Центар за геостратешке студије организовао је 30. јануара у београдском Прес центру Удружења новинара Србије конференцију на тему: „Идентификација фактора који разарају цркву: Коме смета вера и како да се боримо за њено очување?“
Говор директор Центра за заштиту хришћанског идентитета, Диогениса Валаванидиса, преносимо у целости.
Часни оци, даме и господо, драги пријатељи,
На самом почетку дозволите ми да изразим захвалност г-ђи Драгани Трифковић, генералној директорки Центра за геостратешка истраживања, на позиву да учествујем на конферецији посвећеној „Континуираним нападима на Православну традиционалну цркву и верске заједнице, као и кршење основних верских права људи, што несуњиво постаје горући проблем међуародне заједнице“.
Имајући у виду да апсолутно нико од релевантних међународних институција на то не реагује, ја ћу данас говорити само о једном сегменту овог великог проблема који је озбиљно угрозио јединство и опстанак Православне цркве. Реч је о другом допуњеном издању књиге „Истина о патријарху Герману и питање тзв. Македонске цркве“, другим речима о цепању живог ткива СПЦ давањем аутокефалности МПЦ-ОА чему се патријарх Герман противио целог живота, као и блаженопочивши патријарси Павле и Иринеј.
И овога пута је пословично логореична и брбљива српска јавност која увек зна одговоре на сва могућа и немогућа питања – и овога пута је кукавички занемела. Занемелa je и СПЦ као и сви политичари, занемела је и власт и опозиција, сви интелектуалци на челу са САНУ, Матицом српском, УКС, једном речју сви.
И поново је устала само једна дама, која је показала више храбрости од свих наведених, а која је власница издавачке куће „Пешић и синови“ и која је донела одлуку, да ова књига мора да угледа светлост дана. Лично сматрам да свако ко нема свој став као и храбрости да га јавно саопшти, не заслужује ни минимум пажње нити поштовања. Управо због тога, госпођа Весна Пешић, власница издавачке куће «Пешић и синови», заслужује велико поштовање и дивљење.
Драги пријатељи, пред нама се налази књига која говори о блаженопочившем патријарху српском Герману, коме је Титова УДБА „прикачили“ епитет „Црвеног Патријарха“, са циљем да се изазове раскол у СПЦ, а што је била ноторна лаж и апсолутна неистина. Овом књигом сам доказао да није било тако као што су мислили неки Срби, углавном носиоци црвене књижице Комунистичке партије.
Велики српски патријарх је најзаслужнији што је СПЦ одолела огромним притисцима које су српски комунисти, а поданици, цинкароши и улизице аустроугарског каплара (Јосипа Броза Тита), вршили притисак и упућивали отворене претње свом патријарху и својој цркви, како би поцепали њено јединство и одрекли се целе Јужне Србије дајући аутокефалност тзв. МПЦ – ОА.
Часни оци, даме и Господо, драги пријатељи, имајући у виду сталне и све веће нападе на Православну цркву као и кршење верских права људи, што представља суштину Далсове «Доктрине борбе против Истока» коју је креирао управо он, као први цивилни директор ЦИА, и то са циљем да се разоре традиционалне вредности и јединство у православним земљама, тако да признавање МПЦ-ОА представља само један каменчић у мозаику планираног разарања Православне Христове Цркве.
Управо из тог разлога нас је при самом завршетку прелома ове књиге, шокирала вест да је СПЦ издала саопштење у коме пише да је као Мајка-Црква, у потпуности сагласна са давањем аутокефалности Македонској православној цркви. Одмах сам упутио писмену молбу за пријем код патријарха Порфирија, и то у својству председника «Центра за заштиту хришћанског индентитета». Нажалост, до дана данашњег одговор нисам добио, иако пристојност и протоколарни ред налажу да се то мора учинити у року од, највише 30 дана од дана пријема дописа.
Лично сам желео да упитам поглавара Српске православне цркве да нам објасни разлог оваквог поступка којим се бројна културна и духовна баштина Немањића, Мрњавчевића, Бранковића и др, као и сва гробља на којима леже кости највећих српских јунака и хероја, који су дали животе за одбрану Јужне Србије, сада даје у руке онима који су на таласу комунизма створили једну титоистичко-комунистичко-атеистичко-секуларну творевину, а како наводи др Миодраг Петровић у Одабраним радовима у шест књига, у Другој књизи страна 154, име које је проистекло из широког географског појма – Македонија, а познато је још из времена класичне Грчке на питање, «Ко су Македонци?», уследио је лаконски одговор: (Μακεδόνες ‘Ελληνες εισί), «Македонци су Грци“.
Желим да разјасним да територија од Куманова до Битоља, Охрида и Скопља, је Јужна Србија, за коју Грчка никада није, нити сада има, било какве територијалне претензије. Насупрот томе, Македонија је име северне Грчке покрајине.
