Марина Харкова
Судбина ме је спојила са Драганом Трифковић, и то не случајно. Драгана је наочит храбри српски политичар, политиколог и лидер јавног мњења. Више пута је долазила у Донбас, упркос ратним дејствима, како би помогла не само речима, већ и делима. Темељ њене јасне политичке позиције је јединство и солидарност словенског света и одбацивање агресивног мешања запада у туђу политику. Непријатељска интервенција НАТО је, уз подршку европских структура, изазвала рат и тугу у Југославији и уништила ту земљу. Најокрутнији ударац је нанет Србији. Сада је дошао моменат да Европа убира плодове покорног следовања за погрешним америчким курсом. Тачка гледишта Драгане Трифковић је изузетно занимљива у светлу садашњих дешавања у свету и у Донбасу.
Како се према рату који је Украјина повела против Донбаса, односе обични људи у Србији, а како политичари?
Народ у Србији се саосећа са руским народом у Донбасу, зато што знамо из личног примера кроз шта ви сада пролазите. Постоји много паралела између рата у Југославији и рата у Украјини. У оба случаја рат је наметнут споља, а разлози нису етничке, већ политичке природе. Исти сценарио САД користе већ дуго година за изазивање хаоса свуда у свету. Обојене револуције, снајперисти који пуцају у масу, специјалне операције, информациони рат, све су то вештине којима су Американци овладали. Када кажем Американци, не мислим наравно на амерички народ, већ на политичке елите. Србима тешко пада страдање руског народа, и лоше подносимо неправду која се тамо дешава. Братоубилачки рат мора бити што пре заустављен. Део народа у Украјини који је подлегао манипулацијама Запада криви Русију и Кремљ за рат, за шта не постоји никакав разуман аргумент. Уверена сам да ће једнога дана сасвим другачије гледати на сукоб, уколико буду успели да се ослободе утицаја западне пропаганде, а сигурна сам да хоће. Што се тиче српских политичара, ту је ситуација сасвим другачија. Они су под контролом Вашингтона и Брисела и нису изабрани да служе интересима српског народа, већ су постављени да испуњавају туђе интересе. Због тога она „размишљају“ другачије о украјинском сукобу од већине народа у Србији.
Да ли у Србији има информација о рату у Донбасу, и да ли људи сазнају истиниту о дешавањима у рату?
Српски медији су у потпуности под контролом Запада. Сем интернет портала Спутњик, и још неколико патриотских српских и руских портала, ми немамо ни руске а ни националне медије. Због тога се у српским медијима преносе информације из западних извора које су сасвим супротне истини и не осликавају реалну ситуацију у Украјини и Донбасу, већ углавном полазе са становишта анти-руског расположења. Млађе генерације у Србији прате вести преко интернета и друштвених мрежа, док се старије генерације информишу путем телевизије. Због тога многи од њих немају праву слику о дешавањима на фронту.
Како се у Србији односе према српским добровољцима, заштитницима људи у Донбасу?
Српски народ подржава добровољце из Донбаса, и осећа дуг према руском народу који се нама увек налазио у невољи. Кроз историју, Срби и Руси су увек помагали једни другима у ратовима. Српска власт је учинила све да врати Србе који су отишли добровољно у Новорусију и да их осуди. Под утицајем страних амбасада, српске власти су измениле закон и српске добровољце означиле као терористе којима прети од 2 до 10 година затвора. Већ годинама муслимани из Србије (тј. са Косова и Метохије и из Рашке области) одлазе у Ирак и Сирију да се боре за америчке интересе, али они нису били предмет бриге за српске власти, већ српски добровољци који помажу братском руском народу. Српски добровољци који су се вратили у Србију из Донбаса осуђени су пред правосудним органима због учешћа у рату и сада у Србији не могу да остваре многа права и имају великих проблема.
Да ли Србија добро живи на путу ка ЕУ?
