Писмо Драгане Трифковић упућено Међународном удружењу новинара, Асоцијацији европских новинара, Комитету за заштиту новинара, Савезу новинара Руске Федерације, Репортерима без граница и другим међународним струковним организацијама, о алармантном стању у српским медијима.
Поштовано руководство Удружења новинара,
Поштовани чланови Удружења новинара,
Обраћам вам се поводом алармантне ситуације у Србији у вези са злоупотребом медија од стране владајућег режима.
Србија је земља у којој су угушена основна демократска начела и у којој влада медијски мрак и једноумље.
Председник Србије Александар Вучић, бивши министар информисања Милошевићевог режима, медије злоупотребљава за обрачун са својим политичким неистомишљеницима.
Он је укинуо слободу говора, а свако ко проговори бива медијски прогањан од стране уредника медија које држи под контролом (Српски Телеграф, Информер, Еспересо и др.). На сваког политичког неистомишљеника, председник Србије има по десет ангажованих псеудоаналитичара, који константно посећују телевизије РТС, Пинк, Хепи и др. и нападају политичке неистомишљенике Александра Вучића.
С друге стране, ми који смо нападнути немамо никакву могућност да кажемо нешто у своју одбрану, објавимо деманти или појаснимо аргументовано јавности да се ради о политичком прогону и манипулацији. Ми немамо медијски приступ и никакву могућност да станемо на пут монструозним лажима које Александар Вучић пласира јавности.
Таквим понашањем председник Србије демонизује своје политичке противнике у јавности и црта им мете на челу.
Подсетићу да је покојни Оливер Ивановић, опозициони политичар са Косова и Метохије. прошао исту такву медијску сатанизацију, која је могуће утицала на трагичан исход и његово убиство.
То није утицало на владајући режим да размисли о својим поступцима, већ је он наставио да на најгрубљи начин прогони и линчује политичке противнике називајући их јавно криминалцима, лоповима, тајкунима, нацистима, нарко-дилерима и разним другим именима, без икаквог покрића.
Упознаћу вас са мојим случајем да сам као новинар урадила 2014. године репортажу за новине док сам боравила у ратној зони Донбаса, с циљем да јавности представим ко ратује на овом подручју и са којим мотивима https://stanjestvari.com/2015/03/04/%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%84%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D1%83%D0%B5%D0%BB-%D0%BE%D0%BA%D1%81%D0%B5%D0%BD%D1%80%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5/ .
Уз новински чланак о рату у Донбасу, објављене су тада и фотографије које су направљене током разговора са борцима.
Медији под контролом Александра Вучића већ месецима периодично објављују једну од тих фотографија из ратног подручја на којој сам ја као новинар са руским добровољцем и насловима да ја подржавам неонацизам https://www.espreso.rs/vesti/politika/445755/saradnica-boska-obradovica-na-slici-s-nacistom-o-cemu-se-ovde-radi-i-sta-dveri-kazu-na-to .
Као доказ они прилажу фотографију од пре петнаест година на којој је исти војник са нацистичком заставом. Да ли се ради о монтажи или не, не могу да утврдим, али у сваком случају поставља се питање да ли значи да новинар који интервјуише било коју особу, аутоматски тиме дели било које ставове које заступа интервјуисано лице?
Да ли је нормално да медији прогоне мене у овом случају и стављају ми етикету нацисте, због тога што сам као новинар урадила интервју са неким за кога они тврде да се 15 година пре тога сликао са нацистичком заставом?
Ово је само један пример у мору медијских напада кроз које пролазим ја и многи други новинари и политичари у Србији који нису присталице владајућег режима.
Обраћам вам се као професионалном удружењу новинара с молбом да реагујете на ужасну пропаганду која се води у Србији и која може да доведе до озбиљних последица по лица која трпе такве нападе.
Подсећам вас да су новинари и слободе медија заштићени међународним правом. Наиме, Резолуција 1738 Савета безбедности Уједињених нација, усвојена једногласно 23. децембра 2006, спомиње Женевске конвенције и протоколе I и II, са посебном пажњом на референце које се тичу заштите новинара. Такође, Резолуција 2222 Савета безбедности Уједињених нација, усвојена 2015. године, прва је резолуција Савета безбедности која се односи на право на слободу изражавања како је предвиђено чланом 19 Универзалне декларације о људским правима. Коначно, медијска слобода и сигурност новинара у државама чланицама Савета Европе, загарантовани су чл. 10 Европске конвенције о људским правима.
Молим вас да упознате чланове вашег Удружења, колеге новинаре, са ситуацијом у Србији и да нам пружите професионалну подршку у борби за слободу медија у Србији и обустављање медијских манипулација и злоупотреба.
Срдачан поздрав,
Драгана Трифковић
директор Центра за геостратешке студије
аутор, новинар и саговорник многобројних светских медија
11. Август 2020.