Пише: Владимир Зотов
Приликом последњег гранатирања Белгорода могуће да је била употребљена српска муниција. Реч је о гранатама за чешки Ракетни систем са вишеструким лансирањем (РСВЛ) „Вампир“, способним да погоде 40 км.
Подсетимо, већина пројектила коришћених у нападу је пресретнута, али су преостали били довољни да убију шест људи, укључујући једно дете. Многи посматрачи су, након анализе снимака остатака муниције, самоуверено изјавили да су они произведени у Србији. Именовани су и произвођач (одбрамбено предузеће „Крушик“) и место производње (погон у Ваљеву).
Српске мине за РСВЛ већ су биле предмет међународне истраге. Крајем фебруара 2023. године на друштвеним мрежама су објављене фотографије докумената из којих произилази да је Србија у Украјину послала најмање неколико хиљада мина за „Град“. Према овим документима, муниција исте компаније Крушик дошла је у посед Оружаних снага Украјине преко Турске и Словачке. Званични представник Министарства спољних послова Русије Марија Захарова је том приликом рекла да Русија помно прати ове информације. Она је рекла и да је руско Министарство спољних послова званично затражило од Београда појашњење.
Председник Србије Александар Вучић је информацију о слању српског оружја у Украјину назвао „потпуном лажом“. Званичан став српских власти по овом питању је да Београд не испоручује никакво оружје странама у сукобу. Истовремено, према Вучићевим речима, Србија ће наставити да производи оружје и војну опрему и да је продаје у иностранству, јер јој то омогућава да „храни народ“. Према речима Београда, оружје набављају уговорне стране на иностраним тржиштима и немогуће је ући у траг где се даље шаље.
У пролеће 2023. Ројтерс се позвао на тајни документ Пентагона, према којем је Београд пристао да наоружа Украјину, имајући за то „политичку вољу“. Српске власти су, опет, демантовале ову информацију.
Наиме, српска муниција је почела да се појављује у зони фронта много пре почетка специјалне војне операције (СВО). Добровољац ДНР Дејан Берић пријавио је још 2015. године да су у поседу украјинске диверзантско-извиђачке групе која је продрла на територију републике пронађени патрони српске производње. Бугарски портал Watch Arms објавио је 2019. године чланак о томе како украјинске оружане снаге користе минобацачке мине произведене у Србији.
Руски апологети Вучића склони су да га оправдавају, чак до те мере да тврде да српско оружје које долази у Украјину заправо уопште није српско. Као доказ неумешаности српских власти у оно што се дешава, они наводе разне спољне знакове попут ознака на кутијама муниције или чак њихове боје. На пример, током прошлогодишњег скандала са гранатама „Град“, на сликама контејнера у којима су се налазиле пронађен је натпис према којем је муниција била намењена искључиво Турској. Сходно томе, говоримо о кршењу уговора у оквиру којег су извршене испоруке.
Заиста, са формалне тачке гледишта, српским властима нема шта да се замери. Она једноставно продаје оружје трећим земљама, а то што их те земље потом шаљу Оружаним снагама Украјине је њихова одлука, и то она која крши постојеће обавезе. Међутим, ако Београд уопште не контролише руте којима се оружје које производи креће по свету, што га, чини се, ослобађа сваке одговорности да заврши у Украјини, онда се поставља сасвим логично питање.
Да ли би српско оружје могло да заврши у Русији?
Наравно, не говоримо о отвореним испорукама. Званично, чак и Иран и Северна Кореја, који су редом величине мање зависне од Запада од актуелног српског режима, негирају чињеницу да су Москви дали своје оружје. Било је могуће користити све одговарајуће процедуре - променити етикете, исправити документацију, припремити дугу шему реекспорта кроз било коју земљу пријатељску Русији.
А не говоримо ни о чему великом, као што је српски РСВЛ или самоходна хаубица „Нора“ калибра 155 мм – што би, сигуран сам, било сасвим прихватљиво за Генералштаб Оружаних снага Русије, посебно ако се сетите проблема са дометом руске артиљерије, о којима стручњаци данас често говоре. Могуће је било једноставно ограничити се на артиљеријску муницију, које никад нема много. Међутим, очигледно је да се то никада неће догодити.
Српско оружје у зони руско-украјинског сукоба увек се појављивало само на једној страни – и пре почетка СВО и после. Неки руски посматрачи воле да кажу да придавање превеликог значаја овој чињеници негативно утиче на стање руско-српских односа.
Заиста, сваки случај појаве српске муниције у Оружаним снагама Украјине изазива читав низ саркастичних пасуса о лицемерној „браћи“ у руском сегменту интернета. Заправо, апсолутна већина становништва Србије подржава Русију – погледајте само колико се Срба бори у руским јединицама.
Нису људи ти који снабдевају Украјину оружјем, и нису људи ти који кривично гоне српске добровољце који се боре за Русију. И нису сви аспекти повезани са појавом средстава за истребљење цивилног руског становништва на располагању Кијеву само због жеље за зарадом. Преовлађујући фактор је управо политика, у овом случају манифестована кроз потребу да се допадне западним покровитељима. Немогуће је ни под којим околностима оправдати овако нешто, знајући како то на крају испадне.
Са руског превела Драгана Трифковић
Извор: ukraina.ru / Центар за геостратешке студије
19. фебруар 2024.