Пише: Спомена Милачић

Коруптивно понашање је веома стара „тековина човечанства“, често се наводи IV век пре нове ере као период првих осведочених коруптивних понашања (мито у циљу издаје). Од тада па до данас, корупција је разматрана вишеструко, углавном као етички или економски проблем, редовно као мера свеопштег пропадања једног друштва. Будући да је отпорна на различите облике владавине, у оквиру различитих система, корупција није оглашена као аутократска нити демократска творевина. Није везивана ни за један специфичан облик владања. Све до сада.

Корупција на глобалном нивоу не постаје мања, али зато читава једна област социјалне психологије постаје њој посвећена. Амерички двомесечник  Psychology today то потврђује и то на начин који би могао да доведе до промене у опажању корупције. Корупција унутар неке земље или регије је и до сада била мерена и „узимана у обзир“, али није вреднована као јасна мера политичке слободе једне државе.

Psychology today измешта корупцију као појаву из домена етичког или економског понашања. Прихватљиво или не, она се сада, први пут унутар социјалне психологије дефинише као резултат „ауторитарног облика владања“. Није више само „зло, пропадање и непоштење“. Сада,  „корупција је врста ауторитарности која се карактерише употребом јавних средстава за личну добит“. А уколико је неки лидер ауторитаран, тада он није демократски вођа, тј. он не води политику која је демократска упркос изборима које организује и цивилном друштву у које се куне.  Нови кодекси политичке коректности надомак су изједначавања високе корумпираности једне земље са диктатуром. Ово наравно, уколико би било примењено, може имати сасвим конкретне последице на процену „подобности“ једне државе и степена слободе њених становника.

Имајући у виду да је утврђено да степен корупције не делује аутоматски на подршку гласача, може се закључити да корумпираност једне државе прилично говори и о моралности/ауторитарности њених  становника. Али, да ли је то заиста случај? Да ли су становници држава које су високо рангиране по корупцији, сви линеарно једнако корумпирани?

НЕСИГУРАН  КОНФОРМИСТА  КОЈИ ХОЋЕ ДА БУДЕ ЕЛИТА

За разлику од Данске и Новог Зеланда, многе земље (међу којима су и Србија и братска Црна Гора), нимало нису отпорне на корупцију. Подаци за минулу 2019 годину смештају Црну Гору на 45. место, а Србију на „још боље“ 39. место по индексу опажене корупције. Оба пута су то висока места унутар првих сто држава које, благо речено, нису склоне етичком социјалном понашању. Али индекс корупције је имперсоналан статистички податак. Оно нам мало говори о томе ко заправо јесте починилац. Ко је и каква је особа онај ко је заслужан за податке које нам даје Transparency international ? Ко зарађује, а ко се само утапа у свеопшту друштвену климу? Јесу ли сви једнако одговорни за срамоту једне нације?

Пре две године, у горепоменутом двомесечнику (Psychology Today), Џек Шафер (John R. „Jack“ Schafer, Ph. D.), аналитичар ФБИ-ја, бавио се управо овом темом. Шафер је дугогодишњи истраживач коруптивног понашања и његова опажања говоре да корупција, у развијеним облицима, није равномерно  распоређена у заједници. По Шаферовом обрасцу, то што је Србија на високом месту по корупцији никако не би значило и да су сви становници у њој једнако огрезли.

Неколико је фактора која утичу на ризик за корупцију. Неки се односе на положај личности унутар заједнице, а неки на појединачна својства личности која је чине подложној животу у корупцији, независно од места које особа у друштвеној пирамиди заузима.

Типичан, корупцији склон члан заједнице има одређена својства. Он је: неко ко је на позицији моћи, веома амбициозан, базично несигуран, конформиста, отворен за нове могућности, екстравертиран, прилично неуротичан и – најчешће мушкарац.