Србија је кандидат за ЕУ, међутим ЕУ је донела одлуку да до 2020. нема проширења, а велико је питање шта ће бити са ЕУ и после тог времена. ЕУ већ годинама има велике економске и политичке проблеме, за које је тешко предвидети могућност да буду решени. Србија се практично налази већ 15 година у процесу интеграције у Унију, и у том периоду је додатно ослабила на свим пољима, посебно економски. Изгубила је политички суверенитет и сада контролу над Србијом има ММФ који одлучује о животу и смрти. У ЕУ је велика незапосленост, а сада постоји и озбиљан проблем са мигрантима. Уверена сам да Србија никада неће постати члан ЕУ, и радује ме таква ситуација.
Да ли много избеглица из Сирије, Либије, Украјине долази у Србију? Како се код вас односе према том таласу избеглица?
Последњих пар месеци суочени смо са великим таласом миграната са Блиског Истока. Србија је за њих транзитна земља, а не крајњи циљ. Ми немамо стратегију трајног збрињавања избеглица, и то је за Србију неприхватљиво. Србија није у стању ни својим грађанима да обезбеди пристојан живот, и млади људи одлазе у иностранство већ годинама у потрази за бољим условима живота. Код нас се људи односно хумано према избеглицама. И сами смо преживели велика страдања, ратове, бомбардовања и осетила агресивну, разарајућу америчку демократију. САД и ЕУ, која подржава америчку политику, уништиле су некада веома стабилне земље и онемогућиле људима опстанак на тим подручјима. Највећу одговорност за садашње миграције историјских размера носе САД и ЕУ које су својом интервенционистичком агресорском политиком произвеле дугорочне проблеме. Због тога су за решавање проблема проузрокованих миграцијама и збрињавање миграната одговорни Вашингтон и Брисел. За Србију опасност може да буде решеност владајућих структура у Србији да прихвате све што се намеће из Вашингтона и Брисела, и у том смислу они могу да инсистирају на томе да Србија збрине одређени број избеглица, што је за нас неприхватљиво из свих горе наведених разлога.
По мишљењу српских добровољаца, Дејтонски преговори су својевремено резултирали поразом Србије. Да ли Мински преговори могу бити решење за Донбас који је у сличном положају или не?
Из данашње перспективе Дејтонски споразум је успех за Србе, иако је у време када је он усвојен деловало другачије. Већ годинама постоје притисци и тежња САД да се Дејтонски споразум ревидира, да се права Републике Српске укину те да се створи једна унитарна држава под контролом босанских муслимана. Због тога се сви који бране српске националне интересе, залажу за поштовање Дејтонског споразуме. С друге стране, та држава, скројена на брзину према околностима којима је управљао Вашингтон, де факто није функционална. Што се тиче Минских договора, околности су врло сличне и опет у њима велику улогу имају САД, пре свега преко својих посредника оличеним у Кијевској власти. Примирје је остало само слово на папиру. Лично сам се уверила у непоштовање мировног договора од стране украјинске војске, јер су ратна дејства настављена. Опет треба да се осврнемо на одговорност ЕУ односно Немачке и Француске које су уз Русију гарантовале тај договор. Нисам чула са њихове стране да осуђују поновне нападе украјинске војске на цивилно становништво у Донбасу, чиме се понашају крајње неодговорно. У време када је Југославији наметнут рат, околности у свету су биле сасвим другачије од данашњих. Таква ситуација је за Србе била врло неповољна, и утицала је крајњи резултат где су Срби неправедно означени као кривци за све сукобе на простору бивше Југославије, иако су у тим сукобима Срби највише страдали са циљем да очувају заједничку државу у којој смо до тада живели у миру са другим народима. Међутим геополитички интереси САД и наша тежња да очувамо стабилност на простору Балкана стајали су на супротстављеним позицијама. Мислим да је у данашњим околностима када САД нису једина светска сила која намеће свуда своја правила, неприхватљиво да им се додели таква улога. Дајем подршку вољи народа који живи у Донбасу, јер демократија није наметање туђих правила, већ поштовање воље народа. Ви најбоље знате које решење је за вас прихватљиво.
