Пише: Милош Здравковић, aутор је дипломирани инжењер електротехнике и стручњак за енергетику

По тренутним ценама, 11 хидроелектрана за само четири године могу да произведу струју вредну 600 милиона евра, колико Мађари нуде за 50 одсто власништва у новој фирми. При томе вредност таквих капацитета стално расте. Ако се та понуда, ипак, прихвати ЕПС очекују финансијски, а Србију политички и стратешки проблеми.

Док стручна јавност изражава резерве према организационим и статусним променама у Електропривреди Србије, највећим предузећем у власништву државе, из власти поручују да ће систем „пословати професионалније и ефикасније“ и да ће бити „регионални гигант“, иако ЕПС то и сада јесте, јер је највећа компанија тог типа на Балкану.
Промена Статута значи да ЕПС више неће бити јавно предузеће, већ акционарско друштво затвореног типа, у стоодстотном власништву државе. Доћи ће и до промена у начину управљања. Надзорни одбор имаће два члана више, у њега ће ући и представник синдиката радника, а све чланове одређиваће Скупштина акционарског друштва, коју ће чинити - један човек, министар енергетике.
Први и прави разлог промена је да би ЕПС могао лакше да се задужује, подиже кредите, евентуално и приватизује. Али да као инжењер гледам оптимистичније, други разлог је да би држава могла да ангажује стручне кадрове који недостају и да их адекватно плати, што није могла док је ЕПС био јавно предузеће. Истовремено, међутим, промена правног статуса ЕПС-а теоретски омогућава његову приватизацију, докапитализацију и склапање јавно-приватних партнерстава.
Питање евентуалне приватизације је прворазредна политичка одлука. Уколико се, наиме, омогући, макар и делимични улазак приватног капитала у ЕПС, то би значило и већи притисак на ово предузеће да повећа цену струје и за грађане, и за привреду, јер је „нормално“ да је приватни капитал првенствено заинтересован за профит, док је профитабилност ЕПС-а, док је био јавно предузеће, увек била ограничена политичким одлукама, са циљем да се на сваки начин, па и политиком цена електричне енергије, сачува социјални мир.
Тренутно стање у ЕПС-у: Електропривреда Србије несумњиво је највеће предузеће у власништву Републике Србије, жила куцавица наше привреде, гарант енергетске независности земље. Србија је наследила најбољи и најјачи електроенергетски систем у Југоисточној Еворопи. Подсећам да је само инсталисана снага у ТЕНТ-у од 3,3 гигавата већа од било које појединачне инсталације у овом делу Европе и да се по снази може поредити са нуклеарним електранама.
Укупна производња и потрошња електричне енергије у Србије није се битније променила у последњих 20 година. Посматрајући билансе у последње две деценије, годишње се потроши око 34,2 хиљаде гигават часова електричне енергије, а производња се кретала у распону од 35 до 35,5 хиљада гигават часова, с тим што је 2012. произведено рекордних 37 хиљада гигават часова. По тренутним ценама на европском тржишту, са просечном производњом у претходних 10 година, ЕПС је ове године од извоза вишка електричне енергије у односу на домаћу потрошњу могао да заради више од милијарду долара.
Добра околност је што Србија има резерве угља, само на територији уже Србије без Косова и Метохије, за најмање 50 година, да имамо добре инжењере и техничаре, али и могућност увоза и извоза струје у 24 правца. Са друге стране, исти ти биланси указују на лош ремонт и недозвољено и безобразно високе губитке у дистрибутивно-преносном систему. Годишње на њима изгубимо око 3.800 гигават часова електричне енергије, а ако се томе додају и губици ЕМС-а, испадне више од 4.500 гигавата. Сваке године, дакле, „бацимо“ у етар целокупну производњу термоелектране Костолац. Тачно је да постоје губици и у најразвијеним земљама и у Јапану су крећу у распону од четири до пет одсто, у Европској унији до шест, а у САД седам процената, али нигде ти губици нису 15 одсто, као у Србији и то је једноставно - недопустиво.
