Након временске дистанце од преко пола године од мојих текстова на овом сајту, „Један поглед на 2021. годину“ из децембра 2020 год. и „Суморна и злослутна зима 2021. године“ из марта ове године, сматрао сам да је време за нови пресек и сумирање досадашњих предвиђања економских и политичких кретања, како светских, тако и наших. Редослед обрађиваних тема је делимично сада коригован, те је најновији пресек економија незападног света, пре свега Русије и Кине, сада дат у оквиру првог поглавља. Генерално, у значајном обиму предвиђања су се показала тачним и реалним, осим, очигледно темпа и динамике одређених економских и политичких кретања и догађања у свету и код нас, али је то свакако, у претежном обиму, било условљено продуженим дејством текуће пандемије, а чије кретање је скоро немогуће предвидети. Сви су изгледи да ће се најављена динамика тектонских потреса само пролонгирати за годину дана од предвиђеног, односно на пролеће и лето 2022 год., са потпуно нејасним временским трајањем, можда, у неким облицима, и до 2025 год.  Оно што је сигурно, те тектонске промене ће изменити постојећи свет до непрепознатљивости, доносећи сасвим нову констелацију светске економске и политичке моћи, а које ће се и те како одразити и на сам Балкан и Србију.

Светска економија

Продужено дејство пандемије којој смо сведоци, западним финансијским центрима моћи, било је  преко потребно, како би се продужило дејство „димне завесе“ која покрива сву разорност надолазећег новог таласа економске кризе. Ова ситуација је за њих Богом дана, јер треба да окончају расподелу глобалне својине у своју корист, односно да присвоје оно што је још остало. Након велике економске кризе 2008 – 2009 год., нажалост, светска економија није кренула путем опоравка, већ је запала у фазу депресије, која је потрајала читаву деценију, о чему сам раније већ писао. Нови цунами кризе био је скоро неизбежан већ крајем 2019 год., те је избијање, да ли случајно или намерно, ове пандемије, искоришћено као идеална покривалица и димна завеса иза које су несметано даноноћно радиле штампарије свежих пара. Несметано је текло  убризгавање овог свежег новца у финансијски сектор, као и у већ дубоко оболелу привреду, са највећим падом активности у последњих сто година, док су истовремено берзе бележиле велики раст. Уопште не чуди да су управо финансијски сектор и технолошке компаније, односно њихови власници, главни добитници ове кризе, те отуда и њихова грчевита борба за одржањем статуса кво. Да ли ће западни финансијски владари света ову, у суштини структурну кризу капитализма покушати да реше новим регионалним, а можда и светским ратом, као што је већ било планирано пре неколико година, остаје да се види.

Водећи светски економски експерти већ увелико најављују сигурни долазак стагфлације, истовремене економске стагнације, уз раст инфлације и незапослености, у много горем обиму него 70-тих година прошлог века, јер, за разлику од тада, сада и енормни јавни и приватни дугови пробијају све границе, па идемо и ка сигурној дужничкој кризи. У корист ових прогноза иде и већ евидентно инфлаторно пробијање задатих и планираних вредности (раст цена хране, енергената, метала и др.), а што је од појаве пандемије до недавно било вештачки спутано психозом страха. Тако ће западне централне банке бити убрзо доведене пред нерешиву енигму, наставити са штампањем пара и ризиковати ескалацију инфлације без контроле или заоштравањем монетарне политике неминовно дићи историјске ниске каматне стопе, што ће неминовно довести до дужничке кризе и масовног банкротства и још дубље рецесије. Ипак, изгледа да бар за сада остаје у игри прва опција, чим шефица ЕЦБ (Европске централне банке) Лагард најављује експанзивну монетарну политику све до пролећа следеће године, како би се пролонгирао привредни колапс, док је ММФ опрезнији, па упозорава да би наставак овакве политике могао да повећа инфлаторне притиске и трајнији раст цена, што би неминовно водило ка повећању каматних стопа, знатно раније од очекивања. С обзиром да је новчана маса од 2008 год. у евро зони порасла чак 3,5 пута, а у САД дупло од нивоа који је некада био довољан за нормално функционисање привреде (без обзира што је он углавном у глобалном финансијском спекулативном сектору, а не у реалним токовима), водећи светски економски експерти су већ почетком пролећа ове године почели да отворено упозоравају да је на светском тржишту већ толико мехурова пред пуцањем, да оно личи на пену. Већина западних експерата је сагласна у оцени да ће нови велики цунами текуће кризе бити изазван изласком највећих светских економија из режима овог „јефтиног новца“, уз неминован колапс великог дела светске привреде, која просто неће бити у стању да се прилагоди новом режиму.

