Пише: Драгош Вучковић, економски експерт Центра за геостратешке студије

У сусрет лепом јубилеју који нас ускоро чека, односно десетогодишњици рада Центра за геостратешке студије, бацио сам ових дана поглед на све своје вишегодишње чланке објављене на сајту www.geostrategy.rs . Неминовно ми се наметнуло као питање свих питања, шта је то што покреће овај свет, а саобразно са тиме, шта нас је довело у овако тешку и критичну светску ситуацију, која реално прети да опустоши свет, као никада до сада. Одговор је веома једноставан – економски развој у свету и сви проблеми и противуречности везани за њега, јер то је истовремено и основна погонска снага света, а истовремено и главна опасност по његов даљи опстанак. Носећи концепти економског развоја у свету су се најстрашније сукобили на светској сцени, што је неминовно имлицирало и жесток политички обрачун, који је некако и највидњивији, а на крају и идеолошки.  Све је, на крају крејева, довело и до два водећа крвава регионална оружана сукоба, као и стотине мањих, локалних у свету, уз латентну опасност од њивог прерастања у глобални сукоб. Овај чланак је и замишљен да разјасни и докаже исправност оваког погледа на свет данашњице, наравно са посебним освртом на ситуацију у Србији и све контрадикторности и тешкоће које носи њен колонијални економски модел. У духу низа ранијих мојих текстова на овом сајту, даћу и одређена глобална моја предвиђања светских економских токова, уз сасвим кратак осврт на сугестије и препоруке што се тиче нашег даљег економског развоја.

ПАД ЗАПАДНОГ НЕОЛИБЕРАЛНОГ КОНЦЕПТА

Велика светска економска криза 2008/9 год је дефинитивно означила почетак неминовног краја западног неолибералног економског концепта, мада је његов стварни пад кренуо знатно раније. Није се дакле остварила, једно време усвојена као догма о крају историје, кoја је, међутим, трајала до момента кад је овај концепт био на свом врхунцу. Ова криза је буквално раздрмала његове темење и показала сву његову рањивост и пролазност, а идеја слободног тржишта и слободног кретања капитала и радне снаге, почела полако да одлази у етар. Његово даље ширење и интернационализација су, као његова основа, били наједном доведени у питање. Али уместо да западне елите преиспитају ваљаност овог концепта и сагледају нужност његових неминовних структурних промена, оне су наставиле његову бездушну експанзију на остатак света, који је, због великог обима испреплетаних светских економских односа, такође био доста пољуљан овом кризом. Тако је деценија након ове кризе, из које се суштински није ни изашло, протекла у суманутим настојањима западне елите да, не питајући за цену, спасе свој посустали неолиберални концепт, наравно бесомучном штампом својих валута без икаквог покрића. Увидевши да се остатак света већ увелико извлачи из кризе и да посебно Кина прети да им озбиљно економски парира, наводно наједном, али итекако раније најавњено, избија светска пандемија КОВИДА, као суманути покушај да се заустави даљи економски раст незападног света, посебно Кине, у којој се прво и појавио. Симптоматично је то што је управо те 2019/20 год., по свим економским показатељима, требало да дође до нове ескалације старе кризе, те је ова пандемија представљала савршену маску да је покрије. Из ове пандемије, западни неолиберални концепт је изашао још ослабљенији и крхкији, а западне економије дефинитивно су ушле у зону сигурне стагнације. Незападни свет, а посебно Кина, Русија и Индија, с друге стране, међутим, много успешније, са привредама које су наставиле свој раст, све независније од Колективног Запада.