Упркос овим егзактним показатељима, ЕПС је током претходних неколико деценија годишње губио између пола и 1,2 милијарде евра на цени струје. Толика је била разлика у цени струје по којој ју је ЕПС продавао и цене коју је за њу могао да добије на тржишту. С тим у вези требало би имати у виду и да промена статуса из јавног предузећа у затворено акционарско друштво омогућава, макар теоретски, и продају дела власништва приватном капиталу, а такав сценарио би вероватно донео поскупљења струје.
Да све гласније приче о могућој промени власништва ЕПС-а нису без основа показују и најновија понуда мађарске електропривреде МВМ о формирању заједничког предузећа (joint venture), коју је ЕПС добио, а Надзорни одбор на последњој седници одбио. Индикативно је, међутим, да јавност о томе није обавестио ни ЕПС, ни Министарство рударства и енергетике. Уместо тога, на друштвеним мрежама почео је да кружи документ кна којем се види дневни ред за седницу Надзорног одбора ЕПС-а, заказану за 18. мај, у ком се под тачком 5, штуро наводи и ставка: „Информација о предлогу МВМ Групе, Мађарска за оснивање заједничке компаније у Републици Србији за производњу обновљиве енергије уз издвајање 11 хидроенергетских објеката из ЕЕП ЕПС АД“.

Тек након тога, Министарство рударства и енергетике саопштило је да „свако ко говори о отуђењу имовине ЕПС-а у јавности шири неистине и панику јер је, променом Статута и правне форме ЕПС постао затворено акционарско друштво и у стопостотном је власништву државе“.
О којих се 11 хидроенергетских објеката ради, заправо јавност тачно и не зна, јер се ни ЕПС, ни Министарство енергетике нису званично огласили о овом „случају“. Зато нам остаје само да нагађамо, јер у суштини постоје два могућа сценарија. Први, мени потпуно невероватан, своди се на писање Демостата да мађарски МВМ жели да види у свом сувласништву заправо Дринско-Лимске хидроелектране. У оквиру ове целине, уз хироелектрану Бајина Башта, налази се и истоимена реверзибилна хидроелектрана, два објекта која су уз хидроцентралу Ђердап и Теролектрану „Никола Тесла“ (ТЕНТ) највреднији ресурси државе Србије. Други, нешто „повољнији“, али такође веома лош сценарио је да се ради о Овчар Бањи, Међувршју, Кокином Броду, Увцу, Потпећи, Пироту и Власинским хидроелектранама, као и земљишту за изградњу нових електрана из обновљивих извора, укупног инсталисаног капацитета 360 мегавата.
Мађарска понуда предвиђа формирање заједничког предузећа, у коме би мађарски МВМ и ЕПС били власници по 50 одсто капитала, с тим што би ЕПС у заједничку компанију унео 11 већ постојећих хидроелектрана и земљиште за изградњу нових електрана из обновљивих извора, док би мађарски партнер у њу уложио 600 милиона евра. Заједничко предузеће би се у почетку финансирало од продаје електричне енергије, која се производи у хидроелектранама које улазе у његов састав.
Као инжењер, начелно сам сагласан са концептом да би ЕПС, као и друге наше државне компаније, требало да са фирмама из региона праве партнерства, формирају нова предузећа. То, свакако, може бити добро и за ЕПС и за те партнере, али је, наравно, битан начин, како се то чини. Ако ЕПС улаже новац, потребно је да и друга страна уложи новац. Ако улаже основна средства, ако ЕПС издваја производне капацитете, онда хајде да и други партнер уложи основна средства. Зашто МВМ не би уложио неке своје електране у такво заједничко предузеће? Зарад информисања јавности, треба истаћи да мађарска државна енергетска компанија МВМ, пандан нашем ЕПС-у, која снабдева 70 одсто тамошњег тржишта електричном енергијом, у свом власништву, између осталог има и нуклеарну електрану Пакш.