Укупни светски БДП (друштвени бруто производ) у прошлој години се смањио за преко 4%, по подацима Светске банке, дупло више него после велике рецесије из 2008 год., уз огромну прерасподелу новца у корист највећих 50 супер стар корпорација, које већ сада носе скоро 30% светског БДП-а. Разлог је једноставан – оне су управо и добиле највеће пакете државне помоћи. У циљу спашавања, пре свега Запада, од могућности наступа друштвеног колапса и слома након пандемије и наступа тзв. корпоративног фашизма, управо на Западу су се већ пре неколико месеци званично појавили наговештаји неких опција спашавања од новог цунамија кризе. За идеју споразума о глобалном порезу на добит мултинационалних компанија од једва договорених 15%, које би оне плаћале у земљама где је највећа продаја њихових производа, мислим да је сувише касно, а и тешко да би он допринео расту светске економије, док би и сама имплементација, у садашњим приликама била врло проблематична. Другу опцију, тзв. Давоски велики ресет, засигурно најопаснију и најмање схваћену опцију, сам већ обрађивао у оба моја поменута чланка, а већ сада постаје јасно да се иза „зелене агенде“, заправо крије давно планирана идеја западних финансијских елита за новом редистрибуцијом светског богатства, сада преко климатске политике. Трећа опција, као и прва, потекла је од Г-7 почетком овог лета и она се фактички своди на нову емисију свежег новца за спашавање посрнуле привреде и то сада од стране ММФ, који би постао банка, и његовог емисионог механизма, тзв. специјалних права вучења, који би били конвертибилни. Иза свега је заправо штампа нових 650 милијарди УСД, од којих ће гро отићи наравно најразвијенијим економијама, док ће најсиромашније економије добити мрвице. Овај концепт нам више говори о коначној спознаји финансијских западних елита да се ургентно мора тражити адекватна замена за УСД, као још увек водеће, али посустале, резервне светске валуте.

Пад америчке економије у прошлој години од око 3%, уз пад удела УСД у светским девизним резервама на крају прошле године на 59%, најнижи ниво од 1995 год., те раст јавног дуга САД на опасних скоро 130% (скок од скоро 20% за годину дана), уз рекордан трговински дефицит, који је наставио да расте и у првој половини ове године, уопште нису омели ФЕД (Федерална резерва) да у прошлој години заправо преузме улогу светске централне банке, спречавајући ломове на финансијским тржиштима у САД и свету. Да ће наставити штампање УСД колико год буде потребно да би се америчка привреда вратила расту БДП-а од пре пандемије, било је јасно још половином ове године, када је обнародовано да неће повећавати каматну стопу до краја ове године (референтна каматна стопа је између 0 и 0,25%), уз месечну куповину државних и хипотекарних обвезница од око 120 милијарди УСД. Очигледно је да оваквом економском политиком САД, полако, али сигурно, улазе у, већ поменути, зачарани круг, где ни једно решење неће бити ваљано. То фактички значи да, ако, услед све брже растуће инфлације, која је средином ове године прешла 5%, те доста јаког позиционирања нафте на око 70 УСД по барелу, дође до скока каматних стопа, ризикује се нагли и трајни пад вредности на, већ пренадуваним берзама, које су иначе већ у првом кварталу ове године већ биле изложене краћој паници услед пропасти неких инвестиционих фондова. Такође и у Европи би ово повећање камата било фатално за све високо задужене земље, да не говоримо уопште о оним најсиромашнијим, као што смо ми. С друге стране, међутим, наставак старе економске политике само би продужило агонију, на јефтиним парама „наркомански“ зависног великог дела привреде, додатно убрзало инфлацију, која би неминовно смањила реални терет сервисирања дуга у будућности, али зато дугорочно трајно разорила привреду. Сам хипотетичко могући пад међународне тражње за УСД, значио би дефинитивно нагло смањење америчког финансирања из спољних извора, а што би аутоматски довело у питање фиксирање високих фискалних дефицита, односно јавне потрошње.

