Пише: Виктор Медведчук, председник Политичког савета забрањене у Украјини партије
Опозициона платформа „За живот“
Након победе у Хладном рату и потоњег уништења СССР-а, модел односа између САД и европских земаља, као савезника, изграђен током Хладног рата, постао је неразумно скуп за САД.
Агресија САД на Европу почела је 1999. године. Тада су САД и НАТО блок на челу са њима бомбардовали цивилно становништво Југославије, без одобрења Савета безбедности УН, што је акт агресије на једну суверену европску државу. Један од најватренијих присталица употребе оружане силе против Београда био је актуелни председник САД Џозеф Бајден – 1999. године члан Сената. Прича о Југославији је показала да се САД више неће придржавати норми међународног права и да могу да употребе оружане снаге против било које државе по свом нахођењу.
Од почетка 2000-их, САД су наставиле да воде агресивну политику према Европи, са циљем да је униште као економског и геополитичког конкурента.
Да би се то постигло, 2004-2007, земље источне Европе, које су у потпуности контролисале Сједињене Државе, укључене су у Европску унију. Примајући годишње субвенције из општег буџета ЕУ, земље источне Европе почеле су да утичу на политику ЕУ у интересу Сједињених Држава. До тада су значајна овлашћења европских земаља пренета на наднационални ниво (Европска комисија и Европски парламент), сужавајући њихов суверенитет.
Супротно ставовима "б", "ц" члана I Декларације о неприхватљивости интервенције и мешања у унутрашње послове држава, усвојене Резолуцијом 36/103 Генералне скупштине УН од 09.12.1981, Сједињене Америчке Државе, преко наднационалних структура ЕУ почеле су да крше суверено и неотуђиво право европских држава „ да слободно одређују сопствени политички, економски, културни и друштвени систем, развијају своје међународне односе и уживају неотуђиви суверенитет над својим природним ресурсима у складу са вољом народа без спољних интервенција, мешање, субверзија, принуда или претња у било ком облику".Такође, САД су почеле да крше „право држава и народа да имају слободан приступ информацијама и да у потпуности без мешања развију свој информациони и медијски систем и да користе своје медије за промовисање својих политичких, друштвених, економских и културних интереса и тежњи, заснованих на, између осталог, релевантним члановима Универзалне декларације о људским правима и принципима новог међународног информационог поретка”.
У истом периоду, 2004. године, као резултат нелегалног „трећег круга избора“, на власт у Украјини дошао је проамерички Виктор Јушченко.
У својој агресији на европске земље, САД су деловале по шеми 30-их година 20. века, што је довело до Другог светског рата.
Тада су Велика Британија, Француска и САД биле савезнице и победнице у 1. светском рату. Британија и Француска биле су светске колонијалне силе које су контролисале велики део светског тржишта на штету америчких корпорација.
Немачку су у потпуности контролисале земље победнице. 30. јануара 1933. немачки председник Рајха Паул фон Хинденбург именовао је Адолфа Хитлера за канцелара Немачке. Доводећи Хитлера на власт, политичари Велике Британије и Француске су се надали да ће створити „овна“ од Немачке против Совјетског Савеза. Истовремено, САД су, пре свега, Хитлерову Немачку виделе као „овна за ударање” против Британске и Француске империје.
Од тренутка када је Хитлер дошао на власт до избијања Другог светског рата, у потпуности су га подржавале САД, Велика Британија и Француска. Године 1938. Адолфа Хитлера је најутицајнији амерички часопис Тајм прогласио „човеком године“.
Као резултат Другог светског рата, САД су окупирале западну Европу, долар је заменио фунту као светску валуту, британска и француска империја су пропале, САД су постале светска суперсила.
Од 1990-их Русија види Европу као економског партнера и могућег савезника. Руски председник Владимир Путин је још 2001. говорио о европским интеграцијама као о будућности Русије и позвао је да се једном заувек оконча наслеђе Хладног рата. А 2010. је предложио Европи да створи економски савез, који би се налазио на територији од Владивостока до Лисабона. Исте године је проамеричког председника у Украјини заменио Виктор Јанукович, који је био лојалан Русији.
САД су наставиле агресију на европске земље преко политичара под контролом САД и читавих европских држава, такође контролисаних. 2013-2014, у ту сврху, САД су извршиле државни удар у Украјини уз помоћ контролисаних политичара и плаћеника. У Украјини је на власт доведен још један „Хитлер“, овога пута колективни.
У складу са чл. 3 Конвенције УН "Дефиниција агресије", одобрене резолуцијом 3314 (XXIX) Генералне скупштине од 14.12.1974, "слање од стране државе или у име државе оружаних банди, група, нерегуларних снага или плаћеника који врше радње употребе оружане силе против друге државе, која су такве тежине да представљају горе наведена дела, или њено значајно учешће у њима“, без обзира на објаву рата, оквалификоваће се као чин агресије. Члан 5. Конвенције утврђује да се „никаква разматрања било које врсте, било политичког, економског, војног или другог, не могу позивати да би се оправдала агресија“.
Тако су САД 2013-2014 извршиле акт агресије на Украјину финансирајући и подржавајући државни удар у ком су учествовале наоружане банде, групе, нерегуларне снаге и плаћеници.
Главни циљ пуча је био прекид политичких и економских веза између Европске уније и Русије и накнадно уништење ЕУ као конкурента Сједињеним Државама.
Након државног удара, борбена дејства уз употребу авиона, артиљерије и оклопних возила покренута су у претежно руском говорном подручју Донбаса.