Западна неолиберална елита, међутим, тада убацује Давос, односно свој Економски форум у пун погон, покушавајући да овога пута, кријући се иза лажних климатских промена, бриге о животној средини, те зелене економије, наметне свету неке тобоже нове економске концепте, али којима ће наравно управљати у свету искључиво они. Без обзира што се ови нови концепти увелико реализују на Западу, прихваћени као својеврсна догма, нису, међутим, успели да завладају на светском нивоу и одбране стари економски концепт. При томе су и саме западне перјанице изразиле дубоку сумњу у веродостојност ових нових концепата. На крају рат је био неминован, као последњи трзај спашавања неолибералног концепта, што сам и суморно најављивао у ранијим чланцима на овом сајту, пре самог сукоба у Украјини. Треба овде напоменути да је и сама енергетска светска криза била планирана много раније од овог сукоба, од стране управо ове западне елите, у циљу  фактичког растурања индустријске привреде, све у циљу дистопијског плана званог Зелена економија. Чим се „прозор“, који је украјинским сукобом западна елита покушала спас свог система, указао несигурним, покренут је велики процес геоекономске и геополитичке фрагментације. Поред највећих историјских санкција Колективног Запада према Русији, посебно је на ред дошло „ обуздавања агресивне“ Кине, првенствено од америчке стране, која ће у „духу слободне трговине“, продубити рат санкцијама са Кином, ограничавајући јој куповину америчких иновација у области вештачке интелигенције, квантног рачунарства и других напредних технологија. А заправо Кина не представља опасност по економију и безбедност Америке, која већ губи светско лидерство у високим технологијама, већ ће бити да су проблеми у самој Америци и њеном тешко болесном економском систему. Без обзира на упозорења водећих западних финансијских институција да ће ово глобално раздвајање коштати светску економију смањењем глобалног раста у распону од 2 до 5%, сви су изгледи да ће ово глобално раздвајање ланаца снабдевања бити само делимично. Међународне производне мреже остале су углавном активне, при чему ће већина незападних економија, оних ван ефективне контроле, остати економски динамична. Пошто је Кину, као глобално трговински доминантну, највећу светску економију по паритету куповне моћи, немогуће елминисати из глобалних ланаца вредности, извесно је да ће цех платити они који су све ово и започели. Кина и Русија су превелике, исувише моћне, богате и комплементарне као савезници да би Колективни Запад могао да иде против њих, а посебно Америка са глобализацијом уништеном, а исувише финасијализованом економијом, абнормалним дуговима које неће никада успети да врати, инфраструктуром у распаду и крајње озбиљним социјалним проблемима широм земље.

Како се украјински „прозор“ полако али сигурно затвара, хитно је морао да се пронађе нови, да се одложи агонија система, а онај афрички „прозор“, који се нудио на тацни летос изгледа да није био на агенди или су га осујетиле Русија и Кина. Тако се недавно десио крвави сукоб у Израелу и Палестини, јер једноставно излаз се мора наћи за више стотина милијарди долара нагомиланих корпоративних и још више од тога банкарских дугова Колективног Запада, а који се шире као пандемија. Истовремено се разматрају на Западу и нови „прозори“ за спашавање, где онај Тајвански звучи најреалније, само је велико питање да ли ће бити реалних могућности за то, те да ли ће га сустићи удар нове разорне велике финасијске кризе ? Или ће то пак бити нека нова пандемија мутираних вируса, за шта се Америка већ увелико спрема? Али зато чувене Инвестиционе компаније, БлекРок и Џеј Пи Морган Чејс оснивају банку за обнову Украјине, посебно инфраструктуре, климе и пољопривреде!? Апсурдима никад краја!

