Бошко Обрадовић и Оливера Миливојчевић

Пише: Оливера Миливојчевић

Када сам се јутрос упутила ка Народној скупштини сишла сам две станице раније. Спуштајући се Булеваром који носи име убијеног српског краља Александра Обреновћа, а који се раније звао Булевар револуције (чудна коинциденција са садашњим и неким ранијим моментима кроз историју), у мени се наједном родила дилема идем ли ка парламенту као новинар који ће да покуша да договори интервју о актуелним догађајима са Бошком Обрадовићевим, лидером Двери који штрајкује глађу, или тамо идем само као човек који ће људски да пружи руку подршке свом генерацијском другу из чачанске Гимназије.

И како то рече велики српски песник Лаза Костић у чувеној песми Санта Мариа делла Салуте — “две се у мени побише силе, срце и мозак …” Додуше, не у оном Лазином контексту. У мени су се биле силе оног људског и професионалног.

И одмах да се разумемо, пре него што ме сви они једнострани оптуже да сам на нечијој страни (а ко ме зна, зна и да нисам ни на чијој, осим на оној јединој која је имепратив мог животног позива — страни истине) — с Бошком се у много тога политички нисам слагала и не слажем.

Ето, колико пре неколико дана смо се срели у родном граду и разменили мишљење. Ја сам као и обично критиковала, то ми је посао. Говорила о мањкавостима политичких потеза и власти и опозиције. А Бошко, за кога, између осталог, мислим да је залутао у Савез за Србију као прасе у Техеран, бранио је своје ставове и одлуке. И није се љутио и није од мене тражио да се сложимо, нити да подржим његове идеје. Далеко било да ме је прогласио за присталицу оних на супротној страни, за разлику од њих који те чим мислиш другачије етикетирају као нечијег.

На крају и Бошко зна, обоје смо у истом граду рођени и у исту Гимназију ишли, обоје ма када и како да смо далеко од Чачка носимо оно што нам је Бог рођењем тамо дао, а то је бунт и срчаност, која често уме да буде на штету нас самих.

Можда Бошку и не верујем као политичару, али му верујем као Чачанину и мом школском другу да није имао никакву лошу и задњу намеру када се придружио штрајку глађу бившем партијском колеги професору Миладину Шеварлићу, такође рођеном Чачнину. Слушала сам разне будалаштине у најмању руку, ових теоретичара завере који не баратају информацијама већ само маштом и својим мишљењем базираном на презиру према објекту разматрања о томе како је Бошко послат да упропасти часну Шевралићеву намеру, а да се притом заговорници тога нису уопште информисали нити знали како се и шта дешавало и да професор није имао ништа против Бошковог прикључивања њему.

Бошко Обрадовић, лидер Двери, током штрајка глађу испред Скупштине (Извор: Двери)

А с Бошком, углавном, имају проблем бивши његови страначки саборци. Кажу да није био доследан политици Двери због које су га они подржавали. Разочарани и политички острашћени су увек најгори мрзитељи. То би ваљда сви они који су у политици требало да знају. А истина је као и обично негде између њих и њега.

Верујем да је Бошко овог пута био искрен када је рекао да га је срамота што професор сам држи час из патриотизма свима осталима. Можда не верујем његовој политици и разним предизборним обећањима која је давао, али овом људском што сам тада препознала у њему, верујем.

Док сам ишла Булеваром у мени су рат водили људскост и професионализам. На памети су ми били многи моји генерацијски пријатељи или они који су ми генерацијски блиски. Сетих се мог пријатеља Милоша, доктора електротехничких наука и његове супруге Јоване академског сликара, часних, храбрих и поштених људи, који у овој и оваквој Србији не могу да дођу до изражаја од полуписмених Мартиновића, Орлића, купљених дипломаца и измишљених доктораната. Али се не предају. И нису подлегли пртисцима и уценама да би Јована добила посао. И Милош је то наше, 1976. годиште, а Јована годину млађа. Ми смо сада та средња генерација, на пола пута. Можда нам се зато лако не предаје и не одустаје. Можда зато Бошко има срчаност коју сви други међу којима је немају.

Професионално бих га свашта питала и за свашта се према њему критички односила. Људски га разумем. Сетих се док идем некадашњим Булеваром револуције да смо месецима 1996. на 1997. и Милош и Бошко и ја шетали као студенти, дували у оне исте пиштаљке у какву је Бошко дувао у српској скупштини пре неки дан верујући тада, да ћемо се заувек изборити за демократску и слободну Србију.

