Пише: Економски експерт Центра за геостратешке студије

У марту и септембру 2021 год. на овом сајту су објављени моји чланци РАТ ИДЕОЛОГИЈА ИЛИ КА ЗДРАВОМ И САВРЕМЕНОМ КОНЦЕПТУ РАЗВОЈА и ГДЕ ЈЕ НЕСТАЛА НАША САВРЕМЕНА ЕКОНОМСКА МИСАО. У међувремену, под налетом нових турбулентних догађања на светској политичкој и економској сфери, замисао ми је била да једноставно покушам да надоградим сопствене ставове изречене у наведеним ранијим текстовима. У посматраном међупериоду читав свет је дефинитивно почео да се ломи на два, дијаметрално супротстављена пола, за сада, две идеологије и два концепта економског развоја, при чему онај западни упорно покушава да фактички разори комплетан светски економски поредак, да би у новој великој кризи нашао свој спас. Саботаже на Северним токовима и Кримском мосту само су показале да је неолиберални западни концепт, са својим елитама у таквој паници да од њих страдају и деца водећих идеолога друге стране. Тако је он спреман да се брзо трансформише у „катастрофични капитализам", како га неки аутори већ називају, не би ли сачувао своју урушену позицију. Економско клатно већ увелико нагиње ка Истоку, који гази полако али сигурно, док је, с дуге стране, чак и једна Куба, додуше бојажљиво, загазила у одређене економске реформе. Два су момента овде кључна, а са којима ће овај текст бар покушати да се ухвати у коштац. Први и основни, који тишти цео свет је хронични недостатак нових, правих идеологија и економских концепата код оба супротстављена пола, без обзира на очигледно успешне позитивне кинеске тенденције, које се још дорађују и усавршавају. Друго је питање конвергенције, односно прожимања већ постојећих идеологија, а посебно економских концепата, где је основни проблем назвати све то правим именом, а не живети у свету полуистине или пост истине. Сигуран сам да ће одговор на ова питања круцијално определити будућност даљег развоја глобалнe економије, а вероватно, тренутно најважније,  њено преживљавање. Ово су свакако и наша животна питања, којима морамо коначно приступити самостално да решавамо и дефинишемо, а не, као у прошлости, да само копирамо туђе наметнуте идеологије и превазиђене економске концепте. 

СТАЊЕ СВЕТСКЕ ЕКОНОМИЈЕ

О дубоко посусталом западном неолибералном економском концепту већ сам много писао на овом сајту, а најновији трендови само потврђују моја ранија предвиђања. У задње време имамо читаву поплаву оцена, како наших, тако и светских аналитичара, о продубљивању економске кризе у САД-у, надолазак главног удара нове економске кризе, те почетак пада БДП-а већ у овој  години за пар процената, док по другима и читавих 0,75% месечно, уз врло песимистичне прогнозе скоро свих њих за следећу годину. Овај пад је наравно праћен и већ официјално скоро двоцифреном, а реално много већом, инфлацијом, која се хистерично жели умањити историјски рекордним подизањем реферемтне каматне стопе, а што ће само још више продубити ову кризу. Ситуација у ЕУ, која је већ у дебелој рецесији, је још гора. Текући економски показатељи су поражавајући и обесхрабрујући, те се за следећу годину предвиђа жесток пад који може ићи и до двоцифреног, са десетинама милиона нових људи без посла. Неолиберални западни капитализам је само дакле наставио да тоне све више и дубље, захваћен својим коренитим структуралним проблемима, које поново покушава да лечи козметички, борбом против високе инфлације, лечећи заправо последице, а не узроке тешке болести која га је захватила. Перјанице економске мисли на Западу, углавном свесне тешке ситуације, су се својски упрле да пронађу решења, али се сва она, по мом дубоком убеђењу, углавном своде на козметичке промене, без задирања у саму суштину проблема.  Хтеле или не хтеле, западне политичке и пословне елите ће морати на крају да прихвате сву неминовност темељног реструктуирања нелибералног концепта у један много животнији, реалнији и хуманији, признајући да је стари концепт изграђен на бази бестидне пљачке туђих ресурса у вредности од око 100 билиона УСД у задњих пола века. За сада ове западне, првенствено америчке елите, нису спремне да ово прихвате и назову ствари правим именом, већ су заиграле на изузетно опасну ратну карту, за сада са Русијом, у болесној намери очувања своје „изузетности“ и унапред предодређене позиције „спаситеља целог човечанства“.  Зато у Стратешкој концепцији НАТО-а, као њихове ударне песнице, Русија постаје „најзначајнија и директна претња“, а Кина све мање изазов и све више претња, те и „ зла“ Кина, како су је недавно назвали западни аналитичари.