Неприхватљив предлог МВМ-а: Ако узмемо у разматрање ону по државу Србију „повољнију“ варијанту да су предмет нашег улагања 11 хидроелектрана инсталисаног капацитета 360 мегавата – опцију која подразумева ХЕ Бајина Башта и РХЕ Бајина Башта, не желим ни да коментаришем, јер вређа здрав разум – намећу се, за почетак, бар два питање. Прво, ко је и како проценио вредност те имовине ЕПС-а на 600 милиона евра!? Друго, како би се издвајање тих капацитета рефлектовало на остатак ЕПС-а?
Илустрације ради, тих 11 хидроелектрана, зависно од хидрологије, могу у просеку да годишње произведу од 1.200 до 1.400 гигават часова електричне енергије, која по садашњим ценама на тржишту вреди од 140 до 170 милиона евра. То практично значи да би само у четири наредне године од продаје произведене струје у тим електранама ЕПС могао да оствари приход од око 600 милиона евра, колико МВМ нуди за 50 одсто власништва над тим електранама. Сам тај податак довољан је да се закључи да вредност тих 11 електрана далеко превазилазе понуђених 600 милиона евра. Сумњам да игде другде у свету постоји тако брз поврат новца, уложеног у енергетику. То је, изгледа, могуће само у Србији, јер је својевремено руски Гаспром за већински пакет од 51 одсто капитала НИС-а платио 400 милиона евра, а прошле године је нето добит НИС-а била скоро дупло већа, око 790 милиона евра.
Вредност тих електрана не огледа се, међутим, само у њиховом потенцијалу да праве профит, већ и у њиховом доприносу на рад остатка производних капацитета ЕПС-а. Суптина је, наиме, у томе да би се њиховим издвајањем у посебну фирму, смањила и употребна вредност осталих електрана ЕПС-а. На крају, не треба занемарити ни вредност потенцијалних перспективних локација за изградњу обновљивих извора енергије, а очито је у понуђених 600 милиона евра наводно укључена и вредност земљишта на којем би се градили нови капацитети.
Свестан озбиљности ситуације, тежине изговорене речи, сматрам да би потенцијално отуђење ове перспективне имовине не само погоршало билансе ЕПС-а, већ би довело и до врло озбиљних финансијских, стратешких и политичких проблема за Србију. А уколико је тачно, као што наводи Демостат, да се разматра и могућност издвајања ХЕ Бајина Башта и РХЕ Бајина Башта, то би довело до банкрота ЕПС-а и као инжењер не могу да поверујем да би ико такав предлог могао уопште да разматра.
Надлежни би морали да буду свесни да се, желео то неко или не, држава Србија налази у Европи и да је Европа одлучила да до 2050. избаци из употебе фосилна горива. Управо због енергетске политике ЕУ вредност хидроенергетских објеката знатно расте из године у годину и може се очекивати даљи раст њихове вредности и после 2050.
Није занемарљива ни чињеница да ЕПС, под условом да земљиште за изградњу нових обновљивих извора енергије задржи у својим рукама, а не препусти га неком другом, може сам да на комерцијалним основама финансира изградњу нових објеката за производњу енергије из обновљивих извора, што је предуслов за економски развој Србије без даљег кредитног задужења државе. Поред тога, динамични развој ЕПС-а би знатно побољшао међународну позицију, али и енергетску сигурност и стабилност Србије.
Да не буде забуне, развој ЕПС-а требало би да подразумева и формирање заједничких предузећа са страним компанијама, али само тамо где за то има основа и где су партнери равноправни. Пример за то је заједнички пројекат са Електропривредом Републике Српске за изградњу хидроелектрана на потезу Горња Дрина. С друге стране, бар на основу расположивих информација, за понуду МВМ не би се могло рећи да има и најмање основа да се таква могућност уопште разматра, нити она подразумева равноправност партнера. Одбијањем овакве понуде, руководство и Надзорни одбор ЕПС-а показали су лични и професионални интегритет. Надам се да их то неће коштати позиција на које су постављени. Јер ако се то деси, цену погрешне одлуке платиће сви грађани и привреда Србије.

3. јун 2023.