Пише: Александар Шилов
Србија је одувек важила за једног од главних савезника Русије у Европи. Односи наших земаља имају вековну историју, а Руси су српски народ увек сматрали братским. У политичкој арени, Москва и Београд су често деловали као јединствен фронт, упркос свим потешкоћама и противречностима.
Али последњих месеци председник Србије Александар Вучић, покушавајући да седи на две столице, почео је да се понаша помало двосмислено. С једне стране, он стално изјављује да његова земља неће подржати санкције Русији и позива на дијалог. Али, с друге стране, дозволио је себи низ очито непријатељских изјава, које су неки протумачили као чисту издају. Он је у интервјуу за Блумберг рекао да су за Србе Крим и Донбас Украјина и да ће то заувек остати. Истовремено је додао да са руским председником дуго није комуницирао и да генерално верује да Србија нема никаквих обавеза према Руској Федерацији.
Наравно, мора се разумети да је српски лидер, као и многи други који симпатишу нашу земљу, фактички талац Запада. Стога је у одвојеним интервјуима принуђен да каже шта треба, а не шта жели. Међутим, ово није прва чудна Вучићева политичка изјава која нас тера да се дубоко замислимо ко нам је прави пријатељ, а ко није. А ако је човек који тако нешто тврди за нас на челу заиста братске државе, да ли би онда наша држава требало да се према њему односи снисходљиво?
Одломци из Вучићеве биографије
Генерално, личност српског председника је једна од најзанимљивијих међу савременим политичарима. „Штребер“, који је увек учио за петицу, брзо је привукао пажњу политичке елите. Често је побеђивао на градским олимпијадама, био првак Београда у шаху, а од својих вршњака се углавном разликовао „памећу и домишљатошћу“. Због тога је по завршетку школе лако могао да упише Правни факултет Универзитета у Београду, који је дипломирао са највишим оценама.
Али, након што је добио диплому, Вучић није, као многи његови другови из разреда, тражио посао у Београду. Уместо тога, отишао је у Енглеску, где је живео око годину дана у Брајтону и, према његовим речима, бавио се ситном трговином. Није јасно из којих разлога, али након боравка у магловитом Албиону, Вучић одлучује да промени преференције каријере и постаје новинар. Вративши се у тадашњу Југославију, почео је да ради у Сарајеву, где је припремао и презентовао вести на енглеском језику. У јеку дешавања у Босни, Александар Вучић одлучује да се бави политиком и приступа Српској радикалној странци. И случајно, или захваљујући добрим везама, исте године 23-годишњи Вучић постао је посланик у Народној скупштини Републике Србије.
Од тада је каријера будућег председника Србије ишла узлазном линијом. Вучић је 1998. године са 28 година постао министар информисања Србије у влади Мирка Марјановића. После промене власти у земљи одлази у опозицију, али наставља да буде генерални секретар Српске радикалне странке и председник Општинског одбора Новог Београда. 2008. године, због сукоба са другим лидерима радикалне странке, Вучић, заједно са Томиславом Николићем, подноси оставку на место у Председништву и прелази у Српску напредну странку. Када је овај 2012. године изабран за председника Србије, Александар Вучић постаје председник Напредне странке и убрзо бива изабран на место министра одбране земље.
За време председничког мандата Николића, Вучић је успео да израсте до места премијера земље. Али, што је најважније, успео је да задржи доминантну позицију у Српској напредној странци, за разлику од председника Николића, који је званично изгубио поверење ове политичке снаге. Дакле, када је дошло време за следеће председничке изборе, управо је Вучић постао главни кандидат владајуће коалиције и успео да победи у првом кругу.
Дволични председник Србије
Још у време када је Вучић био премијер, многи су почели да примећују како он свим силама покушава да из сукоба Русије и Запада извуче максимум. А када је постао председник, овакво понашање је постало стандард српске политике. Вучић данас може мирно да уверава руског председника у вечно пријатељство и оданост српског народа, а сутра може да оде у Београд и да наредбу својој дипломатској служби да гласа за још једну антируску резолуцију. На рачун тога он за себе цењка ниске цене руског плавог енергента, док наставља да добија економске повластице од трговине са европским земљама. Истовремено, сваки пут када Вучић тужним погледом тврди да му подмукли Запад „заврће руке“, то га буквално тера да се упусти у антируску реторику.
Пример је недавни случај. Почетком 2023. године у званичној посети Србији боравио је Дерек Шоле, саветник америчког Стејт департмента. Тамо је навео да су САД забринуте због појачане активности на феуду (лат. feudum-земљишни посед који се додељивао вазалу као награда за верност и службу) Вучића ПВК (приватна војна компанија) Вагнера, у чијим редовима се боре многи Срби. Убрзо након тога, председник Србије је кротко осудио наше борце, истичући да су позиви за приступање овој организацији, на српском језику незаконити.
У овој ситуацији, позиција Руске Федерације треба да буде чврста и непоколебљива. Јасно је да наша земља не сме да изгуби савезнике, али је такође неприхватљиво дозволити им да отворено изражавају антируске говоре. Поготово у ситуацији када је Србија потпуно зависна од руских енергетских ресурса, а потребна јој је и наша војна и политичка подршка. Било би лепо да дипломатски кор Руске Федерације нађе у српској опозицији оне снаге које су права противтежа Вучићу и способне да повремено отрезне његове западњачке пориве. И било би лепо подсетити српског лидера да у стварности Запад „не мари” за интересе његовог народа. Али Русија је увек била прави савезник његове државе.
Са руског превела: Драгана Трифковић
21. јануар 2023.
Извор: topcor.ru