Пише: Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије

Многобројни сукоби у свету се продубљују и активизирају, што са једне стране одговара америчкој доктрини „сукоба цивилизација“ али са друге стране колективни Запад економски, војно и политички слаби и тиме умањује могућност да стварањем контролисаног хаоса преокрене ситуацију у своју корист. Процес глобалног репозиционирања ушао је у опасну фазу када центри управљања колективног Запада не желећи да изгубе полуге моћи показују спремност да иду до краја у светској дестабилизацији. Са тим у вези постоји опасност отварања нових фронтова, поред већ постојећих где Украјина и Палестина тренутно имају посебно висок интензитет сукоба.

Све више се у светској јавности говори и о могућем великом рату или Трећем светском рату, што у доба нуклеарног наоружања звучи застрашујуће. Основно питање је коме је и због чега рат потребан? То није лако дефинисати ако узмемо у обзир чињеницу да већи део човечанства заправо и не зна ко у „дубокој држави“ на „колективном Западу“ у САД или НАТО доноси одлуке. За дефинисање ових центара глобалног управљања користе се многобројни термини али суштински је тешко дефинисати које су конкретно то структуре и ко у њима и на који начин доноси одлуке. Можда је лакше дефинисати стране у сукобу на глобалном нивоу и разлоге њиховог сукоба. Са једне стране имамо недефинисане структуре колективног Запада, а са друге стране остатак света који се налази ван колективног Запада и који се групише у алтернативне центре управљања новог мултиполарног света као што је БРИКС. Али овде се не треба водити искључиво географијом, јер заправо и многи који су под контролом колективног Запада траже могућности преласка у „нови свет“, а неки су то већ учинили. Главне силе које предводе стварање новог мултиполарног света су Русија и Кина, а уз њих су у БРИКС-у Индија и Бразил од оснивања (2006.), Јужноафричка Република која се придружила неколико година касније (2010.), а сада већ и нове чланице попут Египта, Ирана, Уједињених Арапских Емирата и Етиопије, док је подугачак списак држава кандидата за чланство (19 држава: Алжир, Белорусија, Бангладеш, Венецуела, Колумбија, Нигерија, Казахстан, Пакистан и др.) као и заинтресованих страна (42 државе: Авганистан, КНДР, Либија, Турска, Тунис, ЦАР, Уганда, Сирија, Индонезија, Јемен и др.). За разлику од колективног Запада или некадашњег монополарног светског поредка чија архитектура моћи је пирамидална где се на врху налазе недефинисане структуре моћи (интернационалне корпорације) које контролишу све од базе пирамиде до врха, БРИКС односно мултиполарни свет функционише на бази немешања, једнакости и обостране користи. Дакле потпуно супротно од тога како је функционисао монополарни свет. Јасно је одмах да се ради о суштински два различита концепта „светског поредка“ који су у међусобном сукобу. Заправо БРИКС је међународна економска организација која прераста у озбиљан геополитички пројекат и пре свега између БРИКС и колективног Запада се одвија сукоб два различита економска концепта. Међутим сукоб се води и на политичким и идеолошким основама.

Запад то дефинишао као сукоб демократије и аутократије, али то није тачна дефиниција с обзиром на то да на Западу постоји само привидна демократија која сада све више прелази у „диктатуру псеудо-демократије“. Уколико ствари поставимо тако да стари центри глобалног управљања функционишу на пирамидалној основи, онда ту нема места правој демократији јер се управљачке одлуке доносе искључиво са врха. Посебно треба обратити пажњу на то да су на Западу институције државе отуђене и да су створене паралелне институције моћи (паравладе, параскупштине, паравојске и сл.), што нарочито нема везе са демократијом. Дакле доносиоци одлука нису државни органи или државници, генерали, посланици и сл. већ недефинисане структуре глобалног управљања.  Ако се не може говорити о сукобу демократије и аутократије, како је онда могуће дефинисати идеолошки сукоб два различита концепта? Врло једноставно као сукоб дехуманизма и хуманизма. Колективни Запад под окриљем привидне демократије спроводи дехуманизацију која се огледа у уништавању свих традиционалних људских вредности (духовност, културу, морал итд.), док се државе окупљене око БРИКС-а залажу за поштовање различитости традиције, културе и вере, слободан развој сваке цивилизације.