Из Америке су нам управо у пролеће ове године почеле пристизати слике редова за гориво, инфлације и хаоса, нечег до тада незамисливог за њих, док су потези тамошње власти не само наилазиле на жестоке критике републиканаца, него чак и демократа. Очигледно је дошло до жестоког поремећаја тамошњег самопрокламованог демократског система, који је изазвао политички хаос и довео до још већих подела у друштву. Отуда и не чуди што је индекс поверења грађана у америчко демократско уређење пао на најнижи ниво после 20 година, јер су они гурнути тотално иза политике засноване на новцу и богаћењу богаташке елите. Зато су и западни експерти већ од овог пролећа почели отворено да говоре о „спирали смрти“ у коју су ушле САД заједно са великом Британијом, те из које вероватно нема повратка, а пре свега захваљујући социјалном колапсу. За то време њихове елите настављају да глуме да се то не догађа, зато што се „казино капитализам“ и даље окреће, све док пристижу свежњи нових зелених новчаница. Упркос повременим обећавајућим подацима о привредном опоравку, опоравку УСД, порасту запослености и слично, који су из САД долазили у овом периоду, на жалост много су реалнија очекивања новог таласа лоших индикатора. Овоме се придружује и претња по националну безбедност и позицију УСД од биткоина и других приватно створених „пиратских“ крипто валута, поготово што је Кина у власништву преко 65% само биткоина. Нова америчка администрација је још почетком ове године најавила реформу пореске политике, повећање стопе на добит са 21 на 28%, опорезивање добити остварене у иностранству, укидање „црних рупа“ у прописима који регулишу промет некретнина, али то су, на жалост, само палијативна решења која неће спасити тамошњу економију. Свима је јасно да су, не само САД-у, већ и целом Западу, неопходне дубоке и корените структурне свеукупне промене, за које финансијско-корпоративна елита, оличена у тзв. дубокој држави, уопште није заинтересована. А што би и била, када то носи сигуран губитак њихове политичке и финансијске моћи.

С друге стране, из незападних земаља, пре свега из Кине и Русије стижу нам економски индикатори постепеног, али сигурног економског опоравка након неколико удара пандемије, којег сам раније најавио. Руски мега пројекти, Турски и Северни ток 2 су у супер финалу и оба ће бити у пуној функцији до краја године, како сам и предвидео, без обзира на праву хистерију која се диже око њих на другој страни. Кинески историјски Појас и пут иде својом задатом динамиком, док му америчко и комплетно западно савезништво, својим безглавим повлачењем са централно-азијских територија, само ослобађају простор за даљу реализацију. Даље, процес дедоларизације у незападном свету је у пуном замаху, поготову код Русије, која га је углавном и спровела, улажући УСД у евро и злато. Нове и нове економске санкције Русији од стране САД, као што је забрана америчким банкама да купују државне обвезнице деминоване у рубљама, само је допринео њеном јачању. Интересантно је да ни ове многобројне санкције Запада, као ни сукоби на спољном плану нису зауставили прилив страног капитала у Русију, па ни западног, пошто су све светске мега корпорације наставиле да послују и производе робу у Русији. Такође је врло интересантна процена Светске банке, ММФ-а и УН да је Русија по индексу БДП-а једанаеста економија на свету, док је чак шеста на свету по БДП-у са корективом куповне моћи за 2019 и 2020 год. Проблематика значајног скока цена читавог спектра добара, са којим се Русија ове године жестоко суочава, очигледан је очекивани продукт њиховог суровог обрачуна са још јаком преосталом неолибералном економском елитом у Русији, под надзором САД, која чини све како би се пољуљала социјално-економска ситуација у земљи. Свакако да самој Русији предстоји жестока борба за окончање овог горућег унутрашњег рата, а о каквом   противнику је реч, говори једноставан податак да је руски БДП мањи од вредности нпр. Епла, Алфабета и Мајкрософта, појединачно, глобалних економских владара неолибералног света.