На самим вратима стампеда велике економске кризе који ће ускоро захватити цео свет, источне економије, прванствено Русија и Кина, продужавају да показују много већу виталност од западних и у овом међупериоду, што је још једна потврда мојих ранијих детаљнијих разматрања ове тематике. Кључни моменат се огледа у томе, што оне успевају много брже и еластичније да се прилагођавају новим околностима кризе, без обзира што трпе невиђене до сада санкције колективног Запада, Русија посебно, те што су им тим путем ускраћене многе западне технологије и компоненте. Пад руске привреде се, по оцени западних аналитичара, процењује за ову годину тек од 4-6%, услед успешне диверсификације извоза, јачања рубље и значајног повећања добити руских корпорација. Кина ће ове године забележити раст од око 3%, што је за њих саме разочаравајуће, навикнуте на много више стопе, али ће евидентно јуан још више појачати потенцијал риваливитета америчком долару у светским плаћањима, с обзиром да је сама Кина најважнији трговински партнер око половине држава света. Без обзира на неспремност западних елита да прихвати веће учешће источних гиганата у управљању глобалном економијом, већ већу рачуницу виде у разбијању глобалних ланаца снабдевања, огромни трошкови ове започете операције ће вероватно обе стране натерати на бар делимично одлагање оног изгледа неизбежног. Можда ће се нешто у међувремену позитивно изродити и из тајних, закулисаних преговора елита главних играча на светској сцени, па се и договори нова прерасподела зона утицаја и нова правила, али сам сигуран да ће их главни удар нове економске кризе, чијем почетку већ присуствујемо, умногоме натерати да тај процес убрзају. Једно је свакако сигурно, бенефити глобализације се убрзано топе, лакоћа одржавања колективног Запада на јефтиним руским енергентима, јафтиној кинеској роби, ниској инфлацији и растућим страним инвестицијама се мора заборавити. У немилосрдној борби супротстављених страна и тектонским померањима која су већ кренула, биће од животне важности одржати све то под контролом од тоталне ескалације. Паралелно са овим већ тече сукоб идеологија и економских концепата у свету, а резултат тог обрачуна умногоме ће одредити и резултате глобалног сукоба. Та борба ће свакако изродити бар неколико нових концепата, који ће настати као сублимација искустава старих, преживљених и новонастале ситуације, при чему је илузорно очекивати супремацију једног, као што је било до сада.

СУКОБ КОНЦЕПАТА

Давоски концепт неолибералног капитализма, са својом технолошком револуцијом, о коме сам више пута раније писао на овом сајту, је очигледно у великој кризи, која се само у међувремену додатно продубила, док је њихова формула о грађанима који „неће поседовати ништа, али ће зато бити срећни“, већ увелико прозрена и од самих грађана колективног Запада. Како још увек присутна пандемија није одрадила свој посао његовог спасења, остала је само ратна опција, којој управо присуствујемо, а која ће дефинитивно убрзати одлазак овог концепта у прошлост. Колективни Запад је захватила заправо идеолошка пустош, модерна масовна демократија је на путу да поништи памћење, традицију и историју, како би људи заборавили значење истинске слободе, како то сјајно оцењују управо западни аутори. Криза идентитета је фасцинантна, нови се не назире, а од вере, религија, посебно хришћанства се бежи све више. Отуда рат као спасоносна формула, с тим што је овај украјински оголио у потпуности све ово претходно. Америка, као предводник овог блока, губи своју мисију и веру и иде ка неминовном паду, при чему ће тешко дозволити неки нови рестарт у ЕУ, а који јој је насушан. Свој пак ресет она је већ започела, дубоко свесна тежине ситуације, али на савим погрешним основама, базирајући се на илузорној жељи да и даље влада светом. Западним елитама су пуна уста нових концепата, од надзорног до корпоративног капитализма, али све су то празне нашминкане приче које не додирују суштину проблема, структурних промена које морају трајно вратити капитализам западног типа у светску орбиту, засновану на битно измењеним правилима. Са пуно права неки аутори упозоравају да  свест савремених интелектуалних елита, заснованих на западним учењима од комунизма до либерализма, није адекватна карактеру глобалног изазова. Отуда се морају тражити нови концепти, који ће најпре покушати да реше проблем превласти информационих фактора над материјалним, као и многе друге савремене проблеме. Осврнемо ли се и на самог Маркса, кога редовно призивамо у кризама, нису ли и сада производне снаге и производни односи поново у дизбалансу ? Јесу, и то у жестоком, па се под хитно нараслим производним снагама, мора наћи неки нови, адекватан облик производних односа. У супротном, масовни раднички штрајкови и социјални немири, посебно на Западу, а који су већ кренули, ескалираће у неконтролисаном обиму.