Шафер је установио да висок рејтинг корупцији унутар једне заједнице заправо „обезбеђује“ мањина која коруптивност реализује, док се код осталих чланова заједнице напросто само урушава моралност и вера у постојање правичности, без икакве добити коју корумпирани слој себи обезбеђује. При томе, док корумпирани слој утиче на пад етичког понашања унутар заједнице – обрнути утицај не постоји. Заједница, њени евентуални приговори, прозивања, чак и позиви на дијалог – ни на који начин не утичу на повлашћени корумпирани слој. Једном када се корумпирана елита успостави, она је готово сасвим отпорна на приговоре које јој заједница упућује. Тим више што корупција, чак ни она изразита, не делује аутоматски на подршку гласача (не умањује је). Корумпирана елита врло успешно се опире нормама, вредностима, чак и најосновнијем моралном коду заједнице из које је израсла. Како она то постиже?

МАСКЕ  МОЋИ

Истраживач ФБИ-ја је, типично амерички, за модел функционисања унутар групе повлашћених узео један успешан филм. Хауардов филм (Cocoon, Капсула), снимљен 1985, описује групу сениора која случајно открива капсуле које су ванземаљци склонили, а које имају снажно оздрављујуће и подмлађујуће дејство. Суочени са могућношћу да буду млади и лепи заувек, они своје откриће крију од свих па и од оних који живе у великим патњама. Чине то све до часа када (сви осим једног) не реше да напусте родбину децу и пријатеље, одлазећи без жаљења у цивилизацију која ће им сачувати младост и поклонити бесмртност.

Нешто слично сновима сениора дешава се и у елити корумпираних.

Корупција служи, сматра Шафер, као средство које треба да нам обезбеди срећу кроз поседовање моћи. Моћ смешта једну особу или групу људи изнад других особа, на неправичан начин. У основи овога је веровање да та моћ, кроз контролу понашања других људи, обезбеђује срећу. Корупција заиста успева да потпомогне нешто од онога што желе сви. Корумпирани имају доступне боље козметичке салоне, често и боље лекаре, свакако боље аутомобиле и фризуре. Тешко, ипак, да корупција може да обезбеди оно што може научнофантастичан филм. Корумпирани имају и бриге везано за свој положај, какву такву штампу, бивше пријатеље, страх да се читава ствар може открити. У данашњем свету корумпиране елите ретко остају на положајима до краја живота. А када се приближи час одласка – ванземаљци их неће одвести на срећно место где ће заувек бити живи и млади. За корумпиране владаре и њихову свиту обично нема холивудски срећног краја.

Поред тога, повлашћени стално морају да се претварају да живе по правилима по којима живе и сви остали. И морају да глуме свакодневно, не скидајући „маску моћи“ с лица готово никада. И – не верујући готово никоме потпуно. Нимало чудно што врхови ових елита напокон почињу да мрзе заједницу којој припадају.  Парадоксално, корумпираност „стоји“ на потреби за прихватањем, обожавањем и љубављу управо оних који су слободни од корупције. Будући да они све то очекују путем моћи и кроз моћ – ове се жеље заправо никада не остварују. Моћ даје контролу, не и срећу, подсећа нас аналитичар ФБИ-ја.. „Маска моћи“, када се уклони, оставља само личну несигурност и горућу потребу за уважавањем.

Све до тада, основна функција „капсула“  јесте да спрече улазак идеја из шире заједнице у повлашћену групу. Унутар круга повлашћених важе посебне норме, лојалност је вреднована далеко више од закона шире заједнице, а евентуално кажњавање „инкапсулираних“ који прекрше лојалност, обавља се далеко од суднице. Неретко, шира јавност неће разумети казну – али повлашћени слој хоће. Социјални дарвинизам тако иде даље.

Поред овога, на свом почетку, већина корумпираних система има на располагању прилично стручне људе, па чак и људе са моралним дигнитетом. Како се систем урушава, он уједно морално урушава и људе који га „носе“, те напокон настане и проблем стручних људи који често  избегавају овакве аранжмане или, и када их прихвате, нису довољно лојални. Док стручни људи одлазе, на кључне позиције долазе они који у другим условима на ту позицију не би дошли – чега су обично и сами свесни, па ће је тим чвршће бранити.

