Пише: Милош Здравковић

Одговор на ово комплексно питање немогуће је дати а да се прво не подели материја у најмање четири сегмената. Како о оваквим и сличним питањима обично одлучују људи који су лаици (читај: политичари), овде ћу покушати да наведем које су то користи које би имала држава (а са њом и партије) која се залаже за разраду и имплементацију ове идеје. Аспекти који треба да се разматрају приликом доношења одлуке могу се поделити на следеће: 1) економски;  2) стратешки; 3) научни/развојни; 4) еколошки.

Економски аспекти

Изградња једног нуклеарног комплекса величине који би задовољио потребе земље каква је наша, стајала би око пет милијарди евра. Може се претпоставити да би то била „греен фиелд“ инвестиција – чист новац из фондова који обезбеђују произвођачи опреме. Избор произвођача, испоручилца опреме и кредитора не утиче на цену (САД, Русија, Француска, Немачка, Велика Британија, Канада и Кина).

Ако се узме у обзир цена, трајање експлоатације, као и асанације терена по престанку рада нуклеарке долази се до података да је то економски најисплативији начин производње струје.

Цена производње електричне енергије

(у зависности од погона)

ПОГОНСКО ГОРИВО Еуроцент/КЊХ

Нуклеарно 1,8

Угаљ 2,2

Земни гас 4

Хидро 2 – 2,8

Не разматрам овде цену производње струје у хидроелектранама, јер у зависности од трошкова изградње електране (примера ради није исто да ли се прави централа на Дунаву или Дрини) варира од 2,0 до 2,8 цента КЊх. Такође са стратешке стране цена електричне енергије произведене у хидроелектранама није од пресудног утицаја, јер је немогуће обезбедити више од 25% производње овим путем услед сезонске варијабилности водотокова. Примера ради, све хидроелектране у Србији укључујући и оне највеће „Ђердап“ и „Бајина Башта“ заједно обезбеђују мање од 20% укупне производње струје.

Пошто се у региону осећа велики недостатак струје услед затварања два блока бугарске нуклеарке „Козлодуј “ а док се на изградњу четири нова блока (у току) мора сачекати минимум пет година. Зато се Србија укључује у изградњу значајних капацитета. Процена ЕПС јесте да земљи недостају две електране укупног капацитета 700 мегавата. Поред преговора са странцима, воде се преговори и са Електроривредом Републике Српске о заједничком улагању у хидроелектрану „Бук Бјела“ и о куповини хидроелектране „Вишеград“.

Уз напред наведено потребно је рећи такође да у случају да се земља врати на индустријски ниво од 1989. године и потребе да се у свако домаћинство унесе рачунар и клима уређај (а што је по мени цивилизацијска потреба), процењује се да би се потрошња електричне енергије повећала најмање два пута! Следи рационално објашњење да би економски најисплативије и најлакше било ући у пројекат изградње нуклеарне електране (из разлога што би најлакше било обезбедити кредите).

Како потребе за производњом стално расту због повећања потрошње, сматрам да би повећана производња струје земљи обезбедила сигурне приходе на дуже време.

Стратешки аспекти

У разматрању стратешких аспеката потребе да се приступи изградњи нуклеарке, има још два нивоа – глобални и локални. Знамо да се становништво Земље увећава двоструко на сваких 30 година, а данас нас има приближно седам милијарди. Нормално је да размишљамо како обезбедити услове за живот будућих становника – поред хране и воде, ту је и енергија. Свет се налази у фази размишљања како без фаталних последица даље трошити ресурсе наше планете. Значи, из потрошачке доктрине, где је био важан само профит и где су се ресурси Земље трошили без остатка са великим одбицима и отпадом, прелази се на еру софистициране индустрије, где ће се тежити максималном коришћењу ресурса.