СТАЊЕ ЗАПАДНИХ ЕКОНОМИЈА

Читалац ових редова ће са правом посумњати у веродостојност ових навода, погово онај који није читао моје раније текстове на овом сајту. Сва веродостојност је више него видљива само површним погледом на тренутно стање западних економија, Америке и ЕУ, а које пратим у континуитету већ годинама. Америка, након мршавог раста у овој години, вероватно у следећој улази у рецесију, у немогућности да се избори са великом инфлацијом. Без обзира на продужавање дизања референтне каматне стопе од стране ФЕД-а, циљане стопе инфлације су изгледа „немогућа мисија“. Процене су да ће све ово нарочито испољити у другој половини следеће године, у финишу председничке кампање, када и продаја америчког дуга од стране кредитора може лако постати масовна, што би тек изазвало крајње озбиљне проблеме по њену економију. Кина ће вероватно предводити то коло, пошто је поодавно почела постепено и методично да смањује своја улагања у амерички јавни дуг. А вести о америчком јавном дугу све су више узнемиравајуће, док свима постаје јасно да он никада неће моћи бити отплаћен. Државни дуг САД је још средином године премашио 32 хиљаде милијарди евра, односно преко 130% БДП-а, први пут у историји и готово девет година раније од пројекције пре пандемије. Нови тотални апсурд је да тржиште свог дуга, као највећег тржишта дуга на свету, Америка намерава да реши тако што ће држава куповати сопствени дуг и то из страха да неко други то неће желети, а што би довело до пада вредности његових обвезница! Добар део дуга већ доспева у наредних годину, две, те мада се он обнавља, односно враћа из новог задуживања државе, то ново задуживање иде по новим каматним стопама које су већ 4 до 4,5%, више него дупло од тренутног привредног раста. Следећи је апсурд да америчка влада , уместо да прикупља порезе од богатих, практично богатима плаћа како би позајмљивала њихов новац, док су трошкови камата на тај дуг трећи по величини трошак савезне владе, одмах иза социјалног осигурања и здравства. Још почетком новембра ове године амерички буџетски дефицит је достигао 1.700 милијарди УСД, готово три пута већи него у 2022 год. Званична процена још почетком године је најављивала да ће се он иначе кретати око 6% БДП-а у наредној деценији.

Ове хроничне болести америчких јавних финансија сигурно ће слабити долар и америчку способност да даље пројектује економску моћ на глобалном нивоу. Америка постепено, али сигурно губи основне подлоге за очување неприкосновености долара као светске валуте, кроз постепени губитак војне и политичке моћи, те смо сведоци вероватно највеће кризе долара као светске резервне валута од Бретонвудса до данас. Удео долара у девизним резервама на глобалном нивоу бележи велики пад, скоро за седмину за мање од две године, те је сада знатно испод 50%, што постаје алармантно. С друге стране, употреба јуана се, у глобалном финасирању трговине, утростручила од краја 2019 год. Због свега овога, није деловало ни мало изненађујуће, кад је реномирана Агенција Фич Рејтингс одузела Америци највиши кредитни рејтин ( ААА ) средином ове године, замењујући га са АА+ ! Бајденова, вероватно умногоме закаснела политика, „ Маde in America“ je изгледа остала на дугом штапу и само је разљутила кључне савезнике у Азији и Европи. Пребацивање производње из Европе и Азије, углавном у Мексико, јесте делимично смањило инфлаторне притиске у односу на пресељење у Америку, али оно заправо нема никакве везе са активном индустријском политиком, базном Бајденовом поставком, јер не подразумева никакве нове производње нити нова радна места у САД. Све наведено говори да на крају за америчку економију вероватно не следује никако „меко“, већ „тврдо слетање“, како то воле да кажу западни аутори, када говоре о новој економској кризи.