Били сте у Донбасу у време референдума. Какви су ваши утисци о људима и градовима Донбаса?
Била сам у Донбасу у време избора (новембар 2014), као део тима међународних посматрача, а затим у мају ове године на Међународној конференцији „Донбас јуче, данас, сутра“. Први пут сам обишла Луганск и околна места која су била на линији фронта, а други пут Доњецк и околна подручја. Приликом прве посете могла сам да осетим патњу људи изазвану ратом. Кроз разговор са њима сам сазнала како су преживели најжешће ратне сукобе који су се водили током лета прошле године. Народ се не бави високом политиком, за њих је мерило то ко пуца на њих и ко им пружа помоћ. Хуманитарна помоћ им је стизала једино из Русије. Када сам била следећи пут атмосфера се знатно разликовала. Мислим да је Донбас успео да превазиђе хаос у коме се нашао, сами сте организовали нове структуре и довели ситуацију под контролу. Мислим и на одбрану али и на снабдевање и све друго што је неопходно да функционише како би људи живели нормално у датим околностима. Тада сам видела једну нову енергију у људима, решеност и трезвеност. По мојим утисцима народ не жели да буде под контролом државе која шаље војску на њих, барем не док су на челу те државе инсталиране власти којима Вашингтон манипулише. Сада видимо да се незадовољство оваквим властима испољава и у Кијеву. Што се тиче утиска који су градови оставили на мене, ако изузмемо слике рата, остаје прелеп предео са врло живим бојама, пуно зеленила и цвећа, некаква унутрашња хармонија коју ти градови чувају у себи и којом пркосе рату.
Да ли постоји сличност између рата у Донбасу и ратова које је НАТО водио против Србије?
Већ сам помињала да постоји доста сличности између југословенског и украјинског сукоба. Прва и основна је да је рат наметнут споља и да он одговара само САД, које га на крају крајева и намећу. За људе у Украјини је важно да разумеју да тај рат није етничке већ политичке природе и да њихови политичари не служе интересима народа у Украјини, већ интересима Вашингтона. Из такве поставке лако је и логично објаснити све догађаје који се тамо одвијају. Нажалост, људи више верују телевизији него сопственим очима, а камера је данас најубојитије средство. Исто тако је било и у случају наметања кривице Србима, где су медијском сатанизацијом и специјалним операцијама САД спровеле своје ратне замисли. Пребацујући сву одговорност на народ који је највише пострадао. Велика је разлика у томе да ли се борите за сопствену слободу или за то да будете роб и то је оно што изманипулисана евромајданска Украјина не разуме.
Да ли мислите да ће доћи до преласка једнополарног у мултиполарни свет и да ли ће Русија успети да обузда светског жандарма САД?
Сматрам да једнополарни свет више не постоји и да се ми сада налазимо у периоду трансформације из једнополарног у мултиполарни свет. То је незаустављив процес, иако САД желе да га зауставе. Русија јесте предводник у том процесу и она се, уз остале земље БРИКС-а, залаже за поновно успостављање светског поретка, који је нарушен распадом СССР-а и међународном политиком САД након тог периода. На Русији је поново велика одговорност да ослободи свет мрачне идеологије Вашингтона, утемељеној у бомбардовању, разарању, отимању туђих ресурса и сејању хаоса. Рекла бих да је то још већа одговорност него пре 70 година, када су Руси победили нацизам. Сви слободољубиви људи, у Европи и у остатку света, верују у Русију, која једина може да успостави нови систем вредности и међународних односа. Срби посебно гледају ка Русији и траже спас. Верујем да ћемо после дугог периода нестабилности ипак дочекати нека боља времена.
18. септембар 2015.
Објављено:
http://riata.ru/politika/item/9956-nam-pishut-iz-donbassa-sudba-serbii-sudba-donbassa.html
http://rusnext.ru/news/1441954146
http://www.anna-news.info/node/42625
http://novosti-dnr.com/rusvesna/82482-sydba-serbii-sydba-donbassa.html