Нуклеарна енергија у будућности има примат из више разлога, а структура укупне производње електричне енергије у свету изгледа овако :

• 40% је угаљ. Резерве овог фосилног горива трајаће још пар стотина година, а даља употреба је ограничена споразумом из Кјота;
• 25% чине нафта и гас. Нафта за приближно 30 година одлази у историју као енергент и постаје драгоцена хемијска сировина;
• 20% чини нуклеарно гориво. Тренутно је то једино могуће дугорочно решење које нуди наука. У перспективи као атрактивно решење постоји могућност фузије, базирано на резервоарима у морским водама, који су практично неистрошиви. Према прогнозама стручњака, наука најраније за 50 година може да понуди решење за примену фузије;
• 15% представљају сви остали видови обновљивих извора енергије где са око четири петине (од укупних 15%) учествују извори чију покретачку снагу представља вода. Вода има крајње ограничене капацитете пошто се не користи само за производњу енергије, а доток воде у хидро-електране је сезонски – дакле није сталан и поуздан.

У светлу потписивања сада већ контроверзног нафтног и гасног аранжмана са Русијом, сведоци смо да је Бугарска добила далеко боље услове од нас управо из разлога јер је енергетски стабилнија земља, иако располаже знатно слабијим природним ресурсима. Разлог томе је постојања нуклеарке „Козлодуј“, а у плану је и изградња нових блокова „НЕ Белане“. При томе је планирани гасовод „Јужни ток“ стопиран од стране ЕУ преко Бугарске.

Мишљења сам да у случају искоришћења свих природних капацитета, као и изградње прве нуклеарке, наша земља би постала енергетски лидер региона. Напомињем да је могуће изградити две нуклеарке, али је за њихов рад потребно много текуће воде. На овај начин би се смањила зависност од руског гаса, као и од увоза струје. Не треба објашњавати како кроз целу историју господари енергије су били и господари света

Научни и развојни аспекти

Када кажем наука мислим на науку у општем смислу, односно под тим подразумевам систем знања из кога проистиче технологија. Један од могућих извора снабдевања енергијом је свакако нуклеарна технологија. У Европској унији је узето као стандард/мера да би било пожељно да се енергетске потребе Уније подмирују са 30% нуклеарном енергијом (за почетак). За средње развијене европске земље сматра се да је стандард приближно два киловата инсталиране снаге по становнику.

Неминовно се намеће питање где је ту Србија, ако се зна да су сваки напредак и даља еманципација друштва везани за енергију. Србија је протеклих година доста заостала у технолошком развоју. Међутим, када би само трећина од укупног броја или око милион породица у нашој земљи купиле по рачунар и клима уређај (што је данас издатак од једва 500 евра), наша земља би се нашла у проблему: појавио би се мањак од 1.000 мегавата, или отприлике једна нова термоелектрана као што је Обреновац.

Сматра се да је данас свима јасно да решење за опстанак и напредак на Земљи лежи у примени усавршених технологија. Како савремена наука још увек не даје могућности за значајнији напредак у производњи електричне енергије применом обновљивих извора енергије, ту је окретање нуклеарној енергији неизбежно. О томе најбоље говори свест најразвијенијег дела планете (ЕУ) да је њихов футуристички циљ да до 2020. досегну обим производње од 20% струје из обновљивих извора. Због тога заостатак од пар година (да не говоримо о десетини година) води у позицију без алтернативе, коју је тешко превазићи. За овладавањем овим знањима неопходно је дуже време – треба припремити и школовати кадрове који би били у стању да одржавају и воде овако софисцитирани систем. Овакав систем би вукао за собом индустрију готово целе земље – процес редовног и инвестиционог одржавања погурао би домаћу грађевинску, машинску, металску, електро индустрију.

