославију код Тита где је релативно лако могао да погине или буде заробљен што се умало и десило у Дрвару 25. маја 1944. г. У случају немачког заробљавања Черчиловог сина у Југославији (или било где другде) велико је питање када и како би се завршио Други светски рат у Европи.

[vii] Jože Pirjevec, Tito i drugovi, I deo, Beograd: Laguna, 2013, str. 252.

[viii] Те 1892. г. када се највероватније родио Тито, Винстон Черчил је имао 22 године. Те и следеће 1893. г. поред Јосипа Броза родили су се и Дража Михаиловић, Иво Андрић, Мирослав Крлежа и Милош Црњански.

[ix] Овај документ је издат на основу оригинала Status animarum (“Стање душа”) римокатоличке жупе у Тухељу, у Хрватском Загорју (Архив Југославије, 516, МГ 2958).

[x] Архив Југославије, 838, ЛФ ЈБТ III-1/1.

[xi] Видети нпр.: Архив Југославије, 838, ЛФ III/11, кутија 8; Архив Југославије, 837, КПР IV-5б/50; Владимир Дедијер, Јосип Броз Тито – прилози за биографију, Београд, 1953, стр. 22−23; Josip Broz Tito, Sabrana djela, tom 2, Beograd: 1984, str. 204; ibid., tom 3, str. 180; Јосип Броз, Аутобиографска казивања, први том, Београд: Народна књига, 1982.

[xii] Перо Симић, Тито. Феномен 20. века, Београд: Службени гласник−Сведоци епохе, 2011 (Треће допуњено издање), стр. 13. У истој књизи на страници 145 Перо Симић објављује фотографију под насловом Усклађивање: „Преправљена књига рођених Тухељске жупе, у којој је датум рођења Јосипа Броза са седмог преправљен на 25. свибањ 1892, а испод тога је неко ситним словима написао 'садашњи'“.

[xiii] Российский государственный архив социалъно-политической истории, 495-277-21/1.

[xiv] Life, New York, April 21^st, 1952.

[xv] Владимир Дедијер, Јосип Броз Тито – прилози за биографију, Београд, 1953, стр. 22.

[xvi] Vilko Vinterhalter, Životnom stazom Josipa Broza, Beograd, 1968, str. 50−51; Vladimir Dedijer, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita, tom 2, Rijeka−Zagreb, 1981, str. 137.

[xvii] Branislav Ilić, Vojislav Ćirković (priredili), Hronologija revolucionarne delatnosti Josipa Broza Tita, Beograd: Export-Press, 1978, str. 9.

[xviii] Российский государственный архив социалъно-политической истории, 495-277-21/1; Josip Broz Tito, Sabrana djela, tom 1, Beograd: 1984, str. 166; ibid., tom 3, str. 183.

[xix] Видети нпр. у: Borba, 6. 12. 1942; Архив Југославије, 730, АВНОЈ 1944/62; Российский государственный архив социалъно-политической истории, 495-74-601; Архив Југославије, 791, ЦК КПЈ – КИ, 1943/50.  

[xx] Владимир Адамовић, Три диктатора: Стаљин, Хитлер, Тито. Психополитичка паралела, Београд: Informatika, 2008, стр. 451.

[xxi] Италијански лист Ђенте је објавио један чланак маја 1980. г. након Брозове смрти да је овај био Италијан родом из Трента.

[xxii] Jasper Ridley, Tito. Biografija, Zagreb: Prometej, 2000, str. 48.

[xxiii] Jasper Ridley, Tito. Biografija, Zagreb: Prometej, 2000, str. 73−74.

[xxiv] Branislav Ilić, Vojislav Ćirković (priredili), Hronologija revolucionarne delatnosti Josipa Broza Tita, Beograd: Export-Press, 1978, str. 72.

[xxv] О Брозовом односу према Србима видети: Перо Симић, Тито и Срби. Књига 1 (1914−1944), Београд: Лагуна, 2016.

[xxvi] Miroslav Todorović, Hohštapler, Beograd: Narodna knjiga, 2003.

[xxvii] Перо Симић, Тито и Срби. Књига 1 (1914−1944), Београд: Лагуна, 2016, стр. 43−44. Брозова јединица је јануара 1915. г. са србијанског пребачена на руски фронт у Карпатима где је Броз тешко рањен копљем од стране руског козака.

[xxviii] Назив Кумровец можда потиче од речи „кумерно“,што значи блатњаво или замазано, у сваком случају прљаво [Предраг Ј. Марковић, Владимир Кецмановић, Тито, поговор, Београд: Службени гласник, 2012, стр. 12.].

[xxix] Исто, стр. 16.