На другој страни, источни гиганти, Русија, Кина, Индија, и све више њима наклоњених земаља у развоју  неуморно раде на побољшањима постојећих и усвајања нових концепата развоја, где Кина свакако заузима централно место. Њено социјалистичко устројство са комунистичком патријом као централном фигуром, али тржишном привредом и јаком улогом државе, односно социјалистичка тржишна економија, постала је путоказ многим државама. Интегришући у свој модел сва ранија сопствена, а и туђа искуства, а посебно добре стране планске привреде некадашњег СССР-а, уз очување своје културе, историје и традиције, она је успешно интегрисала различите социјалне групе и значајно унапредила своје друштвено благостање, при чему је, у огромној мери искорењено сиромаштво код скоро 600 милона људи, свакако најграндиознији резултат. Што се тиче Русије, која је срушила у својој историји седам империја зла, она је дефинитивно устала и престала да глуми сировински резерват Запада. Кренула је у одлучујућу борбу, не само са колективним Западом, него и са јаким сопственим остацима неолибералних структура, коју су јој, по западним рецептима, сисале крв деценијама, али без, још увек, јасног концепта и нове снажне идеологије. На ово већ увелико упозорава водећи руски идеолог Александар Дугин, који је својом „Четвртом политичком теоријом" покушао да постави темеље те нове идеологије. Родоначелник новог руског економског концепта, Сергеј Глазјев, покушава да створи концепт православног социјализма, употпуњеног вредностима других конфесија традиционалних у Русији, залажићи се за јаку, праведну, захтевну, али и хуману, правну и демократску – државу развоја. Сублимација и конвергенција свих ранијих искустава, посебно из сопствене прошлости, а и кинеског искуства, као и своје традиције, вере и културе, уз посебно неговање добрих веза са Руском православном црквом, свакако ће бити базични темељи новог концепта. У рестаурацији социјалистичке идеологије, државног планирања, социјалне правде, подчињавању банкарског и монетарног система, циљевима повећања инвестиција и мобилисања свих расположивих ресурса у производњи, Глазјев види структуру модела, који ће се са кинеским, још жешће супротставити америчком центристичком, финансијско-економском систему, који је очигледно исцрпео свој потенцијал.

ГДЕ ЈЕ ОВДЕ СРБИЈА?

Након свега овог реченог поставља се нормално питање – где је ту Србија, како ћемо даље заглављени у оквире неког наметнутог неолибералног модела балканског типа  са полудиктаторским корумпираним, криминализованим и компрадорским елитама на власти, а што је, на жалост, општа слика свих балканских деспотија у региону. У силној жељи да нас све држи што ближе себи, колективни Запад нас је и назвао „Западни Балкан“. Како се тектонски поремећаји на светској сцени убрзавају, тако и расте притисак истог тог Запада да би одржали апсолутни примат у нашем региону, где се неће, бар за сада, дозволити ни најмање искакање из наметнуте неолибералне шеме. О деценијском разорном дејству овог модела, код нас и региону, више пута сам писао раније на овом сајту, а у међувремену су, на жалост, те тенденције и додатно убрзане, као продукт жестоке економске кризе која потреса првенствено земље колективног Запада. Најновији наши реални показатељи управо то и потврђују, раст БДП-а у овој години ће нам бити тек нешто изнад 2%; даљи раст буџетског дефицита, као и негативног салда спољно-трговинске размене, што је посебно поражавајуће; пад нето прилива страних директних инвестиција, као и девизних резерви; спољно задужење енормно је ескалирало, па се прикрива вештачким напумпавањем БДП-а, при чему се наставља пресија јавности и масом других пренадуваних економских показатеља, од просечне плате до стопе незапослености. Даље растакање наших великих државних компанија је у пуном јеку, па ће већина њих ускоро бити више задужена него што вреди сва њихова имавина. У целој тој ситуацији послушничке елите на власти не смеју да мрдну ни педаљ, па отуда и ММФ поново у Београду са својом надзорном улогом. Све се ово покушава замаскирати гласном најавом формирања неког новог „Српског блока", без обзира што власт већ у свом блоку фактички има и скоро комплетну опозицију.

