У августу прошле године, изненада је преминуо Мануел Оксенрајтер, главни уредник немачког часописа ZUERST, војни извештач, аналитичар и сарадник Центра за геостратешке студије. Пријатељи Мануела Оксенрајтера су у октобарском броју овог часописа објавили своје опроштајне речи и сећања.
Директорка Центра за геостратешке студије Драгана Трифковић, опростила се од свог пријатеља и блиског сарадника следећим речима:
Вест о смрти блиског пријатеља и колеге, погодила ме је као гром. Само неколико дана пре тога, послала сам му поруку на коју нисам добила одговор. Требало је да се сретнемо, а ја нисам ни слутила да до тог сусрета неће доћи.
Нико неће моћи да заузме место Мануела Оксенрајтера у мом животу. Он је био колега са којим сам највише волела да радим. Само он је могао да се смеје са мном док око нас падају ракете. Посао новинара који обилази конфликтне зоне је захтеван, ризичан и стресан. Захтева разне вештине међу којима су и прибраност, добру интуицију и оштроумност. Мануел је све то поседовао, уз велику дозу духовитости и шарма. Посебно сам ценила код њега како је реаговао у стресним ситуацијама, око тога смо се одмах нашли. Нисам никада могла да поднесем људе који имају хистеричне реакције у ситуацијама када је прибраност неопходна. Нисмо о томе никада разговарали, али мислим да је био истог мишљења. Због тога су наше заједничке мисије у ратна подручја деловале као забава. Звучи у најмању руку чудно, али тако је било. Позвала бих га телефоном и рекла: „Мануеле, имам предлог да идемо заједно на једну журку.“ Он би са одушевљењем одговорио: „Ја сам увек расположен за журке.“
И поред лакоће са којом смо прихватали изазове, посао смо увек обављали веома професионално и строго. Могли смо лако да комуницирамо, чак и без речи. Из једног погледа могла сам да схватим да му је нека ситуација непријатна или да га нека особа иритира. Увек смо добро функционисали као тим, од самог почетка наше сарадње. А почели смо је на Косову и Метохији.
Фото: Драгана Трифковић и Мануел Оксенрајтер у Призрену 2014.
Мени је то био први одлазак у животу на Косово и Метохију. Мануел Оксенрајтер је те године дошао у Београд на конференцију поводом 15. годишњице од бомбардовања Југославије. До тада смо се познавали виртуелно преко интернета и друштвених мрежа. Говорио је о томе да је интервенција НАТО у Југославији била крајње погрешна и да би он проблем са сепаратизмом на Косову решио тако што би исплатио Србији обештећење за бомбардовање. Његови ставови су ми били познати од раније. Након конференције смо се упутили са главним уредником Геополитике Слободаном Ерићем на Косово и Метохију. За два дана успели смо да обиђемо Косовску Митровицу, Газиместан, Ораховац, Велику Хочу, Зочиште, Грачаницу, Призрен и Пећку патријаршију. Сећам се коментара једног искушеника у манастиру који је након разговара који смо Мануел и ја водили рекао: „Живот ствара чудна савезништва.“
Дуго смо путовали из Косовске Митровице за Београд, прво немачким школским аутобусом, затим возом па таксијем. Једва смо успели да стигнемо на авион за Берлин. Са тог путовања остало ми је у сећању Мануелово одушевљење српским манастирима и духовношћу коју је осетио. Такође велики утисак на обоје оставило је српско гробље у Ораховцу које смо посетили, са порушеним надгробним плочама, ђубретом и животињским костима које су ту доносили локални Албанци.
Мануел Оксенрајтер је објавио репортажу о нашем путовању у часопису ZUERST, у којој је веродостојно описао све чињенице. Ретки западни медији извештавају истинито о ситуацији и дешавањима на Косову и Метохији. Након тога смо наставили сарадњу на обострано задовољство и сретали се на разноразним местима, а најчешће у ратним зонама.
Фото: Драгана Трифкоивић и Мануел Оксенрајтер у Луганску 2014.
Мануел Оксенрајтер је био војник истине и правде, увек спреман на сваку жртву зарад тих вредности које је заступао. Његов прерани одлазак је ненадокнадив губитак.
Царство небеско драги Мануеле и вечна слава. Остаћеш у вечном сећању.
Објављено у октобарском броју немачког часописа ZUERST
2. фебруар 2022.