Фото: краљ Чарлс надгледа обуку добровољаца за Украјину

Алтернатива коју БРИКС нуди се заснива на систему интегрисаног управљања где су доносиоци одлука заиста државне структуре чланица БРИКС. Да ли ће неко државне структуре оценити као демократске или аутократске и то веома зависи од перцепције, перспективе сагледавања и знања. 

Када смо код тога, једна од књига која најближе дефинише лукаво испреплетане и тешке за дефинисање глобалне структуре управљања колективног Запада је „Комитет 300“ аутора Џона Колмана. То што је поменута књига оклеветана као „теорија завере“ не треба да вас збуни јер то је заправо књига о пракси завере. Чињеница је да тајна друштва постоје и да им је Запад веома привржен, што опет доводи у питање како у демократији чији одлика је транспарентност могу да постоје тајна друштва и која је њихова сврха? У поменутој књизи аутор наводи: „Можете ли да замислите једну свемоћну групу људи која не познаје државне границе, која је изнад свих закона и свих држава, која има власт над свим областима политике, трговине и индустрије, банкарства, осигурања, рударства, трговине дрогом, групу која никоме не полаже рачуне осим својим члановима. Великом броју нас таква група чини се ван домашаја свих могућности и способности било које постојеће организације. Ако и ви тако мислите, онда припадате већини. Постојање тајне, елитне групе која влада свим сегментима наших живота нама је несхватљиво“. У сваком случају аргументи које аутор нуди у књизи и подаци које наводи веома су јасни и логични за разумевање.

По мом дубоком уверењу, главни разлог због чега се свет налази у кризи историјских размера је тај да центри моћи који су готово пет векова контролисали светске процесе, сада губе те полуге моћи и покушавају да преко великог сукоба преокрену ситуацију у своју корист. Међутим то је неизводљиво јер су глобалне промене далеко одмакле, али то свеједно није гаранција да до сукоба неће доћи. Државе БРИКС-а не желе сукобе већ развој и предуслов да се њихови геополитички пројекти (Један појас један пут, Северни морски пут, Арктик LNG2, Евроазијски економски савез и др.) реализују је да се зауставе сукоби, што значи да се неутралишу они глобални центри моћи који их изазивају.

Осим економске и политичко-идеолошке сукобљености постоји и аспект војне сукобљености два различита глобална концепта. Војни сукоби који су у току као што је рат у Украјини или рат у Палестини, део су тог аспекта. Овде свакако треба додати и сукобе у Сирији, Ираку и Јемену који су тренутно ниског интензитета за разлику од оних у Украјини и Палестини, али и низ других регионалних сукоба или замрзнутих конфликата, који могу да прерасту у нешто више.

Главни покретач сукоба, шире гледано у близини руских граница, су управо глобални центри управљања колективног Запада, али у последње време све више покретачи међународног тероризма који обухвата и државни тероризам.

Ширење НАТО инфраструктуре ка руским границама главни је узрок сукоба у Украјини, на чијој територији НАТО води хибридни рат против Русије. У украјински сукоб директно су укључене државе НАТО које шаљу велике количине наоружања, инструкторе и саветнике, добровољце (највише из Пољске, САД, Велике Британије, Румуније, балтичких држава, Грузије, Француске и др.), али сада већ и професионалну војску.  Без обзира на то, украјинска страна не остварује успехе на фронту, а политика неонацистичког режима води ка потпуном исцрпљивању Украјине. Са тим у вези НАТО Алијанса која такође иде ка поразу, покушава да мобилише веће снаге против Русије. То може да води ка директном сукобу НАТО и Русије, са крајње несагледивим последицама ако узмемо у обзир чињеницу да је Русија најјача светска нуклеарна сила и да постоје директна упозорења из Москве да се Русија неће либити да употреби нуклеарни арсенал уколико процени да ја безбедносно угрожена. Генерални секретар НАТО недавно је изјавио да могућност директног сукоба са Русијом зависи од исхода рата у Украјини: „НАТО не тежи рату са Русијом. Међутим, треба да се наоружавамо за могућу конфронтацију која би могла да траје деценијама“.

Фото: Литванско-пољско-украјинска бригада

Уколико НАТО не тежи рату са Русијом, поставља се питање зашто је НАТО проширио своју инфраструктуру до руских граница и поставио офанзивно наоружање усмерено ка Русији? Такође нејасно је како ће европске државе са ослабљеном економијом и презадуженошћу да издвоје огромна средства за наоружавање? Кредитима из Кине? Тешко.