На срећу, народ код нас се полако буди и устаје, као и код других деспотија у региону, озбиљно се супротстављајући елитама на власти, постајући њихов незаобилазни корективни фактор. Ако је и према најновијим истраживањима скоро свих релевантних агенција огромна већина, чак и преко 80%, уз даље тенденције раста, против санкција Русији, против НАТО и против нашег уласка у ЕУ, уколико је то условљено признавањем Косова, онда ће власт фактички бити немоћна да значајније више ишта од  налога колективног Запада спроведе у дело. „ Безалтернативни пут у ЕУ“, као наше основно опредељење, у свим овим наведеним околностима, постаје коми-трагичан. Колективни Запад, а посебно ЕУ у расулу, нема буквално ништа више да нам понуди, осим свакодневних притисака и претњи, и тек по неке сиболичне цифре из „џака еура“ наштампаних без покрића у циљу сопственог спашавања. Отуда нам је неопходан животно важан заокрет ка новом економском моделу развоја и велико буђење наше домаће економске мисли из дубоког сна, на шта сам већ више пута упозоравао на овој сајту. Сублимирати туђа и сопствена искуства из сваког периода наше историје, инкорпорирати у нови концепт нашу традицију, веру и културу, ударити снажне темеље јаке социјалне и развојне државе, која ће углавном подстицати наш приватни сектор као окосницу развоја, само су неке од полазишта тог новог концепта. Да ли ће он бити неки нови конзервативни концепт са рехабилитацијом предјугословенског и предкомунистичког наслеђа, па и искустава Пашићевог концепта „народне државе“, који повезује демократско и национално;  или ће се у њега инкорпорирати и добра искуства изградње самог југословеског социјализма, а и искустава Милошевићевог времена, кад смо се, после дужег периода, жестоко успротивили том истом колективном Западу и за то били страховито кажњени, остаје да се види у будућем периоду. Међутим, оно што је по мени круцијално у свему овоме је сачувати у првом плану српско становиште, односно сачувати српски интерес, тај непресушни потенцијал који ће спречити наше нове трагичне расколе у неминовном процесу девестернизације Србије.

Нама је и историски предодређена улога светионика нашег региона, а који треба да га интегрише на правој економској основи, а не некој наметнутој са Запада. Тиме ћемо једино моћи да сачувамо прекопотребан мир у региону у тешким и бурним временима која долазе, те покушати да изградимо тај мост сарадње дубоко супротстављених светова. То ћемо и успети, ако изградимо свој нов балакански концепт економског развоја, којим ћемо привући обе стране и натерати их тиме да преко тог нашег моста поново успоставе покидане ланце економске сарадње.

2. новембар 2022. 

Упутнице:

https://geostrategy.rs/rs/ekonomija/882-2021-2

https://geostrategy.rs/rs/ekonomija/949-vrelo-leto-vrela-jesen-2021

https://geostrategy.rs/rs/ekonomija/959-n-s-i-sp-r-c-n-r-z-g-s-r-s-s-udi-gd-n-s-l-n-s-s-vr-n-n-s-is

https://geostrategy.rs/rs/ekonomija/1034-2022

https://geostrategy.rs/rs/ekonomija/1096-n-s-i-sp-r-c-n-r-z-g-s-r-s-s-udi-s-n-s-c

 

 

 

Ко смо ми

“Центар за геостратешке студије” је невладино и непрофитно удружење, основано на неодређено време, ради остваривања циљева у области научног истраживање геостратешких односа и израде стратешких докумената, анализа и истраживања. 

Удружење развија и подржава пројекте и активности које су усмерене ка државним и националним интересима Србије, има својство правног лица и уписано је у регистар у складу са Законом.

Будимо у контакту

Наши контакти

Србија
+381654070470
center (@) geostrategy.rs

Youtube kanal