Да је померање центра светске економије ка Истоку увелико у току показује напредовање интернационализације јуана у земљама учесницама Иницијативе за појас и пут, кога предводи Кина, која иначе од почетком ове године бележи рекордне приливе капитала на своја тржишта акција и обвезница. Чак и када дефинитивно прође ова пандемија и када се глобално финансијско тржиште консолидује, перспектива УСД остаће упитна, будући да ће Кина вероватно постати главно уточиште за улагаче који трагају за већим приносима, пошто Кина и сада нуди за пар процената виши принос од САД. Да од неког спуштања лопте у трговинском рату САД и Кине неће бити ништа, показао нам је фактички неуспех њиховог мартовског самита на Аљасци. То је само дало ветар у леђа Кини да направи додатни отклон од Запада, те да у рекордном времену склопи историјски свеобухватни план сарадње са Ираном, са првенственом економском позадином (инвестиције кинеских компанија од 400 милијарди УСД у наредних 25 година), али и уз значајну војну сарадњу. Ту је и све већа и отворенија сарадња са Турском и Саудијском Арабијом, врло блиским америчким савезницима, као и подстицање трговинске размене са њима у локалним валутама. Ту је на крају и иницијатива да Кина, Русија, Турска и Иран створе јединствену нову међународну валуту, а коју би користиле заједно са сопственим националним валутама.

САД и ЕУ

Без обзира на велика очекивања након америчких избора, западне анкете су већ почетком лета ове године показале да се Трамп ипак вратио на америчку политичку арену, као најпопуларнији републикански политичар, а да Бајден, с друге стране, постепено губи популарност и поверење Американаца. Све лоше тенденције из ранијег периода, на жалост, продужиле су се и након избора, сходно предвиђањима, те је постала још видљивија зјапећа провалија између тежњи финансијско-корпоративних елита за контролом светског поретка и опадања економске, културне и друштвене моћи и утицаја САД на остатак света, односно између њихових амбиција и ресурса. Показује се све више и то да Америка нема више своје праве савезнике, већ само вазале, њена спољна политика је више њена имитација, руковођена пуком инерцијом грабљења и експлоатације туђих ресурса, чему се изгледа назире крај. Отуда, по тамошњим анкетама, само 8% Американаца сматра да се главна претња њиховом начину живота налази у иностранству, док је чак 54% упрло прст у „друге људе у Америци“, уместо у Кину, Русију или Иран. Опасно је и узнемиравајуће је то, што је заправо нова америчка администрација још више почела да усавршава нови консензус о америчко –кинеским односима, као кључу неизбежног економског и војног сукобљавања ове две велике силе. Како су немоћне да саме покрену и финансирају стратегију глобалног обуздавања Кине, САД су на недавном самиту Г7 у Енглеској успеле да притисну остале чланице да покрену пројекат „Изградимо бољи свет“ тежак око 100 милијарди УСД за инвестиције у мање развијеним земљама, а као својеврсни пандан кинеском Појасу и путу. Зар недавно безглаво повлачење из Авганистана, најдужег рата које су САД водиле у историји, а који није успео да „ утера“ демократију, као ни  у већини других земаља, није најбоља слика њихове промашене спољне политике. По ко зна који пут се показало да САД заправо нема своју излазну стратегију, или им је погрешна, а да успут сигурно и понестаје ресурса, чим се завршава са оваквим суровим последицама по друге земље, уз сопствени, вероватно дугорочни, губитак утицаја у централно-азијском простору, па и много шире. Да ли од њиховог постепеног могућег повлачења са Блиског Истока можемо очекивати ишта другачије?