Ништа мање претећи, недавно је Столтенберг упозорио Кину да мора да престане да помаже Русији у рату против Украјине. Али очигледно је да Кина као ни Русија не обраћа пажњу на очајничке вапаје Запада. И зашто би када се остварило управо оно на шта је амерички стратег Бжежински упозоравао да никако не сме да се деси, да САД истовремено уђу у конфронтацију и са Русијом и са Кином. Дакле за Европу увлачење у директан сукоб са Русијом може да буде фатално, а смиривање конфликта зависи директно од САД које командују НАТО-ом и које једине могу да буду саговорник Русије у мировним преговорима. Овде не треба изгубити из вида да је Русија већ раније поставила одређене услове од којих неће одустати, а то су повлачење НАТО инфраструктуре на стање које је било 1997. године као и повлачење комплетног америчког нуклеарног наоружања из Европе.

Осим припреме Пољске и балтичких земаља за улазак у рат против Русије, САД и Велика Британија воде психолошко пропагандне операције и на Балкану, где користе Косово и Метохију као и Босну и Херцеговину за дестабилизацију овог региона и поновно стварање конфликата на религијској и етничкој основи. Међутим конфликтни потенцијал није ни близу оног који је постојао деведесетих година прошлог века због тога што ни једна од страна које су биле сукобљене у ратовима није постигла никакав бољитак.

Рат у Палестини се не развија у корист ционистичког режима, који је показао велику слабост војних и обавештајних снага, а са друге стране директно усмерио агресију на цивилно становништво што у читавом свету изазива оштре реакције и наилази на осуду. Сједињене Америчке државе које су главни спонзор овог режима воде се пре свега сопственим интересима и услед слабљења сопствених позиција, оне ће бити спремне да жртвују своје савезнике. Амерички стратег Хенри Кисинџер својевремено је рекао  „Бити амерички непријатељ је опасно, али бити амерички пријатељ је погубно". То треба да имају у виду сви стратешки партнери САД, укључујући и Европу. Са тим у вези Израел нема будућност и вероватно је да ће им саме САД ускратити помоћ у одређеном тренутку. Треба имати у виду и то да су дејства САД на Блиском истоку довела до пораста анти-америчког расположења. Од ескалације сукоба у сектору Газа 7. октобра прошле године, америчка војска је нападнута више од 140 пута у Сирији и Ираку, укључујући и ракетне нападе.

На Блиском истоку је створено чврсто савезништво против америчке политике и осовина отпора коју чине Иран, Сирија и Ирак, као и палестинске и јеменске снаге. Велику улогу у повезивању ових снага и стварању отпора одиграо је ирански генерал Касем Сулејмани, кога су САД убиле у терористичком нападу за време Трампа. Иако је постојала могућност директног сукоба Ирана са Израелом, то се није десило јер Ирану више одговара да на непријатељска дејства одговара истом мером (хибридним ратом). У сваком случају будућност америчких снага у овом региону, као и америчких савезника (Израел) није обећавајућа. Због тога ће америчке снаге вероватно наставити да се повлаче са Блиског истока али ће се трудити да задрже одређене механизме контроле (краткорочно), као што је то у Авганистану. Што се тиче Израела, опстанак ционистичког режима гарантује даље сукобљавање иако израелска војска није у стању да заузме територије на којима живе Палестинци. До смиривања сукоба једино може да дође сменом израелског милитантног националистичког режима и преговорима које би водиле умерене политичке структуре о стварању две државе што је у складу са међународним правом. Међутим како време одмиче и агресија израелског режима према палестинским цивилима постаје све интензивнија, мање су шансе да се то деси. У таквом развоју сценарија Израел доводи у питање опстанак сопствене државе.

