Пише: Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије
Шахиста и опозициони политичар Гари Каспаров, који је раније у Русији добио статус иностраног агента, сада је унесен на списак терориста и екстремиста базе података Росфинмониторинга (Федерална служба за финансијски надзор Руске Федерације). На овом списку налазе се организације и лица у вези са којима постоје информације о њиховој умешаности у екстремистичке активности или тероризам. Каспаров се ту нашао у друштву припадника терористичке организације Исламска држава, Јеховиних сведока, окорелих криминалаца и др. преступника.
Бивши светски шампион у шаху од свог пензионисања фанатично се бавио ширењем русофобије и у томе није имао ни мало мере. Овде се поставља питање чиме је мотивисана русофобија човека који је рођен и школован у Совјетском Савезу и кога многи медији представљају као „руског шахисту“. Гари Каспаров је рођен као Гари Кимович Вајнштајн у јеврејско-јерменској породици у Азербејџану. Када му је било дванаест година, његова мајка Клара је одлучила да сину замени очево презиме Вајнштајн за своје девојачко презиме Каспаров и потпуно се посвети развоју његове шаховске каријере. Међутим осим шаха, Каспаров је имао још једну велику страст - политику. Од младости је био убеђени лењиниста и комсомолац, члан Свесавезног лењинистичког савеза комунистичке омладине, а затим и Комунистичке партије Совјетског Савеза у Азербејџану. Упоредо је развијао шаховску каријеру у којој је постизао успехе и политичку каријеру у којој је низао промашаје. Почетком деведесетих година Каспаров је изашао из Комунистичке партије када је „преформулисао“ свој лењинизам у демократију. Учествовао је у стварању Демократске партије Русије и почео да пише за амерички часопис Wall Street Journal. Убрзо након тога (1991.) Каспаров је добио награду „Чувар пламена” америчког Центра за безбедносну политику, која се додељује грађанима за јавне активности усмерене на „промоцију демократских вредности и поштовање људских права“. Овај ултра-десничарски амерички центар познат је и по ширењу исламофобије, а већина чланова Центра за безбедносну политику су садашњи и бивши амерички сенатори и конгресмени, високи званичници америчког Стејт департмента и Савета за националну безбедност, Пентагона и НАСА-е, као и ветерани ЦИА.
Деведесетих година прошлог века Каспаров је подржавао Јељцина кога је сматрао алтернативом повратку комуниста на власт, а након што је Владимир Путин преузео власт Каспаров је врло брзо постао његов жестоки критичар. По речима Каспарова, он је од Путина очекивао да ће демократизовати Русију (вероватно по америчком моделу), али се разочарао. Када је 2005. године објавио да се повлачи из спорта, Каспаров је најавио да му је нови животни циљ учешће у руској политици. Међутим тај циљ није успео да оствари јер никада није могао да привуче подршку грађана, те је након неуспелих покушаја стварања нереда у Русији, дошао у сукоб са законом. Двехиљадитих година он је организовао низ „маршева“ и других опозиционих активности у Москви са циљем ослобађања Русије од „путинизма“. Основао је организацију „Друга Русија“ 2006. године са идејом обједињавања свих противника Путина, а наредне године је најавио кандидатуру за председничке изборе 2008. године. Није био у стању да прикупи довољну подршку гласача за своју кандидатуру, те није имао другог избора осим да одустане. Без обзира на те чињенице, није одустајао од својих суманутих идеја заснованих на опсесивној русофобији које је планирао да пласира уз подршку Лондона и Вашингтона. Када је ухапшен и осуђен на пет дана затвора због учешћа у противзаконитом окупљању, реаговала је британска организација Amnesty International и Европски суд за људска права. Каспаров је фокусирао свој политички рад на оспоравању Путина, па је 2010. године био један од аутора апела „Путин мора да оде“ и говорник на опозиционим митинзима у Москви. Подржавао је сваку иницијативу и акцију која је била усмерена против руских државних и националних интереса. Када је у Храм Христа Спаситеља у Москви упала група инструисаних феминисткиња у циљу скрнављења храма и унижавања Руске православне цркве и њених верника, „демократа“ Каспаров