Што се тренутно тиче привреде ЕУ њени привредни параметри су много лошији од америчких, земље евро зоне су већ у рецесији, с тим што је задуженост земаља ЕУ много мања од америчке, али се и она приближава просечној магичној цифри од 100% од укупног БДП-а. Уз то је евидентно да је укупан амерички БДП тренутно већи од оног укупног у ЕУ, али тачно колико је предмет спора међу економистима и углавном зависи од посматраних параметара. Евидентно је да је потрошња ЕУ по глави становника мерена по куповној моћи свега 58% америчког нивоа, али уз много мању неједнакост расположивог дохотка у односу на америчку. Бележи се и забрињавајућа технолошка америчка доминација над ЕУ, чије „ big five“ (Gugl, Amazon, Epl, Fejsbuk i Majkrosoft) буквално доминирају у ЕУ, као и у САД. Глобално повећање каматних стопа је узело свој данак у ЕУ, без обзира на евидентно свођење инфлације на скоро циљани ниво (тренутно око 2,5%). Пад немачке привреде, мотора развија целе ЕУ, је више него евидентан, а за следећу годину се предвиђа чак и до 5%, док еврозона за њу све више постаје терет него предност. Интересантно је да је доста брзо Немачка прошла тај пут од неког ко изазива завист целог света, захваљујући руским јефтиним енергентима и јефтиним полупроизводима, а извоза висококвалитетне робе, до најгоре економије развијеног света. Алармантан је пад индустријске производње од 2018 год од преко 12%, у енергетско интензивним секторима индустрије и до 20%, а поготово чињеница да се Немачка у последње три годиме задужила за око 1.500 милијарди евра, по стопи више него дупло већој у односу на претходни период. И то чак 50% већој него у време велике светске економске кризе 2008/9. Енергетски губици ЕУ се мере већ стотинама милијарди евра, јер уместо јефтиног руског гаса из гасовода, сада морају да купују скупи руски течни гас за 40% више него прошле године. Да не помињем још скупљи течни амерички гас, на који је ЕУ осуђена! Отуда уопште не треба да чуди што Немачку вероватно чека велики политички потрес догодине, са непредвидивим последицама услед наглог јачаља АфД-а (Алтенативе за Немачку). Сличан сценарио се већ догодио (Италија, Словачка, Холандија) или се спрема у још низу земаља ЕУ, са доласком на власт десних, суверенистичких партија, које ће полако али сигурно променити политичку структуру ЕУ.

Само рат у Украјини, по најновијим истраживањима, је ЕУ до сада коштао најмање око 1.700 милијарди евра или скоро 12% укупног БДП-а ЕУ од прошле године. Интересантно је да је овај трошак  управо од њихове стране био пројектован на око 1.600 милијарди долара, још тог фебруара 2022. год, али наравно за целу светску економију. Када се узму у обзир, већ у континуитету, још лошији економски показатељи за Енглеску, као углавном и остатка Европе, долази се до једне врло мрачне и бесперспективне економске слике Колективног Запада. Уз све ово овај украјински рат је у потпуности оголио дубоку зависност, првенствено ЕУ и Енглеске, од Америке, упркос свим напорима ЕУ за постизањем „стратешке аутономије“.

СТАЊЕ ЕКОНОМИЈЕ КИНЕ И РУСИЈЕ

Док се Америка бесомучно бори за очување своје свеукупне глобалне империјалне хегемоније, без обзира на цену који ће платити други, па и њени најближи савезници, који су једноставно приморани да је у томе прате, источни економски гиганти бележе много боље економске показатеље и то у континуитету. Великој већини, поготову у незападном свету, већ полако, али темељно, постаје јасно да битка за глобалну, првенствено економску превласт, није између демократија и аутократија, већ између различитих економских модела глобалног поретка. Догма да западни лидери бране глобални поредак заснован на правилима, али која су они поставили, од тзв ревизионистичких сила као што су Кина и Русија, односно да се свет поларизује између демократија заснованих на владавини права и агресивних аутократија, је већ одавно обесмишљена. Уместо ње данас смо сведоци повратка реалне економије на глобалном нивоу, где контрола над светским ресурсима заправо дефинише глобалне силе, а не берзанске надуване игре. Сведоци смо сасвим нових економских модела развоја, који окупљају велику већину незападног света у своје оквире, јер су засновани на међусобном поштовању суверенитета и територијалног интегритета свих држава. У том смислу не треба да изненади бројност и обухватност свих источних итеграција,иницијатива, заједница и удружења, под диригенском палицом првенствено Кине, а и снажном улогом Русије и Индије. Оне тако обезбеђују снажан економски, идеолошки и историјски оквир за нови мултиполарни свет у коме државе глобалног Југа могу да заузму своје право место. Довољно је само поменути Иницијативу „Појас и пут“, која већ обухвата 151 земљу, па „Иницијатива за глобални развој“, „Иницијатива за глобалну безбедност“, те најновију „ Глобалну цивилизацијску иницијативу“.

