Пише: Милош Здравковић

Писали смо о фото-финишу пројекта Северни ток 2. Објашњавао сам да  се нешто фасцинантно догодило овде, са предвиђеним завршетком гасовода, Северни ток 2. О америчким санкцијама које треба да погоде директне извођаче радова (на постављању цеви на дну мора), тј. о италијанској компанији Саипем и швајцарском Алсеас Груп. О овој теми је написано и изречено много, у иностраној и домаћој штампи. Па ипак, ова тема заслужује знатну количину необјашњених коментара.

Непосредан повод за писање овог текста је простор који су добили у медијима представници НВО сектора, који су објашњавали да је Балкану и Србији место у ЕУ (са чиме се и ја слажем), али не због аргумената које они износе, као на пример да једна „малена“ Швајцарска технолошки може нешто што „велика“ Русија не може…

Почетком Нове године, све агенцијске вести су почињале са „Закон за заштиту европске енергетске безбедности“ сместа је ступио на снагу потписом америчког председника Доналда Трампа. Иза тог бирократског назива крију се драконске санкције против свих инвеститора и фирми које учествују у градњи Северног тока 2, руско-немачког гасовода који директно повезује Русију као кључног произвођача и Немачку као највећег купца.

Швајцарска фирма Алсеас већ је саопштила да ће до даљег обуставити рад на гасоводу. Оператер Северног тока 2 потврдио је обуставу градње гасовода!

Овде не желим да пишем о самом гасоводу, нити о политичкој (геополитичкој) компоненти овог несумњиво великог пројекта. Јасно је да би завршетак "Северног тока 2" омогућио Русији да у допремању гаса европским потрошачима заобиђе до скора главни транзитни правац преко Украјине, чиме би лишио ову државу прихода од неколико милијарди долара на име такси. Истовремено, амерички званичници се прибојавају да ће то економски ојачати и охрабрити Русију у остваривању својих геостратешких амбиција.

Једноставно, обично читам коментаре на чланке. Наравно да нећу да разматрам све коментаре, али неки су ми се учинили занимљивим. Вреди поменути и логична питања мојих пријатеља која свакако имају дубину, те помажу бољем разумевању ове теме.

Постоји једно питање које превладава када говоримо о изградњи гасовода (Турски ток, Северни ток, Плави ток…). Како то да цео посао зависи од швајцарске фирме Алсеас Груп, од њихових пловила „Пионирски дух“ и „Солитери“ и како то да је Швајцарска поморска држава? Одакле су бродови? Где се сидре? Ко их је правио? Како то да Швајцарска има технологије које нико други нема (пре свега Руси)?

Па да отворимо ову тему, мало објашњења о Швајцарској, тачније о Швајцарској као поморској држави, која има флоту, технологије и много знања.

Цуг (предграђе Цириха) је место где је регистровано стотине мултинационалних компанија, постоји улица у којој ниједан стан није продат више од тридесет година. Кажу да је Цуг лука пет океана. Пети океан је наравно ваздушни океан. Али говоримо о Швајцарској као поморској сили.

Дакле, чињеница да је компанија Алсеас Груп са седиштем у Швајцарској, значи само једно, да је руководство компаније одлучило је да ће акционари компаније бити најзаштићенији у Швајцарској. Али, присуство компаније у Швајцарској не подиже Швајцарску на ранг морнаричких сила. Ово је само пословна област. Иако, имајући у виду број бродарских компанија које су регистроване у Швајцарској, вероватно можете да уведете такву титулу, као оно некада „Britain rule the seas “ и дате је данашњој Швајцарској.

Услови ће се у будућности променити, менаџмент ће сматрати повољним да промени локацију, седиште фирме, нешто друго... Тада ће се компанија одмах преселити на нову адресу, остављајући скромно представништво у Швајцарској. Ипак, све горе наведено не поништава чињеницу да бродови који плове под заставом Швајцарске могу отићи на море, јер постоји Конвенција о отвореном мору.