ЕУ се у посматраном периоду није ни за мало померила из свог економског и политичког мртвила, с тим што је „успела“ да коначно почне са, тешком муком договореном, расподелом наштампаних око 800 милијарди евра Фонда за опоравак, као помоћ посусталим привредама својих чланица, али је зато већ увелико потпала под удар глобалног инфлаторног циклуса, који се најпре одразио на цену енергената. Као талац америчке политике она и даље остаје нема на иницијативе са Истока за формирањем евроазијског партнерства, које јој је неопходно за привредни опоравак. Можда је у овоме делимично изузетак Немачка, која настоји да води своју засебну игру, која ју је и довела у позицију највећег добитника у ЕУ, уз донекле Холандију и Аустрију. Са својом „културно освешћеном демократијом“, ЛГБТ, „људским правима“, „климатским кризама“ и „зеленом економијом“, ЕУ је направила велики отклон од Кине и Русије, те се изгледа определила за покретање унутрашњег културног рата, првенствено против Мађарске и Пољске, а и других чланица, првенствено услед њиховог одбацивања ЕУ концепта „отвореног друштва“. Мађарска се тако недавно нашла на удару већине чланица ЕУ, након изгласавања закона који забрањује едукацију младих о проблемима ЛГБТ заједнице, док је Европска комисија покренула поступак против Мађарске и Пољске због дискриминације исте ове заједнице. Такође, велика помпа се дигла и око пресуде Уставног суда Пољске да је одлука Европског суда правде, а која се тиче пољског правосуђа, у супротности са уставом те земље, па се већ из изнервираног Брисела почело отворено говорити о „полегзиту“. Веома је, међутим, индикативно да се скоро нико из ЕУ није огласио када је нешто слично пре пар година урадила Немачка, где се и даље одржава супериорност немачког права и односу на оно из ЕУ. ЕУ либерали једноставно не могу да прихвате да код њих постоји, успешнија од њих, конзервативна национална алтернатива, али која по њима уништава саме основе ЕУ. Одговор је убрзо и стигао управо од 16 конзервативних европских партија, са оценом да ЕУ све више постаје оруђе радикалних снага које желе да спроведу културну и религиозну трансформацију, са циљем да створе европску супер државу, без нација. Реално је очекивати, као што сам и раније најављивао, да ће ове линије подела  постати константа која ће обликовати европску политику у будућности и након окончања ове пандемије. Зато се и слажем са аналитичарима који заговарају да на средњорочну еволуцију уједињеног Запада неће пресудно утицати ни глобализација, ни економски модели, ни тзв. либералне вредности, нити надгорњавање са Кином, већ управо фундаментална унутрашња нестабилност Запада.