Еколошки аспекти

Неспоразуми са еколошки забринутом јавности настали су због недовољне информисаности. На пример нуклеарка „Кршко“ (у 50%-50% власништву Словеније и Хрватске) годишње произведе десетак тона нуклеарног отпада који заузима простор од једног кубног метра. Није грешка, 10 тона стане у један кубни метар. У исто времена, термо-електра Обреновац (која даје скоро 50% струје у Србији) за годину дана сагори три милиона тона угља. За смештање сагорелог материјала (шљаке) потребно је три милиона кубних метара простора, а штетне емисије дима у ваздух се једноставно занемарују. Пропорције нарушавања екологије су јасне из ових података. У прилог опцији за коришћење нуклеарне енергије иде и чињеница да ту нема емисије штетног дима и других честица у ваздух. Истовремено електрана “Кршко” је добар пример да за преко 30 година експлоатације није било никаквих проблема – било са технологијом, било са људским фактором.

Отпор изградњи нуклеарки код нас и у свету потиче из два разлога: сумње у безбедност наводно сигурне технологије (хаварије нуклеарки “Три миље”, “Чернобил” и “Фукушима” у технолошки напредним државама), као и страх од нуклеарног отпада. Наука непрекидно и убрзано ради на новим сигурним реакторима, али и на пројектима скраћења времена разлагања нуклеарног отпада и његовог безбедног ускладиштења.

У свету постоји 440 реактора чији је инсталисани капацитет 400.000 мегавата. Морима плови више од сто подморница на нуклеарни погон. Управо су искуства са подморницама допринела великом пробоју у стварању нових безбедних реактора такозване четврте генерације. Ти реактори не прелазе 300 мегавата снаге. Дизајнирани су на захтевима да нема никаве лиферације горива, принципу одрживости – односно превазиђена су критичне тачке у сигурности и економичности рада Код ових реактора људски фактор је сведен на “укључи – искључи”.  Предвиђено је да се на тржишту нађу између 2013. и 2015. године. Њихова важност се не огледа само у безбедној производњи електричне енергије, већ и течног водоника који ће заменити бензин као погонско гориво у саобраћају.

Складиштење отпада који ће се разложити за 100.000 година заиста изазива оправдани страх. Најновија понуда Клуба 7 земаља произвођача нуклеарног горива (САД, Русија, Француска, Немачка, Велика Британија, Канада и Кина) довешће до преокрета: гориво се даје на лизинг – односно искоришћено гориво се враћа у земљу производње. Земље које већ имају или су заинтересоване да изграде нуклеарне електране убудуће не морају бринути о складиштењу и чувању отпада. Ова понуда резултат је сарадње која има за циљ да предупреде потенцијалне кризе енергетских ресурса у свету, а истовремено је превенција терориста који би могли да злоупотребе нуклеарни отпад у војне сврхе.

На крају се намеће питање када је то све тако, зашто се догодила хаварија у “Фукушима”. Напоменули смо да се нуклеарке граде уз велике водене токове, јер је вода неопходна за рад/хлађење нуклеарних електрани. Јапан је држава која једноставно има велике потребе за енергијом, а готово никакве значајније реке. Услед тога, Јапанци су дизајнирали своје нуклеарне електране да се хладе водом из океана, што иначе није нигде случај у свету. За нормално функционисање направљен помоћни систем који је извлачио морску воду и допремао на копно. Услед страшног земљотреса и цунамија, тај систем је тешко оштећен и нуклеарна електрана у Фукушими је остала без воде. Претпоставка је овог аутора да се тај систем хлађења убудуће неће користити.

ЗАКЉУЧАК

Ако погледамо карту Европе, нарочито нашег окружења, видећемо да су у радијусу од 200 км од Београда два блока нуклеарки у Бугарској, по један у Словенији, и Румунији (плус један у изградњи), четири у Мађарској, а шест су нешто даље у Чешкој и Словачкој . То само по себи указује да наша безбедност не зависи само од нас, већ и од наших комшија. Та чињеница нам заправо не оставља алтернативу – није избор да бирамо између развоја нуклеарне енергије и  других извора енергије (читај сиромаштва)

21. мај 2015.