Пише: Економски стручњак Центра за геостратешке студије

Много је текстова у задње време написано о нашој свеукупној политичкој и економској ситуацији, благо речено комплексној и врло тешкој, али врло мало је аутора који су се позабавили могућим алтернативама овом тренутном стању. Ових дана сам се сетио мог једног кратког текста објављеног пре скоро четири године на једном другом сајту, где сам поставио отворено питање – докле ћемо да лутамо као гуске у магли или има ли алтернативе за Србију? И док се, у међувремену, у светским оквирима магла полако али сигурно разилази, те су основне контуре новог мултиполарног света већ увелико видљиве, наше елите на власти се још увек батргају у тој магли, глуматајући неутралност, а заправо стриктно извршавајући налоге Запада. Као да не увиђају да је, нарочито током ових задњих неколико година, а посебно од сукоба у Украјини, наступио заправо период, не само реалне или праве економије, са реалним богатствима држава и њихових производних капацитета, него и период реал-политике у светским размерама, те да се свет већ увелико, неповратно тектонски раздваја на Колективни Запад и Незападни свет кога чини преосталих 75%.

Не само што се на политичком плану код нас не појављује никаква алтернатива већ одавно изанђалом „безалтернативном путу„ у ЕУ, већ ни у мочвари наше економске мисли, без обзира на сву упитност њеног реалног утицаја на технократску и управљачку елиту, нема ни помака, јер се основне поставке западног неолибералног концепта просто подразумевају.

Већ више пута сам се у ранијим чланцима на овом сајту враћао нашој економској ситуацији и њеним основним показатељима. Разорни утицај инплантираног западног неолибералног концепта код нас је видан на сваком кораку, а накнадне моје провере су кориговале стопу нашег привредног раста прошле године на ниво од нешто испод 1%, уз врло песимистичку вероватну рецесију у овој години, која је иначе већ у току. Све оптимистичке најаве о расту у овој години од 2 до 3 % су чиста илузија, треба да будемо пресрећни ако будемо имали нулти раст. Импозантне дефиците, што буџетске, а посебно спољно-трговинске, које смо прошле године дуплирали, покривамо наставком бесомучног задуживања, али сада по каматама које су више него дуплиране у односу на оне од само пре годину, две. Прилив страних диретних инвестиција даје мали позитиван сигнал, али су и оне, поготову оне из ЕУ, у значајној стагнацији. Још тада сам у поменутом чланку, као и касније у више наврата на овом сајту, упозоравао да ми неминовни нови цунами економске кризе чекамо у тоталној магли са девастираном и скоро распродатом привредом и банкарским системом, тотално неспремни да се са њом ухватимо у коштац. Наше даље економско пострадање мора бити врло брзо прекинуто, новим економским концептом који мора бити имплементиран у пракси управо преко нових технократских и управљачких елита на власти. На жалост, сурова стварност са којом ћемо ускоро сви бити суочени, ће их неминовно натерати на то.