Тешко је помирити се с тим да смо пре 23 године, у време студентских протеста, веровали у нешто што се на крају није десило или и ако у назнакама јесте, данас га више нема. Потпуно је нестало. Ми смо генерација бунта, генерација у којој се нису куповале дипломе и није пристајало на лоботомију. Не кажем да је то само та моја 76’. То су оне од 1970. до 1977. Цепале су ципеле и губиле године на факултетима због тромесечких протеста, правили диксотеку у Коларчевој испред кордона полиције. Тада су студенти били црèме де ла црèме побуне, непристајања, тежње за променом. А ми смо тада бил ти студенти и веровали у ону Србију у којој ћемо живети мирно и слободно. Ваљда је то природно, младост носи бунт и веру у промене.

Ових дана нема студената да се побуне. Они не мисле да нам има помоћи. Једино о чему они сањају је да се докопају дипломе и да беже одавде у неки туђи свет, у коме ће се тај труд исплатити. Не само материјално, него и људски. Тамо ће неко за ту диплому стечену мукотрпним радом и одрицањем имати поштовање. Овде тога нема…

Сетих се још једног мог генерацијског познаника, по политици Бошковог колеге Милоша Јовановића, председника ДСС, сада „метлаша” (покрет „Метла”). Много тога му се може замерити и оспорити, али на Сорбони радом стечена диплома никако. Ових дана много ми иде на живце. Као да се изгубио, као да се и у њему боре разум и срце на коју ће страну. Хоће ли да се бори за три одсто цензуса и како, хоће ли уз власт или у опозицију.

По тренутном стању ствари изгледа да је превагнуло прво. Много ме је разочарао, али не што излази на изборе. Избори и јесу да се на њима бори, да се на њих изађе, него што је издао генерацију, млаком борбом и мањком интегритета. И политичког и људског. Али у сваком житу има кукоља, па тако и у овом нашем. Нешто се замислих…

Самим тим што су два човека, а и трећи нама генерацијски близак (Вук Јеремић, рођен половином 1975, а и он има чачанке гене који су изгледа успавани) лидери три странке, паде ми на памет да је терет одговорности данас опет некако на нашој генерацији.

Бошко је изабрао свој пут. Неком може да се свиђа или не свиђа, али се да разумети у овом времену у коме су руке везане, а медијски иступи силом Свемоћног онемогућени, јер осим овако како се он изборио да се за њега чује па бар и негативно на контролисаним медијима, другачије, чини се сада, и не може. Бошко није био на власти за разлику од већине остатка његове дружине из Савеза. Зато му без обзира што се с њим у много тога не слажем дајем шансу, онако новинарски критично и широм отворених очију. Оно што ме људски боли као грађанина је неправда. То ми и професионално смета.

Но, то је питање за једног јединог човека који зна одговоре на сва питања.

Како то да Тужилаштво, које би по Уставу требало да буде независно, треба да реагује на штрајк глађу посланика владајуће коалиције и на њихове захтеве?! Да су они који су то урадили, поднели кривичну пријаву против Бошка, пре штрајка посланика владајуће коалиције, у реду, радили су свој посао и било би их потпуно за разумети и похвалити. А онда то нису могли и не би урадили само у Бошковом случају.

Ако је та кривична пријава последица притиска власти на полицију и судство, онда је ту нешто много труло у држави Данској. И много смрди! Да се разумемо, ни као човек, а ни као новинар не подржавам ни једну врсту насиља, па ни цепање сакоа Маријана Ристичевћа.

Али много горе од поцепаног сакоа Маријана Ристичевића — а на шта нисам нешто видела реакције и осуде из власти — јесте што је горела кућа председника Војног синдиката “Слога” у Министартсву одбране и Војсци Србије Дејана Павловића, као и ранији сличан случај Милана Јовановића из Гроцке. Павловић тврди да је иницијална написала, како је казао да посумња да му је неко ипак запалио кућу, била интервју у “Сведоку” где је изнео, како он рече чињенице, о одливу кадрова из војске и о стању у Војсци Србије, а после чега је против њега покренут дисциплински поступак.

Занимљиво је да је после свега Министарство одбране најавило покретање пријаве због узнемиравања јавности, да је то била једина реакција од власти.

Ако нисамо за цепање сакоа Маријану Ристичевићу, онда принципијално морамо бити и против онога што се десило Павловићу и Јовановићу, као и против сваког насиља према ономе ко мисли другачије.

Изгледа да је сако Маријана Ристичевића вреднији и од живота Станике Глигорјевић и разбијене главе и крваве кошуље Борка Стефановића.