Конвенција УН-а о отвореном мору усвојена је 1958. године (ступила на снагу 1962.), а Конвенција УН-а о поморском праву из 1982. године јасно даје до знања да свака, па и држава у унутрашњости, мора имати приступ мору.

Јасно је да нико неће да копа канале у покушају да привуче море ближе својим границама, али такве државе које немају приступ  отвореном мору склапају споразуме са суседима који имају приступ њему. А у суседним државама, у лукама, могу базирати своју флоту. Тако бродови плове морем, чија је матична лука поносно именована на крми, од које се до најближег мора налазе у неким случајевима и хиљадама километара далеко.

Швајцарска није изузетак. Швајцарски трговачки бродови који плове под швајцарском заставом имају матичну луку Базел.

Ипак, ево поглавља 3 Конвенције о отвореном мору:

1. Да би државе без морске обале уживале слободу мора једнако као и обалне државе, треба да имају слободан приступ к мору. У ту сврху државе које се налазе између мора и државе без морске обале одобраваће заједничким споразумом и у складу с постојећим међународним конвенцијама:

а) држави без морске обале слободан транзит кроз своје подручје на темељу узајамности;

б) бродовима који плове под заставом те државе, једнаки поступак као за властите бродове или за бродове било које друге државе што се тиче приступа у морске луке и њихове употребе. 

2. Ако државе које се налазе између мора и државе без морске обале већ нису странке постојећих међународних уговора, уредиће заједничким споразумом с државом без морске обале сва питања која се тичу слободе транзита и једнакости поступка у лукама, водећи рачуна о правима обалне државе или државе транзита и о посебним приликама државе без морске обале. Бродови у власништву државе или којима се она користи, а намењени су само за трговачку или нетрговачку службу, уживају на отвореном мору потпуни имунитет од јурисдикције сваке друге државе осим државе под чијом заставом плове.

Која ће се застава подизати на бродовима који не припадају неиспуњеним државама?

То може бити застава државе. А можда и застава друге државе, која нуди повољније услове за бродовласника (отуда не чуди да је рецимо Малтешка застава на сваком другом броду, иако је свима јасно да Малта ни величином, ни економском моћи не може да има тако импресивну флоту).

Постоје државе које своју заставу пружају власницима бродова. Земље отворене регистрације и заставе ових земаља често се називају "прикладним" заставама. Панама, Либерија, Кипар ... Разлози због којих бродовласници повлаче флоту под "прикладним" заставама углавном су на економском плану. Порези, унајмљивање и одржавање посаде, неке друге концесије, а све је то јефтиније од регистрације брода у националном регистру. Постоје плусеви и минуси ако се на броду подигне „прикладна“ застава. Ово је веома велика и опсежна тема, у једном кратком чланку и не може (притом аутор и нема довољно знања) да обухвати све аспекте.

Сада многе државе покушавају да врате бродове под њихове суверене „заставе“, али испада да тај посао не иде баш најбоље. Обећане преференције и други уступци не помажу. Али у последње време, ситуација се мења у земљама отворене регистрације, почињу да се стичу „пригодне“ заставе са свих страна.

И тако се испоставило да је Швајцарска поморска држава. Што се тиче регистрације бродова Алсеас Груп, они углавном носе заставу Малте, а матична лука је Ла Валета.

Истини на вољу, Алсеас Груп, компанија која је постављала цеви по дну Балтика и Црног мора је холандско-швајцарска компанија. Дакле, капитал, знање и технологије долазе из Холандије, вековне поморске, технолошке и економске силе.

П.С.

Радећи на изградњи горе поменутих гасовода, Русија је „овладала“ технологијом за постављање цеви на морским дубинама. На руском далеком Истоку био је усидрен брод „Академик Черски“ носивости од 20 000 тона, купљен у Кини 2015, прилагођен за постављање цеви на великим морским дубинама. По објављивању америчког пакета санкција, уз пратњу бродова руске  „Пацифичке флоте“, брод је дошао до Балтичких вода и како ствари стоје, почео са оперативним радом на завршетку овог импозантног пројекта.

11. јул 2020