Фото: Израелске снаге врше нападе на цивиле

И коначно оно што је очигледно, како се неуспеси на фронту повећавају, Западни центри моћи све више траже ослонац у тероризму, користећи разне терористичке групе које су организовали за хибридна дејства. Постоји сумња да иза терористичког напада у Москви стоје налогодавци са Запада. Осим тога Запад користи радикалне исламистичке групе за дејства на Кавказу, Криму али и другим деловима Русије. Раније се веровало да су милитанте регрутовале и користиле америчке и британске обавештајне службе само против Русије, али сада је постало јасно нешто друго. Према тврдњама директора Федералне службе безбедности РФ у Украјини делује 13 европских приватних војних компанија и припадника девет паравојних прокси снага, плус чланови познате терористичке организације „Исламска држава“. Укупно је идентификовано више од 800 терориста из више од 30 земаља који се обучавају под руководством НАТО официра, а њихови задаци нису само саботажа на фронту и нуклеарним електранама у самој Русији, већ и извођење специјалних операција уопште на читавом постсовјетском простору, укључујући и централну Азију. Поред тога америчке и британске тајне службе раде на стварању терористичке мреже у самој Русији коју сачињавају економски мигранти из централне Азије. Терористички акт у Москви су извели мигранти из Таџикистана који су имали радне дозволе у Русији и они су били инструисани путем Телеграма. Русија је ухапсила све извршиоце који су учествовали у извођењу терористичког акта и ради на разоткривању организатора за које се верује да су са Запада.

На крају не треба изоставити ни Африку веома важан континент који је вековима био угрожен западним колонијализмом. Иако су се бројне афричке земље формално ослободиле колониста, оне су остале подређене западним центрима моћи. Последњих година уз јачање кинеског економског присуства и руског војног присуства, афричке земље успевају да се супротставе неоколонијалној политици Запада и да се изборе за повратак свог суверенитета. То крајње непогодује амбицијама Запада који је навикао да располаже туђим ресурсима и остварује добар стандард отимајући богатства афричких и других држава. Африка се, као и већи део света, не слаже са начином на који Вашингтон решава оружани сукоб. Као што је колумниста Foreign Policy Хауард Френч написао, деценијама у политици Вашингтона према Африци, „амерички интерес да обузда ширење кинеског или совјетског утицаја надмашио је разматрање доброг управљања и демократије“. У највећем броју случајева САД, Велика Британија и Француска су показале спремност да подрже корумпиране режиме у афричким државама, како би преко њих могле да остварују сопствене интересе. Али јачањем кинеског и руског утицаја, где афричке државе имају алтернативу да економски сарађују са Кином или војно са Русијом и тиме остваре добре резултате, све више се избацује из игре неоколонијална политика Запада.

Фото: Руски утицај у Африци

Слична ситуација је и са Латиноамеричким државама које се све више окрећу сарадњи са Кином и Русијом, због тога што имају огромно искуство са хегемонистичком политиком Запада. Из свега наведеног јасно је да западни центри моћи губе моћ и утицај, а уз економске проблеме са којима су суочени једину наду виде у изазивању сукоба. Међутим уз историјско искуство које свет поседује као и нови распоред снага и моћи, који обухвата и војну предност Русије (хиперсонично оружје), економску предност Кине, потенцијално савезништво целог света против колективног Запада, разобличене методе медијских манипулација, обојених револуција итд. шансе Запада нису ни мало охрабрујуће. Свесни таквог положаја западни центри моћи се разједињују и почињу перфидну међусобну борбу за репозиционирање у мултиполарном свету. САД се све више дистанцирају од Велике Британије и Европе, у потреби да нађу своје место у игри великих сила свесне тога да је мултиполарни свет будућност. Поред тога друштво у САД се активирало и води борбу против система који је нанео велику штету државним и националним интересима Америке у жељи да овлада целим светом. Пред целим светом остаје избор: сукоб или развој цивилизација? Неопходно је да се сукоб избегне јер он одговара само елитистичком кругу западних центара моћи који би жртвовао читаво човечанство зарад опстанка на трону. Са тим у вези није случајно руски председник недавно поручио: „Бал вампира је завршен“. И заиста свет ће тек схватити са каквим је злом био суочен и какав историјски прелом се десио. Надајмо се, без Трећег светског рата.

13. мај 2024. 

 

 

 

Ко смо ми

“Центар за геостратешке студије” је невладино и непрофитно удружење, основано на неодређено време, ради остваривања циљева у области научног истраживање геостратешких односа и израде стратешких докумената, анализа и истраживања. 

Удружење развија и подржава пројекте и активности које су усмерене ка државним и националним интересима Србије, има својство правног лица и уписано је у регистар у складу са Законом.

Будимо у контакту

Наши контакти

Србија
+381654070470
center (@) geostrategy.rs
Кнез Михаилова 10 Београд 11000

Youtube kanal