Тај болан пут од болесног до здравог друштва, а које ће се стално преиспитивати и учити од бољих, мора неминовно да у свој нови економски концепт инплементира и сва страна искуства, реално применљива на наше услове, без обзира да ли се ради о источним (Кина, Русија, па чак и Северна Кореја) или пак из земаља тзв. Колективног запада (Јужна Кореја, Сингапур, а и скандинавских земаља). Кинеска искуства око односа државне регулације и тржишта, државног и приватног власништва у привреди, управљања државним предузећима, односа финансијског и реалног сектора, прерасподеле друштвеног богатства према сиромашнима, односа домаћих и страних инвестиција, организацији доношења стратешких и оперативних одлука и др., како то лепо уочава Б.Павловић, више су него корисна подлога за наш будући концепт. Овде би посебно нагласио значај кинеског искуства у готово потпуној синергији државе и приватног власништва у циљу постизања оптималних резултата, при чему држава уважава и прихвата све предлоге приватног сектора, посебно оног врхунског, али оне који воде рачуна о општој добробити, а истовремено штити тај приватни бизнис када је нападнут из иностранства. Без обзира што је приватно доминантно и везано са новим технологијама, држава је остала неприкосновена у енергетици, банкарству, спољној трговини, грађевинарству и рударству, при чему је одлучивање о стратешким питањима и само управљање пренето на посебне институције, што за нас може да представља посебно итересантно подручје. За разлику од изграђеног кинеског концепта, који се сада само усавршава, концепт тзв. православне економије у Русији је тек у настајању, о чему сам већ неколико пута писао на овом сајту. Са својом посебно дефинисаном улогом социјалне, развојне и правичне државе, те са многим економским категоријама у које су просто уливене неке од базних категорија православне вере, може бити посебно интересантно за нас. Чак и нека од искустава Северне Кореје, о којој се тако мало зна, са својом вером у човека као господара свега, а посебно неговање духа солидарности, нама преко потребне, може се итекако инмплементирати у наш нови концепт. О искуствима оне друге Кореје и Сингапура и њиховом екстремно брзом привредном расту, већ је много писано, где је такође  синергија државног и приватног сектора била одлучујућа, уз форсирање развоја приватних инвестиција, са значајном контролном улогом државе, посебно у протекционистичким мерама његове заштите. На крају крајева ту је и непроцењиво искуство већине скандинавских земаља у њиховој, готово до савршенства доведеној, социјалној политици. Наравно да се ради о далеко богатијим и уређенијим друштвима од нашег, која то могу себи могу приуштити, али зашто се не би ти концепти бар у одређеној, примереној и реалној мери, покушали применити и код нас.

Да би уопште о конкретним предлозима за нови економски концепт било речи, неоходан је најпре одговарајући, прави „ресет“ економских односа, првенствено са ЕУ, на сасвим новим позицијама, који би захватио и западне финасијске институције. Тај ресет би подразумевао наставак привредне сарадње са земљама ЕУ, али уз обавезну заштиту наше већ разорене домаће привреде, уз дубоку анализу досадашњих односа, првенствено са ММФ-ом, Светском банком, ЕБРД и др. Истовремено са овим би текао и други процес отклањања свих невидљивих баријера даљем проширењу привредне сарадње са Русијом и ЕАЕС, новим мерама за њено унапређење, те наравно и наставком сарадње са Кином у истом, већ постигнутом ритму. Придруживање у било ком могућем облику великим источним интегративним привредним процесима је од виталне важности, као и отпочињање сарадње са њиховим заједничким развојним банкама, као будућој сигурној дестинацији за финансирање нашег привредног раста.

Неке основне полазишне основе тог нашег новог економског концепта би могле изгледати овако:

1. Снажна социјална држава са значајном планском и регулаторском улогом у економији, у пуној координацији са приватним сектором, посебно у подстицању и улагању у иновације, те новим протекционистичким мерама у циљу заштите наше привреде. Држава мора постати динамичан економски актер и значајан покретач раста и иновација.
2. Чврста државна контролна функција рада великих државних система, кроз своје посебне органе и институције, уз професионални управљачки кадар у њима, те уз чврсто стратешко планирање за сваку привредну грану понаособ, посебно оних у којима имамо изражене компаративне предности у односу на друге земље (пољопривреда, ИТ индустрија, инфрастуктура ).
3. Повраћај све преостале приватне имовине отете у дивљачким приватизацијама, те стављање у први план убрзаног развоја приватног сектора као окоснице нашег развоја, стимулисаног из већинског дела стимулативног пакета, иначе намењеног страним директним инвестицијама.
4. Снажна контрола страних директних инвестиција на годишњем нивоу и битне корекције у њиховом субвенционирању. У будућности предност у инвестирању давати нашим људима из дијаспоре, уз максимално транспарентне и чврсте услове.
5. Оснаживање нашег банкарства са још неколико домаћих банака, уз обавезно формирање Развојне банке Србије, као будућег највећег финансијера приватног сектора, посебно оног извозно оријентисаног, а чије би управљање било под контролом државних институција.