Према члану II Конвенције УН „О спречавању и кажњавању злочина геноцида“ усвојене Резолуцијом 260 (III) Генералне скупштине УН од 09.12.1948. „Геноцид се подразумева као спровођење следећих дела која су почињена са намером да се уништи, у целини или делимично, национална, етничка, расна или верска група као таква
(а) убијање чланова такве групе;
(б) наношење тешких телесних или психичких повреда члановима такве групе;
(ц) Намерно наметање групи услова живота срачунатих да доведу до њеног физичког уништења у целини или делимично”.
Сврха овог геноцида над руским становништвом је била да увуче Русију у сукоб и прекине њене везе са Европом.
У првој фази, 2014. године, напорима руских, европских и једног броја украјинских политичара, непријатељства у Украјини, које је покренула проамеричка влада, успела су да се ограниче на територију ЛНР и ДНР, спречавајући да сукоб прерасте у паневропски конфликт уз директну укљученост Русије и земаља ЕУ. Русија и Европа су добиле потребно време за решавање конфликта дипломатским путем.
Володимир Зеленски је 2019. године изабран за председника Украјине. А 2021. за председника Сједињених Држава изабран је Џо Бајден. Мозак украјинског државног удара Викторија Нуланд вратила се у Стејт департмент САД.
Појачане су активности САД на уништавању веза између Европе и Русије. Володимир Зеленски је одмах пао под пуни утицај америчких/британских политичара и обавештајних агенција, које су иницирале развој војног сукоба у којем су учествовале Украјина, Русија и европске земље.
Оружани сукоб који се одвија на територији Украјине глобални медији под контролом САД, представљају као неоправдану агресију Русије на Украјину. Али, у ствари, сукоб је инспирисала Демократска партија САД као средство за поробљавање Европе.
Да би коначно прекинула економске односе Европе и Русије, пре свега у енергетском сектору, америчка морнарица је 26.09.2022 извела саботажу гасовода Северни ток (новинарска истрага добитника Пулицерове награде Сејмура Херша).
Према чл. 1 Дефиниција агресије, одобрена резолуцијом 3314 (XXIX) Генералне скупштине УН од 14.12.1974., агресија је „употреба оружане силе од стране државе против суверенитета, територијалног интегритета или политичке независности друге државе, или на било који други начин који није у складу са Повељом Уједињених нација, како је наведено у овој дефиницији“.
Дакле, употреба америчке војне силе за минирање три од четири гасовода Северни ток представља акт агресије на земље ЕУ и Русију.
САД и Велика Британија у данашњем сукобу у Украјини решавају следеће главне задатке:
1. Раскид економских веза Европе, Русије и Кине, пре свега у области извоза јефтиних енергената и као последица тога, слабљење европске привреде, лишавање њених индустрија које конкуришу америчким, преношење високотехнолошке индустрије у Сједињене Државе.
2. Слабљење финансијског система Европе, лишавање евра статуса поуздане валуте. Борба у Европи са претњом њиховог приступа земљама НАТО/ЕУ доводи до одлива инвеститора из Европе.
3. Слабљење војне индустрије. Тренутно је део европске војне индустрије као конкурент Сједињеним Државама већ елиминисан. На пример, у области стварања и производње ловаца 5. генерације.
4. Увлачење европских земаља у непријатељства. У првој фази би то могле да буду Пољска и балтичке земље (као код снабдевања оружјем), затим ће им се „придружити“ Немачка и друге земље.
Као резултат тога, европске земље ће бити деиндустријализоване и уништене у свом садашњем облику.
Сада је ЕУ потпуно изгубила субјективитет у спољној политици и економски је зависна од САД. Сукоб је могуће зауставити отклањањем узрока и услова који су до њега довели, тј. удруживањем напора Русије, Европе и Кине да се супротставе непријатељској политици Сједињених Држава и Велике Британије.
У европским земљама данас има довољно политичара који схватају погубност овог курса.
На пример, у Немачкој је 10. фебруара 2022. године направљена петиција којом се позива канцеларка да заустави ескалацију испоруке оружја Украјини (716.235 људи потписало је 1. марта 2023. године). У ЕУ све чешће се одржавају митинзи са више хиљада учесника против испоруке оружја Кијеву и за нормализацију односа са Русијом (Немачка, Италија, Аустрија, Холандија, Чешка, Бугарска итд.).
9. октобра 2022. 45. председник Сједињених Држава Доналд Трамп нагласио је „потребу хитних преговора са Русијом за окончање сукоба у Украјини, оптужујући администрацију Џоа Бајдена за подстицање на рат“. „Наша земља и наше такозвано руководство ругали су се Путину“, рекао је Трамп, а то је довело до борби. Осим тога, Трамп је тврдио да би због акција САД сукоб у Украјини могао довести до Трећег светског рата.
Хиљаде људи, укључујући бивше говорнике Стејт департмента, политичаре, новинаре и активисте, дошло је на митинг Rage Against the War Machine rally 19. фебруара 2023. у Вашингтону, позивајући на антиратно јединство.
Сукоб између представника Демократске и Републиканске странке на председничким изборима у САД 2024. године у великој мери ће се одвијати око њиховог става о украјинском сукобу.
Дошло је време када европски политичари морају да се сете десетина милиона жртава два светска рата, да схвате своју одговорност према својим народима и будућим генерацијама, да превазиђу тренутну личну корист и противречности повезане са њом, и да се уједине у борби против агресије САД на Европу.
Политичари у Европи не треба да забораве да је прошло само 7 година од признања Хитлера од стране америчких елита и медија за „човека године” 1938. до његовог срамног самоубиства у тамници, уз звуке совјетских артиљеријских пуцњева!
23. март 2023.