Ако сте Бошку налепили етикету фашисте због његовог темперамента и не баш ретког искакања понашањем из оне многима омиљене флоскуле “политичке коректности “, а Ђиласу етикету лопова, а да му тај лоповлук ничим нисте доказали, онда тим истим етикетама залепите и мангупе из ваших редова. Само тако доследношћу и истим аршинима оставићете утисак озбиљности.

Некако све то делује шалабајзерски и што би клинци рекли “врло провидно”, тако да је оном ко има мозга бар као кокошка (још једна од прихваћених етикета без покрића) јасно о чему се ту ради.

Ако на шерпе и лонце одговарате бакљадама, ако на штрајк опозиције глађу одговарате у свету невиђеном методом штрајком глађу власти (то чак ни Јакобу и Вилхему заједно, када су писали бајке, не би могло да падне на памет као заплет радње неке од истих), запитајте се шта је позадина тога?!

Ако не можете да докучите сами (осим једног човека у Србији, ипак ми сви други нисмо свезнајући) питајте неко стручно лице, онако успут, психолога, озбиљног психијатра — шта се крије иза таквих поступака.

Та моћ коју манифестује владајућа структура, да је реална колико се прича да јесте, штрајк глађу Миладина Шеварлића и Бошка Обрадовића као представника опозиције би им био као да је “пала мува на бивола”. Међутим судећи по одговору опозицији више личи на оно “пао биво на муву” па се још и уплашио да га тиме што га је пецнула не усмрти.

Но, да се вратим на ту моју генерацију. Некако смо у већини увек били бунтовници, нарочито ми Чачани. Некада и без разлога. Али онако много више људски, а мање новинарски верујем и знам да је овај Бошков бунт и те како с разлогом. Има много аргумената на његовој страни.

А на крају што је толико тешко и Њему, највећем међу највећима, Богочовеку којим су благословени сви они који му се клањају, да испуни Бошку захтев и седне с опозицијом за преговарачки сто?!

То је, уверена сам, много лакше, а и много јефтиније него довести хиљаде људи пред Скупштину Србије који ће да скандирају “Ђиласе лопве “ и “Бошко фашисто” демонстрирајући тако (не)моћ Свемоћног. А познајући Бошка још од школских дана, ма ко шта да мисли о њему или о политиц Двери, има он довољно чачанског пркоса и српског исконског ината да неће лако одустати од онога што тражи.

И тако са свим овим мислима које се у мени боре и ређају приђох степеништу код Дома народне скупштине. Стадох поред оне ограде где су пре неко вече стајале хиљаде оних који су до пре непуних седам дана два месеца провели у кућном притвору чувајући се од короне која је волшебно нестала и испарила чим је требало подржати Мартиновића и Сандру Божић, која је тек откривена звезда напредњачког неба.

Видео ме Бошко па онако уз широк осмех , сиђе низ степенице и стаде испред мене. Први пут, после много година, у њему нисам видела политичара, већ човека, оног срчаног борца за све потлачене и угњетене, за све који мисле другачије и усуде се да то кажу. То ме је преломило и победи онај човек који га разуме, док новинар остаде по страни.

Поздрависмо се. Опет се не обуздах, поред свега, да му не упутим коју пацку и критику. Разуме он то, видим му из погледа. То је то непристајање моје као новинара да будем “нечија”, а његово на гажење оно мало људског достојнства што је у овом народу остало. Попричасмо…

Први пут сам пустила да ми оно за шта сам пошла не буде приоритет. Није оправдање, али ипак припадам народу који се кроз историју много више водио емоцијама, него разумом. Већ је било време да кренем . И уместо ”када ћемо да направимо разговор?” или оног питања “А шта ти ово значи и који су ти наредни кораци?”, из мене се отргла само једна једина реченица коју је пратила несвесно увис подигнута песница моје леве руке и парафразирах Арсена Дедића : ”Не дај се генерацијо моја! Ако ти одустанеш, нећу имати с ким да будем храбра!”

Svedok Online

16. мај 2020.

Ко смо ми

“Центар за геостратешке студије” је невладино и непрофитно удружење, основано на неодређено време, ради остваривања циљева у области научног истраживање геостратешких односа и израде стратешких докумената, анализа и истраживања. 

Удружење развија и подржава пројекте и активности које су усмерене ка државним и националним интересима Србије, има својство правног лица и уписано је у регистар у складу са Законом.

Будимо у контакту

Наше канцеларије

Србија
Кнез Михаилова 10, Београд
+381654070470
info (@) geostrategy.rs
Россия
Москва, Нижегородская, 29
+79160555681
inforussia (@) geostrategy.rs

Youtube kanal