Упркос томе, југословенска комунистичка власт и аустроугарски каплар, су се користили злоупотребом управо те чињенице, па су вештачкој творевини на месту јужне Србије, дали име северне грчке покрајине Македоније, која је 3000 година била Хеленска и као таква ће остати до краја света. Очигледно је да је новопојављени етнофилетизам тзв. Македонаца, био једино у функцији цепања Српске православне цркве.
На овом месту желим да нагласим да све док будем живео на овом свету, и док у себи будем носио крв предака из Мале Азије: Продромоса, Марије, Симеона, Аврама, Василики, Поликсени, Ане, Хариклије и др, дотле ћу својим животом бранити све што припада Хеленској цивилизацији, иначе највећој у историји људског рода. Нико, па ни српски комунисти, иначе издајници свог народа и своје цркве, као што су Александар Ранковић, Слободан Пенезић Крцун, Петар Стамболић, Иса Јовановић, Драги Стаменковић и други, који, у намери да нанесу штету своме народу и својој домовини, а све за рачун аустроугарског каплара, одсекли су део Јужне Србије и назвали га по украденом имену северне Грчке покрајине Македоније. Овде имам једну малу и прелепу заставу на којој пише: Македоније је Грчка, и таква ће остати до краја света.
Такође, у руци имам православни дечји часопис Светосавско звонце број 9 од 2023. године, часопис који је пре много година основао велики српски патријарх Герман. И замислите шта су данашњи великодостојници СПЦ на њега ставили, и то на корице. Мапу у боји Епархија СПЦ на Балкану, са које су ампутирали целу Јужну или Стару Србију, и то од тела канонске СПЦ чију је аутокефалност издејствовао и добио Свети Сава 1219. г. Ја ћу са резигнираношћу и гнушањем да вратим овај примерак у патријаршију, и да им кажем да га враћа Диогенис Валаванидис, који брани јединство СПЦ док га данашњи великодостојници СПЦ, њихови саветници и спонзори очигледно руше.
Зато сам се и нашао одговорним да упитам патријарха Порфирија, с обзиром да они који су много позванији од мене да то учине, нажалост, више нису са нама, као што су: Св. владика Николај Велимировић, Св. Јустин Поповић, патријарх Герман, патријарх Павле, патријарх Иринеј, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, владика Атанасије, владика шумадијски Сава и многи други.
Одлука давање тзв. аутокефалности МПЦ је утолико неразумљивија, што је то питање решено још 24. маја 1967. године, одлуком Светог архијерејског сабора бр. 44, записник 10 (копију одлуке поседујем са собом, тако да ако је неко од присутних заинтересован, могу је дати на увид).
Такође, желим да подсетим високодостојнике данашње СПЦ, да су пред почетак Сабора 1967. године достављени реферати др С. Троицког и др Б. Гардашевића, стручњака за црквено право, на тему: „Да ли МПЦ има услове за добијање аутокефалности“. У опширним рефератима је изнето низ докумената да МПЦ нема услове за добијање аутокефалности. (Син. бр. 1006/зап. 149, 10. март 1967).
Такође, када је реч о Охридској архиепископији, у реферату на тему: „Да ли је Македонска црква наследник Охридске архиепископије“, проф. др Бранко Цисарж је изнео преглед Охридске архиепископије, и констатовао: „Да је саопштење Охридске архиепископије у (тадашњој) СР Македонији само по имену, и ни по чему другом није наследник грчке Охридске архиепископије“. (Син. Бр. 1006/зап. 149, 10. март 1967).
Због свега изнетог, са овога места, питамо патријарха Порфирија, да ли је овим поступком «извршен суицид над нашом црквом», и због чега је то урађено? Да ли је то учињено под утицајем геополитичких, источно папистичких или локално секуларних разлога? Било шта да је у питању, то ће неминовно довести до тешких и озбиљних последица по СПЦ и српски народ у целини.
Питамо српског патријарха, да ли је ико у СПЦ приметио да јереси-патријарх Вартоломеј Први у свом обраћању јавности више не користи израз Српска православна црква, већ «Православна црква Србије»? Да ли Вас, као српског Патријарха, то можда, не упућује на закључак да јереси-патријарх Вартоломеј Први овом поруком наступа даље, и целокупну дијаспору СПЦ (која се налази ван званично признатих државних граница Републике Србије) намерава да „стави под своју јурисдикцију“.
Ако Вам ни то као српском патријарху није било довољно, желимо Вас питати, да ли Вам нешто значи, поступак канонизације Цариградског патријарха Јеремије Првог, и то истог оног дана када сте баш Ви, у Саборном храму у Београду додељивали штетни томос тзв. МПЦ – ОА. А замислите молим Вас каква «случајност», да је управо Цариградски патријарх Јеремија Први 1531. године укинуо аутокефалност СПЦ. Да ли бар у овом поступку видите неку симболику, или потпуно јасно изражену намеру Фанарског предстојатеља, и поруку коју Вам је послао.
