Пише: Милош Здравковић
Не можемо и даље да остављамо стотине милиона људи да пате од глади, док неколико особа на врху лествице нагомилава ресурсе којима би могли да помогну сиромашнима – апелују светски интелектуалци. Време је да се каже да је овакво стање једноставно неприхватљиво
У свету је све више богатства у све мање руку. Или, све је више оних који, што би казао Махатма Ганди, „немају шта да изгубе сем својих живота“. Уочи годишњег скупа 2.500 најбогатијих и најутицајнијих личности у свету (према „Форбсовој листи“) у Давосу најскупљем граду у Европи, објављено је да један одсто најбогатијих људи на Земљи има већу имовину него преосталих 99 одсто заједно. Јаз између најбогатијих и остатка света се драстично продубио у претходних осам година, тојест од почетка велике
светске економске кризе (www.forbes.com).
Форбс је прошле године предвидео да ће један одсто људи у свету имати исто као остатак света у 2016. години. Концентрација имовине све је израженија, па би најбогатији, чија имовина је једнака имовини половине најсиромашнијих у свету, могли стати у обичан аутобус – док је пре пет година за то био потребан прекоокеански брод. Наравно, на „Форбсовој листи“ нема Ротшилда, Рокфелера, Сакса-Котбур-Гота, Медичија… Ако њих додамо „клубу“ богатих који су реално богатији и утицајнији него првих сто са поменуте листе, јасно је у каквом се стању налази човечанство.
Према наводима Форбса, најсиромашнија половина човечанства је од почетка 21. века добила мање од један одсто укупног повећања светског богатства, док је један одсто најбогатијих поделио половину тог повећања. Даље се наводи како је имовина најсиромашније половине човечанства, односно 3,6 милијарди људи, од 2010. смањена за билион долара, односно за 41% – упркос порасту светског становништва за 400 милиона особа у том периоду. Имовина 62 најбогатије особе у том периоду је порасла за више од 500 милијарди долара на 1,76 билиона. Наравну, ту и тамо чујемо за постојање Рокфелерове фондације, Карнегија, Ротшилда… Наивно звучи чудно када констатујемо да на листи најбогатијих никада није била британса краљица Елизабета ИИ, која је по неким извештајима највећа земљопоседница на планети.
Ко су најбогатији људи света? Рецимо Бил Гејтс, оснивач компније Мицрософт, са имовином тешком 75 милијарди долара заузима прво место. Арманио Ортега, власник Заре је на другом месту са 67 милијарди америчких долара. Његови радници у азијским фабрикама текстила раде за плате од којих углавном не могу да преживе. Иначе, 455 од 500 најбогатијих људи света су мушкарци (http://www.peaceworldwide.org).
Концентрација новца се наставља. Предводнице су фирме које се зову Аппле, Гоогле, Монсанто, Еxxон Мобиле (највећа нафтна компанија на свету). Њихово лобирање се своди на то да се избегне порез. Појавом Wикилеакс, Анонимоус, Глобал Ресеарцх али и државних медија (Руссиа Тодаy, Кинески државни радио) који су ван домашаја светске финансијске елите, у последње време све више се пишу и објављују текстови о пореским рајевима, избегавању плаћања истог, изношењу новца из најсиромашнијих држава света.
Цитирају се Светска банка, стручњаци Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД), Међународни монетарни фонд, али и извори из Нигерије и Бразила који појашњавају директну везу између политике и новца. Цитирају се нове студије из Сједињених Америчких Држава, Велике Британије, Немачке у којима трећина испитаника који у финансијском сектору зарађују више од 500.000 долара годишње признају некоректно пословно понашање – дакле чине превару.
Не можемо и даље да остављамо стотине милиона људи да пате од глади, док неколико особа на врху лествице нагомилава ресурсе који би могли да помогну сиромашнима – апелују светски интелектуалци. Време је да се каже да је овакво стање једноставно неприхватљиво. И да се вратимо на речи Карла Маркса: У свету у којем једна од девет особа сваке ноћи иде у кревет гладна, не смемо дозволити да се богатима и даље стално допушта већи део колача.
Потлачен свет позива светске вође да том проблему приступе из три угла: сламање праксе неплаћања пореза, повећање улагања у јавне сервисе, те акцију да се повећа минимални доходак (www.globalresearch.ca).
ВАРУФАКИС НА ЧЕЛУ НОВЕ ГЛОБАЛНЕ ЛЕВИЦЕ
варуфакис-ап1.јпгДа би се стало на пут таквом расту неравноправности, јављају се левичарски покрети широм планете који позивају да се оконча ,,доба пореских рајева“. У саопштењу, некадашњег министра финансија Грчке, универзитетског професора Јаниса Варуфакиса истиче се да је у најмање једном пореском рају присутно девет од 10 предузећа која су стратешки партнери Светског економског форума – организатора форума у Давосу. Тиме се земље у развоју лишавају најмање 100 милијарди долара годишње. Улагање компанија у пореске рајеве готово се учетворостручило између 2000. и 2014. године.
Као приоритет, Варуфакис позива на окончање ере „пореских уточишта“ које преко „офф схоре“ центара користе богати појединци како би избегли своје обавезе према друштву. А управо недостатак тог пореског новца онемогућава државе да добију битку са сиромаштвом и неједнакошћу.