Србија

Посматрани период у привредним и политичким кретањима у Србији показао је углавном исправност мојих предвиђања, уз изгледа преамбициозну прогнозу рокова политичких ломова код нас, који ће, услед продужења ове текуће пандемије, на трећи и четврти талас, бити вероватно пролонгирани до лета следеће године. Трајање пандемије је готово немогуће предвидети, али су се наше власти својски зато упрле да готово безобразно излажирају укупан број умрлих од њеног почетка, вишеструко га смањујући, како би се сакрила слика да смо међу најгорима у свету. Ова реална слика смртности је само оголила слику нашег умирућег здравства и великих „историјских успеха“ власти у борби са пандемијом, којом су се месецима поносили, а да чак ни кампању за вакцинацију нису успели на добар и ефикасан начин да спроведу. Такође, чим је у пролеће ове године ескалирао проблем аерозагађености, по коме смо такође у самом светском врху, одједном су напрасно дигнуте границе дозвољеног аерозагађења и смењен „непослушни“ кадар. Потпуно хистерична и недовољно дугорочно осмишљена популациона политика ове власти довела је и ове године до наставка пада новорођених беба код нас, док демографи већ упозоравају да ће нас до краја године бити за око 80.000 мање, и то само по основу негативног природног прираштаја. Србија, као што сам и раније писао, полако али сигурно клизи у праву диктатуру СНС клике, која је јавни живот наставила да перманентно засипа и трује својим новим аферама, којима се не види крај. Кооперативност у будућим општим изборима, који су најављени за април следеће године (не искључујем могућност и раније), успели су да купе од великог дела опозиције, тако да ће излазак на изборе остатка опозиције и већински незадовољног и огорченог народа бити чиста фарса. Релативно брзо ће се, међутим, сазнати да ли ће ова друга страна спознати ту комедију од избора, те излити своје незадовољство на улице, а ту је све непредвидиво, као и у овој пандемији.

Након свега изнетог о стању светске економије, заиста је фасцинантна лажна усхићеност наше владајуће елите својим економским „ успесима“ у борби са сигурно највећом до сада економском и здравственом кризом. Ово базирају на одржавању нереално прецењеног курса динара и бесомучном новом задуживању у иностранству, како би се покриле зјапеће рупе у буџету и сервисирали стари ино-кредити. Још је, међутим, фасцинантнији мук економиста и других виђенијих интелектуалаца, како власти, тако и опозиције, на апсолутно непостојање наше економске политике, а што је тема коју планирам да обрадим у неком будућем чланку. Наш привредни раст у задњих десет година је већи само од Албанског, а просечан доходак тек 43% просека ЕУ (Румунија 72% ), уз екстремно мали БДП, па га је од пре неколико година наша власт реално преценила за преко 25%, обрачунавајући га у еврима, а не у динарима, а користећи и остале махинације, све са позивањем на ЕУ. Оно што је поражавајуће, то је заправо обесмишљавање већине других економских параметара, уз овако вештачко надувени БДП. Без обзира на званичне податке за прво полугодиште ове године, реални подаци показују да су моја предвиђања била скоро исправна, са реалним растом упола мањим од званичног у овој години, са интенцијом да он до краја године покрије пад у прошлој, те БДП на крају године буде тек нешто изнад нивоа БДП-а од пре пандемије. А цена тог раста и борбе против трећег и четвртог таласа пандемије биће свакако два и по пута већи буџетски дефицит од планираног за ову годину, те даљи раст јавног дуга на преко 70%, а спољног и преко 100% БДП-а до краја године. Само за камате на стране кредите мораћемо да платимо до краја године око милијарду евра. Што је још горе, пад пореских прихода од домаће производње реализоване на домаћем тржишту се наставља и у овој, уз истовремено одржавање скоро истог нивоа спољно-трговинско дефицита, кога све теже затварамо. То су по мени кључни показатељи мртвила домаће привреде. Власт се увелико хвали златним и девизним резервама, којима „брани“ тзв. макроекономску стабилност, при чему крије где те огромне девизне резерве држи? Окосница нашег развоја, стране директне инвестиције, међутим, полако попушта, па су недавно почеле да нас напуштају и веће стране фирме: Геокс, Шинвон – Јура, Симит Сарај, Спилит, Серфуд, Хенди, Леонардо и др., након силних милиона евра субвенција из нашег буџета, док је судбина ПКБ-а, у власништву чувене Ал Дахре, врло неизвесна и обавијена велом тајне, као уосталом и све инвестиције из УАЕ (Уједињених арапских емирата). Глобални инфлаторни талас полако почиње да нас запљускује, носећи поскупљења првенствено, хране и енергената, тако да је оправдана опасност од повећања ионако велике стопе сиромаштва на преко 25%, при чему већ 500 000 људи живи испод ове границе (од чега 120 000 деце, по подацима УНИЦЕФ-а). По релативном сиромаштву који мери ЕУ у процесу приступања, Србија и дање држи друго место од свих земаља у којима се сиромаштво мери по тој методологији. Нови пакети директне помоћи грађанима, као и прошлогодишњи, донеће скоро миноран раст БДП, док ће укупни пакет помоћи прећи 17% БДП, па ћемо вероватно имати најмање још један ребаланс буџета до краја ове године. Али није све тако црно, у првом полугодишту смо оверили продужетак сарадње са ММФ-ом, додуше само саветодавни, као и до сада, те ћемо и даље имати супервизора, док год не продамо и задње велико државно предузеће.