Без обзира што је Кина почетком ове године давала знаке успоравања привредног раста пре свега у грађевинарсту и некретнинама, скоро све остале гране бележе континуирани раст, па јој је и Голдман Сакс предвидео раст у овој години на преко 5%. Кина успешно превазилази, већ поменуте, западне технолошке санкције, а као најбољи доказ за то је да је она постала ове године највећи светски извозник аутомобила. Убрзана акумулација златних резерви, чије су количине тренутно можда највећа тајна у Кини, она се вероватно спрема за увођење златној јуана, што би представљало страшан удар за Америку и њен посустали долар. Истовремено Кина покушава да ограничи одлив капитала, па се бележи, у континуитету, значајно опадање кинеских међународних инвестиција, посебно оних у западном свету. Њени инвеститори се окрећу другим тржиштима, Југоисточној, Јужној и Централној Азији, као и Блиском Истоку, са тежњом да се изграде нова савезништва и обезбеди снабдевање кључним ресурсима.

Што се тиче пак Русије, поготову у задње време, готово смо преплављени признањима угледних западних стручњака, да је она доказала сву своју привредну виталност, те да историјске западне санкције, нису практично значајније нашкодиле њеној привреди. Ове године Русија се вратила у клуб десет највећих светских економија и то на пето место, мерено паритетом куповне моћи и тиме постала највећа европска економија, испред Немачке. Већ у другом тромесечју ове године привредни раст Русије је премашио 5%, тако да ће он вероватно бити доста изнад пројектованих 2% у овој години. Њен ниво спољног дуга је значајно смањен ове године на око 16%, као и кинески са око 15 на око 13%, док су ненафтни и гасни приходи порасли у првом полугодишту за око 20%. Евидентно је и даље гомилање златних резерви, по угледу на Кину, као и убрзане активности око увођења дигиталне рубље, чије масовно увођење је планирано 2025 год. У овом блиц осврту на економске показатеље треба, међутим, поменути и пратећу велику нестабилност руске рубље у овај години, поготову у првој половини, која је више продукт још увек незавршеног њиховог обрачуна са остацима високо позиционираних изданака неолибералног западног концепта, за шта ће требати још прилично времена и труда да се оконча. Сасвим је сигурно да су рат у Украјини и страховите западне привредне санкције, просто натерале Русију да ступи на пут изградње заправо снажне ратне економије, са свим карактеристикама које је прате. Она је доказала да може сасвим успешно да се развија скоро одвојена од Колективног Запада, а са Кином, Индијом и великим делом незападног света, у оквиру интеграционих процеса ових земаља, где игра незаменљиву улогу. Један од врло важних корака у том правцу је и наставак изградње Северног морског пута, искључиво у економској зони Русије, много краћем, безбеднијем и исплативијем на линији Европа – Азија, за који је нарочито заинтересована Кина.

Августовски земљотрес БРИКС-а, са 40% светске популације, скоро трећином глобалне економије и око 20% светског извоза, а везан за значајно његово проширење и почетак установљавања своје јединствене валуте, Колективни Запад је доста трауматично доживео. Без обзира на ноторну чињеницу да је успостављање будуће заједничке валуте, сада БРИКС+, на релативно дугом штапу због своје комплексности, евидентно ће ова нова јединствена валута бити подржана златом и другим вредним металима, па као таква наставити да круни утицај долара и смањује његову територију, а самом БРИКС+ обезбедити доста виши ниво самодовољности у светској трговини од оног какав је  могућ у другим светским валутним групацијама.