је то свесрдно подржао. „Откако је Владимир Путин постао председник Русије, земља је доживела систематски напад на демократске слободе и демонстранте који их бране. А после његовог реизбора прошле године, затезање шрафова се само појачало. Најупечатљивија потврда за то је привођење у марту прошле године групе младих феминисткиња када су организовале протест против Владимира Путина у највећој цркви у Москви. Њихова акција изазвала је велику буку, јер је Руска православна црква једна од институција која ужива највеће поштовање у постсовјетској Русији“, изјавио је Каспаров за CBS News у марту 2013. године. Из овог интервјуа се јасно види нетрпељивост Каспарова према Руској православној цркви, који сматра да у већински православној земљи скрнављење храма нема везе са угрожавањем верских права већ да је то тријумф слободе?! Када је Каспаров изгубио на изборима за Координациони савет опозиције од Наваљног и Бикова, увидео је да је исцрпио све могућности своје политичке каријере у Русији. Одлучио је да напусти Русију али је обећао да ће наставити да се бори против „кремаљских злочинаца“ у међународној арени. Преселио се наравно у Њу Јорк, али је наставио да се бави мутним радњама на постсовјетском простору, највише у балтичким земљама и Украјини где је организовао конференције на платформи „Форума слободне Русије“. Након демократског референдума на Криму затражио је да западне силе појачају притисак на Путина и почео да саставља црне листе (као нацисти) људи из руског режима за које сматра да треба да буду санкционисани. Подржао је наравно и државни преврат у Кијеву, а након што је кијевски милитантни режим покренуо рат против рускојезичног становништва у Донбасу, Каспаров је отрчао у Кијев да да подршку украјинској војсци (ВСУ). Коначну кулминацију русофобије доживео је након покретања руске специјалне војне операције демилитаризације и денацификације Украјине, називајући руско руководство „Путиновим фашистичким режимом“. Каспаров је прави пример теорије да фашисти могу да се представљају као антифашисти.
Али није Каспаров само љубитељ украјинског неонацизма. Он је своје склоности ка нацистичкој идеологији показао много раније. И управо захваљујући томе постао је држављанин Хрватске. За време рата на простору бивше Југославије, када је Хрватска спроводила операције етничког чишћења у којима је протерано више од 250 хиљада Срба, Каспаров је и то сматрао „борбом за слободу“. Он злочиначке операције Бљесак и Олуја сматра ослободилачким и прославља их заједно са хрватским неоусташама. Такође, Каспаров је финансирао помоћ Вуковару, за шта је 1993. године добио звање почасног грађанина овог града, а затим и државну награду Хрватске. Без обзира што је Каспаров јеврејског порекла, он никада није споменуо улогу Независне државе Хрватске у организовању концентрационих логора и убијању Срба, Јевреја и Рома током Другог светског рата, а и како би када је поборник наставка такве политике. Исто тако не спомиње ни геноцид у Гази и убијање више десетина хиљада деце и невиних цивила од стране Израела. То је за „хуманисту“ Каспарова очигледно тема за игнорисање. Из свега наведеног може се закључити да је реч о личности са озбиљно поремећеним системом вредности која тему заштите људских права злоупотребљава за ширење мржње и манипулисање јавним мњењем. Ова појава није реткост међу „изабранима“ који су блиски структурама глобалног управљања западних центара моћи. Управо одатле и његова опседнутост Путином који уважава огромну подршку грађана Русије јер води политику базирану на очувању државних и националних интереса. Таква руска политика наравно није у интересу Гаријевих послодаваца. Свакако Гаријева русофобија није превасходно мотивисана новцем већ има дубоке идеолошке корене, али је она нашла своју примену управо захваљујући потребама Запада. То јест, Гари и глобалисти су нашли заједничке интересе. Уз сав очајнички труд који улаже на ширењу русофобије и подривању традиционалних вредности Русије, једино у чему ће Каспаров успети је то да засени своју шаховску каријеру, каријером терористе. Шалом Гари и срећно ти било!
31. март 2024.
Упутнице:
https://fedsfm.ru/documents/terrorists-catalog-portal-add