На спољно-трговинском плану, почетком лета је коначно ступио на снагу наш Споразум са ЕАЕС (Евроазијским економским савезом), који нам је донео значајно проширење извозних квота за наше сиреве, алкохол, ракије, цигарете и др., као и могућност уговора с траћим лицима, односно посредницима. ЕУ је промптно, лицемерно реаговала са упозорењем да ћемо га морати раскинути пре уласка у ЕУ, без обзира на то што смо са земљама овог савеза имали свега 6% од укупне наше спољне размене у прошлој години. При овоме, она најважнија, са Русијом, већ годинама стагнира, у првом кварталу ове чак и до 50%? Да ће овај споразум бити под директном контролом Запада, те као такав строго контролисан и потискиван, речито потврђује и наше летошње придруживање санкцијама око затварања ваздушног простора, које су Белорусији уведене од стране ЕУ, а што је изведено у великој тајности, без обавештавања Белорусије. У истом смислу треба разумети недавни приступ америчком папиру о авганистанским мигрантима, уз још стотинак земаља, а који носи са собом изузетно велику опасност по нас, а нарочито преко наше јужне покрајине. Очигледно је да је, након преваре руских партнера око продаје РТБ Бор, приоритет у инвестицијама код нас и на Балкану, препуштен Кини, која је за само неколико година постала највећи појединачни инвеститор код нас, са текућим и планираним пословима од око 10 милијарди УСД. Истом брзино и наш дуг према Кини ће тако са 7% прошле године, отићи на преко 15% укупног спољног дуга, када се сви ови пројекти заврше.

Целокупну ову нашу ситуацију, наш стожерни спољни партнер ЕУ, само немо посматра, с времена на време издајући немуште извештаје о нама, чиме нас подсећају на реализацију обећаног, посебно на обавезу сузбијања „малигних“ руских, а богами, од скорије, и кинеских утицаја. Очигледно се наставља и у овом посматраном периоду скоро тотална њена пасивност што се тиче Србије и овог дела Балкана, кога већ третирају као регион без перспективе, али у коме је најважније да влада мир. Сама ЕУ, као и Г7, постају свесни да су све њихове „реформе“ на овим просторима и дводеценијског деловање усмерено ка новој политици и територијалној прекомпозицији, на крају остали промашени. У том контексту, чак ни сама нормализација односа Србије и Косова, а којој гласноговорници ЕУ готово патолошки намећу већ годинама, не би нам ни изблиза отворила врата ЕУ.  Зато прећутним негодовањем ЕУ гледа на иницијативе у региону као што су тзв. Отворени Балкан и сл., јер су то све америчке креатуре са тачно осмишљеним сопственим циљем, мимо интереса балканских народа.

25. септембар 2021.

 

 

 

 

Ко смо ми

“Центар за геостратешке студије” је невладино и непрофитно удружење, основано на неодређено време, ради остваривања циљева у области научног истраживање геостратешких односа и израде стратешких докумената, анализа и истраживања. 

Удружење развија и подржава пројекте и активности које су усмерене ка државним и националним интересима Србије, има својство правног лица и уписано је у регистар у складу са Законом.

Будимо у контакту

Наше канцеларије

Србија
Кнез Михаилова 10, Београд
+381654070470
center (@) geostrategy.rs
Россия
Москва, Нижегородская, 29
+79160555681
center (@) geostrategy.rs

Youtube kanal