СРПСКА ЕКОНОМИЈА

Све моје оцене, тенденције и предвиђања у ранијим текстовима, укључујући и онај из маја ове године, а око наших економских показатеља, на жалост су се показале доста реалним. Зато ћу овде, при самом крају ове године, такође у блиц осврту напоменути само неке од основних економских показатеља. Раст БДП-а у првом полугодишту ове године једва да је добацио до око 1% и то пре свега као последица опоравка пољопривреде, те раста производње електричне енергије, углавном због повољне хидролошке ситуације. Зато за другу половину власт већ барата са наводним растом од  3 до 4%, небили се достигло нереално предвиђање од бар 2,5% раста за ову годину! Али и са овим растом ми ћемо бити једна од најлошије котираних европских земаља. И поред евидентног смањења инфлације, она ће вероватно реално остати скоро двоцифрена, како сам и најављивао, а јавни и спољашњи дуг ће остати минимум на прогнозираним цифрама од реалних 80, односно скоро 100% дуга у односу према БДП-у, без обзира колико се власт трудила да волшебно увећа реални износ нашег БДП-а. Оно што је овде посебно поражавајуће и што стално истичем су чињенице да смо ми у задњих две -три години значајно убрзали спољно задуживање, на скоро 5 милијарди за задњих годину дана, по каматама од 6,5 до око 8% годишње, што је вишеструко веће од нашег раста! Уз већ константан буџетски дефицит, са којим тешко излазимо на крај, далеко је опаснији онај спољнотрговински који је достигао преко 11 милијарди евра, што је директна слика наше разорене економије. Суманути буквално фиксирани девизни курс је умногоме допринео овоме. Властима омиљене стране директне инвестиције ће ове године достићи скоро 5 милијарди евра, колико и домаћа приватна улагања, само што ове прве већ годинама нема ко да истражи и анализира њихов реални учинак у нашој привреди, с обзиром да оне вуку преко 90% одобрених државних субвенција. Тек однедавно почиње да се прича да ће се убудуће предност давати капитално интензивним страним улагањима, која дају већу додатну вредост. Већ више година најављивано реструктуирање великих државних компанија, осим пар неозбиљних помака, је углавном изостало и ове године, док је поражавајуће да је у прошлој години овај сектор забележио, по подацима из АПР-а, минус од преко 630 милиона евра, десет пута већи од оног из 2021 год. За ову годину предвиђања иду у на преко милијарду евра!  Зато су велики изгледи да ће цео наш банкарски сектор, са преко 80% у страном власништву, ове године остварити управо толики профит!

Као дубоко колонизована економија, са испуњеним свим условима за то, почевши од држања девизних резерви у западним банкама, без могућности коришћења сопствене монетарне политике, са финасијским тржиштем у рукама углавном страних банака, које јако тешко кредитирају привреду, а далеко радије грађане, па све до фиксног курса, те постицања корупције, како то лепо оцењује Бранко Павловић, наш инкорпорирани западни економски неолиберални систем, нас води сигурним путем у дужничко ропство. У таквим условима Србија организује врло важне парламентарне и делимичне локалне изборе, са у великој већини, овом влашћу, незадовољних грађана, од којих је једва 7% запослених имало, средином ове године, нето примања изнад 100.000 дин.! Чак је и чувени економиста Тома Пикети, приликом недавног гостовања на Београдском сајму књига, потврдио да смо по неједнакости једна од најниже рангираних европских земаља, позивајући се на Светски извештај о неједнакости!