МОГУЋА ПРОМЕНА

Глобализација наравно није смањила корупцију. Она је само учинила да и ова појава постане мање национална ствар а више „ лоша за посао планетарно“. Вероватно постоји и корумпирана светска елита која служи глобализацији – али то је нешто што ће још дуго имати статус теорија завере. То свакако није корупција коју је истраживао Шафер, нити је то проблем о коме брине Transparency International или Psychology Today.

У времену пре глобализације, иста врста понашања неке државе је од стране Сједињених Држава прилично лако опраштана: “Да, он јесте кучкин син, али он је наш кучкин син“. У време када су се једни клели у демократију, а други у комунизам, корупција није била тако важна уколико се дотични куне у демократију.

Али данас се сви куну у демократију, широка је понуда те врсте лидера. Што значи да се не морају подржавати само зато што су „наши“. Корупција производи сиромаштво становника, а то такође значи сиромашно тржиште за многе „велике“. И сада се може обратити пажња на оно што великима квари послове.

Корупција у неким државама прави „бели шум“ у пословању интернационалних компанија или великих држава. То се наравно односи на корупцију која није витална за одржање тих компанија или глобалних интереса. То је корупција локалних моћника, заправо аутсајдера у односу на главне путеве моћи и капитала. Гледано са глобалних позиција, корупција локалних лидера је крајње штетна. То  је исувише видљива корумпираност која компромитује и саме компаније које су им блиске. При томе, идеолошки је неодржива. То није корупција која буја на свежим идејама глобализације (клима, здравље), већ живи на старомодним геј парадама и несигурним статистикама о насиљу над женама. Локални властодршци путем ових „успеха“ покушавају да се додворе светским центрима моћи, а заправо им урушавају позиције. Оваква корупција  више није само знак правно неуређене и политички нестабилне државе. Она је  веома непожељна по глобални поредак и као таква више не може бити подржавана.

Више од тога, најављује нам амерички психолошки часопис  кроз перо бившег аналитичара ФБИ-ја, корупција може бити знак психолошке (не само моралне) проблематичности лидера. А то онда може имати сасвим другачију путању дозвољеног притиска на земљу у којој се изразита и очигледна корупција дешава. То задире не само у домен људских права већ и у домен здравља, тј. могућности „социјалног благостања“ (како СЗО дефинише здравље).

Да ли ово значи да смо, упркос жилавости корупције у људском друштву, управо сада надомак друштва у којем корупције или неће бити или ће се она сматрати неком врстом личне девијације?

Нико озбиљан наравно не верује у постојање друштва у коме је корупција трајно изопштена. Оно што нам међутим вероватно поручује највећа психолошка асоцијација (кроз перо значајног ФБИ аналитичара) јесте да корупција заиста може бити изопштена из сфере социјалне аномалије у сферу личне патологије. Уколико иза тога стане Светска Здравствена Организација – то свакако даје додатну снагу светским центрима моћи.

Нико наравно неће пожалити наше умишљене корумпиране лидере. Само је можда сада време да будемо опрезнији спрам онога што долази.

9. март 2020

Ко смо ми

“Центар за геостратешке студије” је невладино и непрофитно удружење, основано на неодређено време, ради остваривања циљева у области научног истраживање геостратешких односа и израде стратешких докумената, анализа и истраживања. 

Удружење развија и подржава пројекте и активности које су усмерене ка државним и националним интересима Србије, има својство правног лица и уписано је у регистар у складу са Законом.

Будимо у контакту

Наше канцеларије

Србија
Кнез Михаилова 10, Београд
+381654070470
info (@) geostrategy.rs
Россия
Москва, Нижегородская, 29
+79160555681
inforussia (@) geostrategy.rs

Youtube kanal