Такође, као поглавара СПЦ питамo Вас, зашто сте са позиције коју имате, без имало рационалности и објективности, повећу групу интелектуалаца иза којих стоји огроман број верника, и на чијем челу се налазио наш угледни историчар и академик Василије Крестић, који има 92 године живота и више од 40 година академског стажа, зашто сте их назвали «обичним незналицама и класичним лицемерима». Они су се дубоко снисходљиво и са пуно уважавања обратили Вама, да им објасните разлог Вашег заштитничког става, поводом непримерених изјава пакрачког владике Јована Ћулибрка, који се радије представља као припадник падобранске јединице него као српски владика, и то поводом драстичног смањења броја српских жртава у почињеном геноциду за време НДХ у Јасеновцу, и тим поводом су затражили његову смену са положаја председника Управног одбора Музеја жртава геноцида.
Часни оци, даме и господо, драги пријатељи,
Када је реч о атаку на Православну цркву у целини, Политика је 04.06.2022. године објавила, а Танјуг пренео, да је министар спољних послова РФ Сергеј Лавров, рекао да се последњих година на иницијативу Америке „манипулише цариградским патријархом ради уништења православља. Шеф руске дипломатије је додао да је „познато какве су рушилачке активности биле предузете у Украјини у вези питања Украјинске православне цркве. Створена је квази структура под називом 'Православнa црква Украјине’. План је очигледан и тешко га је прикрити јер сада покушавају да поцепају и Српску православну цркву као и Сиријску. То је део садашњег курса Запада, који је усмерен на поткопавање свега што је повезано са Русијом, Словенима и православљем“.
Када је реч о тзв. „штетним Томосима“, овом приликом желим да подсетим поглавара СПЦ, да када је реч о тзв. МПЦ, ава Јустин Ћелијски је још 1959. године рекао: „Овако катастрофално неправославним и судбоносно кобним решењем питања МПЦ, Свети Сава би поново био спаљен. А са њим би били спаљени и сви догмати и канони Православне Цркве Христове“.
У вези истог питања, свети владика Николај Жички је рекао: „Ова самозвана и самоодобрена црквена организација цепа јединство сопственог народа. Зар и један српски свештеник може и сме да призна ово цепање свог народа? Не може родољуб-свештеник, већ само издајник?
На крају, постављамо патријарху Порфирију круцијално питање, а то је, због чега одлука Светог архијерејског синода СПЦ о признавању аутокефалности МПЦ-ОА није објављена у Гласнику СПЦ, већ је објављена само информација. И сами знамо да било која информација има само информативни карактер, док одлука има знатно већу тежину, јер је правно обавезујућа, и заведена под одређеним бројем. Уколико је све учињено у складу са канонима наше свете Цркве, чему овакав маневар који не може донети ништа друго, већ само сумњу у њену исправност? Због тога и питамо поглавара СПЦ, да ли је о овом питању уопште било расправе на Сабору, као и због чега се у Гласнику не наводи АС бр. и датум, као и број записника и датум. Није објављено ни ко је гласао на Сабору, нити како је донета одлука.
Ми добро знамо да када се доносе одлуке Светог архијерејског Сабора, које су канонског или догматског карактера, оне морају бити објављене у Гласнику па макар то било само у виду извода из записника. Овако како је представљено у Гласнику, службеном листу СПЦ, стиче се утисак да постоји покушај да се прикрију неке чињенице?
Многи добронамерни људи ми говоре да наступам са превише храбрости у времену које то не трпи. А ја им кажем да ако је Господ Бог жртвовао свог јединог сина да би спасао човечанство, и то исходећи из своје, божанске вере у човека, онда свака прича о моме жртвовању према Богу, Његовој Истини и Правди, пада у воду. Једноставно, већа жртва од Божије, никада није поднесена, и то не да би се величао Господ, него да би се спасао човек.
После свега изнетог, остављамо на Вама, драги гости и драги слушаоци, да закључите, да ли је велики српски патријарх Герман неправедно оптужен да је био „Црвени Патријарх“, или би то данас, после свега што сте чули, пре могло да се каже за неку другу личност?
Исто тако, на вашој савести остављамо да донесете суд о томе који су били мотиви и разлози којима се руководила данашња СПЦ, како би се добровољно одрекла јурисдикције над територијом Јужне Србије (или Старе Србије), за коју је хиљаде српских војника пролило крв и оставило кости, о којима сведоче потпуно запуштена гробља српских хероја и јунака!
Свој говор завршио би речима:
Господе Исусе Христе Сине Божји - све што данас изговорих, рекао сам истинито, објективно и храбро, а у циљу очувања Твоје једне свете, саборне и апостолске цркве.
Свемогући Боже који си мучен на Крсту због мојих греха, молим ти се буди увек са мном.
Хвала Вам на пажњи.
7. фебруара 2024.