КА НОВОМ КОНЦЕПТУ ЕКОНОМСКОГ РАЗВОЈА

Различите су процене времена кад је наступила ера мултиполарности у свету, али га већина аутора везује за моменат успона Кине и ускрснућа руске моћи. Америка је дуго у прошлом веку спречавале било коју земљу да оствари регионалну хегемонију, политиком економског и војног обуздавања. У сасвим новој ситуацији, о којој је до сада било речи, северно-атланска елита је, са својим посрнулим неолибералним економским моделом, своју судбину ставила на коцку, јер се заправо први пут сукобила са правим геополитичким противницима незападног типа, без реалног плана Б. Ако је тај план поверен оpвеловском „Савету за инклузивни капитализам“, са измишљеним изговором о вештачкој интелигенцији, која ће заувек да преокрене све у друштву и економији, а све у циљу глобалне централизације, онда је то велики промашај. Тек је тотални промашај план ове глобалистичке елите, у жељи да заштити своје стравично нагомилано богатсво, везан за подстицаје краха банкарске индустрије, што би довело до глобалног финасијског краха. Али са свим овим плановима на глобалном нивоу се већ увелико закаснило, јер мултиполарни поредак већ увелико функционише, без обзира колико је он још неуређен и доста сложенији од очекивања, више као растућа мрежа односа и учесника са асиметричним положајима, како то лепо уочава Фјодор Лукјанов. Свет ће неминовно постати доста економски и политички рационалнији, а досадашњи Западни месијанизам, спровођен вишевековном бесомучном пљачком остатка света, биће замењен реалном глобалном економијом. Она ће сигурно убрзо породити и нове концепте економског развоја који ће карактерисати сваки од полова мултиполарног система, који се већ јасно уочавају. Оно што ће их све везивати и бити заједнички именитељ, то је контрола над ресурсима.

Нису сви нови западни економски концепти, међутим, везани искључиво за овакве и њима сличне концепте, тзв. надзорног и сличних нових економских теорија капитализма. Има ту и смелих покушаја да се загази и у промене саме структуре неолибералног капитализма, а не да се само закаснелим  палијативним решењима сузбија висока инфлација, као његов продукт, а сопствена привреда гура у банкрот. Већ поменути Тома Пикети, који је светску славу стекао својим исцрпним анализама неједнакости у свету, је свакако један од њих, са концептом партиципативног социјализма као новим друштвено-економским моделом, у коме ће радници бити акционари компанија у којима раде. Он и њему слични западни економисти већ увелико иницирају размишљања и идеје о новом алтернативном економском систему, оном неолибералном, чији је златна ера увелико прошла, како то сами наглашавају. Дубоко су свесни врло могуће нове светске економске кризе, чак мноро разорније од претходне, а чије могуће директне иницијаторе, или „црне лабуде" како их економисти широм света називају, сам детаљно описао у чланку из маја ове године на овом сајту.

У својим ранијим чланцима на овом сајту сам у више наврата правио краће анализе основних полазишта нових економских концепата Кине и Русије, чему планирам да се детаљније посветим. У овом међувремену оне су само још више напредовале у томе, с том новином што су обе, поготову Русија, наравно услед свеукупне светске ситуације, одмакла у свом реструктуирању на концепт ратне економије. Кина такође у одређеном погледу, али поново истичем да је она већ углавном изградила свој економски концепт готово потпуне синергије јаке државе и приватног власништва. Русија, мора се нагласити, још увек обликује свој нови економски концепт, где се у разочарењу Западом, реинкарнира „ново азијатство“, као глави ток, који ће га умногоме и дефинисати. Оно што се, још једном, са сигурношћу може сада тврдити је да све иде ка томе да ће у бућности свака цивилизација-држава или велики простор овог новог мултиполарног света конципирати свој носећи економски модел развоја, саобразно својој историји, култури, традицији, вери, обичајима и искуству. Западни неолиберални, замишљен као универзални и глобални, постепено одлази у историју.

У фебруару ове године сам на овом сајту дао својевсне путоказе ка алтернативи за Србију, ка стварању економског концепта по мери једне динамичне и социјално одговорне српске привреде. Овај модел видим као носећи у будућој „Балканској економској унији или савезу“, који би постепено обухватио све садашње уситњене „Балканске деспотије“, јер само тако економски обједињени можемо представљати респектабилног учесника на глобалној привредној сцени. Ова унија или савез мора, међутим, бити плод самосталног договора балканских народа, без утицаја са стране, с тим што би њен будући економски концепт престављао дефинитиван отклон од дубоко инкорпорираног на Балкану западног неолибералног концепта. Отуда на крају још један апел нашој дубоко заспалој економској мисли да се коначно тргне и крене да обликује наш нови економски модел, али без западних ментора и суфлера.

19. децембар 2023.