Процене говоре да су супер богати у офф-схоре рачунима сакрили готово осам билиона долара. Ако би та сума била законски опорезована, владе би имале на располагању додатних 190 милијарди долара годишње.
Богати у Африци држе око 30 одсто свог богатства на скривеним рачунима. Сматра се да континент тиме губи око 100 милијарди долара годишње, што је довољно новца за опште здравствено осигурање мајке и детета, затим за спас око четири милиона болесне деце и за запошљавање довољног броја учитеља који би осигурали да свако афричко дете иде у школу (www.globalresearch.ca).
„Морамо да апелујемо на владе, предузећа и економску елиту у Давосу да се ангажују на окончању постојања пореских рајева који потхрањују неравноправност у свету и спречавају стотине милиона људи да изађу из сиромаштва“, наводи Јанис Варуфакис.
Податак који посебно забрињава је тај, да је овај „западни тренд“ захватио чак и Народну Републику Кину, најмногољуднију државу света. Кина је одскоро увела капиталистички модел пословања, па неједнакост постаје све већа и тамо. Ипак, пошто следећи подаци долазе са Запада, треба их узети са резервом, али деманти нисам нашао, што само по себи не мора да значи ништа. Широм Кине, један одсто домаћинстава поседује трећину све имовине нације. На основу истраживања 14.960 породица у 25 провинција и градова у Кини, утврђено је да породице које се налазе међу 25 одсто најсиромашнијих, поседују тек један одсто укупне имовине нације (www.стратфор.цом).
У Европској унији је 2014. године 122 милиона људи или 24,4 одсто становништва било у опасности од сиромаштва или социјалне искључености, саопштила је крајем прошле године европска служба за статистику Евростат.
Током 2014. стопа ризика од сиромаштва била је највећа у Румунији, а најнижа у Чешкој. Исте године више од трећине становништва у три земље чланице ЕУ било је у опасности од сиромаштва или социјалне искључености. А то су Румунија (40,2 одсто), Бугарска (40,1 одсто) и Грчка (36,0 одсто). Насупрот томе, најнижа стопа ризика од сиромаштва је регистрована у Чешкој (14,8 одсто), Шведској (16,9 одсто), Холандији (17,1 одсто), Финској (17,3 одсто) и Данској (17,8 одсто). Највеће смањење те стопе забележено је у Пољској, а највећи раст у Грчкој (ec.europa.eu/eurostat).
БАЛКАНСКА УПОРЕДНА СТАТИСТИКА
Ако посматрамо балкански регион кроз висину просечне плате, као једног показатеља сиромаштва, просечне плате откривају да су највише у Словенији, а најниже у Македонији и Србији – кажу званични статистички подаци из августа 2015.
Према Евростату, просечна плата у Словенији у мају је износила 1.008 евра, што је осетно више у односу на друге земље региона. После Словенаца, највише плате у региону примају Хрвати. Просечна нето плата по запосленом за мај 2015. износила је 749 евра.
Следе становници Црне Горе и БиХ (ове податке треба узети са резервом). Завод за статистику Црне Горе, Монстат, саопштио је да је просечна нето зарада у мају износила 481 евро (вероватно је надувана цифра јер се у званичним европским подацима до те цифре не долази). Према подацима Агенције за статистику БиХ, просечна месечна исплаћена нето зарада је 424 евра.
Од земаља региона, на зачељу су Србија и Македонија, у којима су просечне плате нешто изнад 350 евра. Разочаран својом краткотрајном „политичком каријером“ премијером Ципрасом, Јанис Варуфакис је указао да обични људи губе веру у своје политичке лидере. На њих гледају као на оне који одлазећи добровољно у кревет са бизнисом варају обичан народ. У Америци, која је духовна домовина капитализма, само 54 одсто људи има позитивну реакцију на овај појам. Мање од пола популације Грчке, Јапана и Шпаније верује у слободно тржиште. Подршка капитализму, парадоксално, већа је у сиромашним земљама као што су Бангладеш и Гана, него у развијеном свету (www.stratfor.com). Запажање да је „западна верзија капитализма“ у озбиљној кризи данас је опште место, готово клише.
Милионери и милијардери увек траже начине како да задрже што више новца и плате што мање пореза. Управо зато су пореска склоништа, позната и као порески рајеви, њихове омиљене дестинације. То су земље које имају изузетно ниске или непостојеће порезе, места која су им од посебне важности. Тамо користе рупе у законима и отварају нове рачуне, али и покрећу корпорације са нула трошкова. Чинећи то, они покушавају да избегну високе порезе у својим државама, без преузимања другог држављанства. Такође, уколико све чините по закону (а захваљујући добрим књиговођама, богаташи тако послују), одржавање рачуна у иностранству је потпуно легално. Сада су најчувенији порески рајеви Белизе, Костарика, Панама, Порторико, Кајманска острва, Монако и Сејшели (www.globalresearch.ca).
Да не буде све тако сиво, побринуле су се велике економије са истока, које постепено уводе ограничења за фирме регистроване у офф-схоре зонама. Кина је тако међу првима забранила учешће на великим инфраструктурним и енергетским пројектима фирмама које своје пословање везују за пореске рајеве, те је додатно подстакла „домаће“ компаније у свим пројектима које финансира држава. Руководства Русије, Индије и других економија у експанзији обећавају да ће кренути истим путем. Да ли то решење виде и наше вође?
29. март 2016.