Како би се створио економски концепт по мери једне диманичне и социјално одговорне српске привреде, врло важно је истаћи да ће сва ова, на наше услове применљива, страна искуства, бити више него неопходно инкорпорирати у нашу веру, културу, обичаје, традицију и искуство, јер само међусобна прожимања обе ове стране могу породити концепт тзв. „инклузивног раста“, одрживог на дуг период. Нисам поборник идеја неких наших аутора, да се окренемо само искуствима и рехабилитацији нашег периода предјугословенског и предкомунистичког наслеђа, мада несумљиво и ту ваља црпити идеје о развоју и субвенционирању приватног сектора и његовог односа према држави, до важних полазишта државне социјалне политике, па све до поучних искустава развоја парламентарне демократије и Пашићеве „народне државе“, као синергије демократског и националног. Из периода социјализма, поред концепта социјалне политике и социјалне правде, посебно треба искористити искуства организације и вођења планске привреде, која нам итекако одавно недостаје, а из тзв „ Милошевићевог времена“ свакако реинкарнацију тржишне економије, модернизацију бакарства, врло интересантан покушај трансформације државних предузећа у акционарска друштва, у којима ће дотадашњи самоуправљачи постати акционари, социјалну реформу кроз откуп друштвених станова, те максимално отварање за сарадњу са светом на равноправној основи. Свакако да овај период од 1985 до 2000 год. заслужује посебну анализу на бази научне објективизације управо из разлога што се доста успело у очувању економске и привредне супстанце, упркос неупоредиво тежом светском ситуацијом него што је то данас, те огромном терету санкција УН, које су нас у периоду деведесетих херметички затвориле од остатка света, а не као „лоше сећање“, иницирано првенствено од стране како домаћих, тако и страних протагониста англо-америчког једноумља.

Нормално се сада поставља питање – има ли Србија снаге да изнесе овај нови, не само економски, већ и политички преокрет, у ситуацији када је наша национално свесна и одговорна патриотска елита углавном у фрагментима? Да ли је алтернатива у неком нашем новом националном окупљању и саборности која нас је увек спашавала у прошлости када је било најтеже, питао сам се у поменутом тексту пре четири године, а посебно данас када је ситуација крајње драматична? Свакако да има снаге, а оне се оличавају у већ покренутом, али недовољно видљивом процесу сабирања патриотски  и национално освешћених снага, које ће на крају неминовно понудити народу праву алтернативу овом безнађу и магли која се око нас стисла. На то ће бити и натерани овим најновијим економским и политичким цунамијима у свету, који изгледа да трајно померају светско клатно према Истоку. Ова домаћа магла, на сву срећу, убрзо ће се разићи на питањима Косова и Метохије и санкција Русији, па ће политички простор остати сасвим огољен, што ће овој новој елити доста олакшати ситуацију. Фактор непокорне народне воље и пропалог процеса преумљења народа, на крају је дошао на видело и у ситуацији је да изврши коначну блокаду нашег посрнућа у егзекуцији од стране наших садашњих елита на власти, а по налогу западних мецена. Зато је крајње време да Србија радикално промени своју самоубилачку идентитетску политику, присутну већ деценијама, с тим што морамо бити свесни да то неће проћи без последица, те ће нам додатна доза разума и трезвености бити преко потребна.

Као и економски и политички ресет долази на дневни ред, али у нашем сопственом, а не наметнутом и сервираном облику, при чему се најпре морају поштено и одговорно анализирати сви образци дугог трајања који су се показали супериорним у односу на модерне експерименталне форме, како то добро запажа Т. Потерјахин. О томе да наша средина није довољно формирана за национални начин мишљења и рада, писао је још Ј.Цвијић, истичући, међутим, да у нама има тако много јаких клица и зачетака, а сада је свакако право доба да се то и покаже. Неговање и чување српског становишта, као основног оријентира у политици, традиционално у већој или мањој мери подударног са руским интересима, биће свакако од кључне важности, те би сваки покушај нарушавања ове вишевековне хармоније представљао националну срамоту и безчашће. Сви су изгледи да улазимо у период поновног интелектуалног и националног буђења и отрежњења, у коме ћемо у потпуности одбацити свеприсутни страх и добровољну послушност на које смо системски натерани. Само сада у много чему измењеним светским околностима од оних који су били осамдесетих и деведесетих година прошлог века, па су нам и шансе за успех неупоредиво веће.

21. фебруар 2023.