Пише: Драгана Трифковић
Почетак мигрантске кризе
Претходну годину је обележила мигрантска криза, односно сеоба народа невиђених размера у новијој историји, прецизније од завршетка Другог светског рата. Пре самог сагледавања узрока и последица ове кризе, неопходно је да се подсетимо да је таласу избеглица са Блиског Истока, претходило мигрирање Албанаца са територије Србије, односно Косова и Метохије у ЕУ, превасходно у Немачку. Крајем децембра 2014. и почетком 2015. године уведене су ванредне аутобуске линије, али ни оне нису биле довољне да превезу све заинтересоване Албанце из Приштине до Суботице, односно границе са Мађарском. У року од три месеца, према неким подацима, мигрирало је 30.000 Албанаца са територије јужне српске покрајине у земље ЕУ.
О овој појави су писали како српски, тако и страни медији, заинтересовани да сазнају шта је мотивисало Албанце да одједном масовно крену ка ЕУ. Према речима миграната који су одговорили на питања заинтересованих новинара, чекајући аутобус на приштинској станици, узрок је немаштина и неизвесна будућност на Косову и Метохији. Новинарима су рекли и то да су чули како Немачка, Француска и Швајцарска нуде добре услове за тражиоце азила.
Узроци мигрантске кризе
Начелно с е може рећи да је миграција Албанаца са Косова и Метохије, као и миграција народа са Блиског Истока проузрокована интервенцијама САД и ЕУ, тј. мешањем у унутрашњу политику других држава. Арапско пролеће је назив за низ протеста на Блиском Истоку који су започети 2010. године и који су довели до смене многих режима али и до ратова. Протести су подстакнути методологијом обојених револуција дефинисаних у књизи Џина Шарпа, стручњака за „ненасилно“ рушење „недемократских“ режима. Због тога је Блиски Исток данас дубоко и дугорочно дестабилизован, а многе земље као што су Сирија, Либија и Ирак претрпеле су, и даље трпе разарање.
Превисока цена коју плаћају народи на Блиском Истоку није проузрокована недостатком демократије или диктаторским режимима, већ ресурсима који постоје на њиховој територији. Подсетимо се само да у и Либија и Сирија пре рата биле земље са одличним друштвеним и социјалним уређењем. Западне земље на челу са Америком су још крајем двадесетог века, након распада СССР-а, кренуле у поход на ресурсе. Позната је и изјава бившег државног секретара Мадлен Олбрајт: „Неправедно је да Русија располаже толиким простором и толиким природним богатствима, док друге земље у томе јако оскудевају.“ Поред САД, и ЕУ која следи њихову политику, посебну улогу у сукобима на Блиском Истоку имају амерички савезници са тог подручја, Турска, Саудијска Арабија и Катар, нарочито у Сирији. Ове земље су отворено кренуле у рат против сиријских државних структура, желећи да Сирију кроје по својим потребама.
Највећи број избеглица из Сирије од почетка сукоба у тој земљи, налази се у суседној Турској или мање у Либану. По неким подацима, Турска је примила скоро два и по милиона избеглица из Сирије. Избегличка криза је кулминирала када су таласи миграната кренули ка Европи, односно земљама Западне Европе, која је неспремно дочекала овакав развој ситуације. И у овом случају остаје неразјашњено питање да ли је сеоба ка Европи почела спонтано или је организована. Као и у случају Албанаца са Косова и Метохије, који у таквим условима живе већ деценију и по, ратови у Авганистану и Ираку се воде већ годинама уназад.
ЕУ без јединствене политике
Балкан је од марта месеца 2015. године, постао транзитна зона за избеглице из Сирије, Ирака и Авганистана. Кроз границе Грчке, БЈР Македоније и Србије прошло је стотине хиљада избеглица, настављајући свој пут даље ка Мађарској и земљама ЕУ. У Србији се друштво благонаклоно односило ка избеглицама, трудећи се на све начине да им помогне, храном, одећом, лековима итд. Србија је у блиској прошлости прошла кроз велика страдања, ратове и НАТО агресију, и има емпатију за људе који такође пролазе кроз ратна страдања. У том смислу, друштво у Србији се понело више него одговорно према проблему мигрантске кризе, што се не може рећи за многе чланице ЕУ.
Мигрантска криза је показала да земље чланице ЕУ немају јединствену политику, да је ЕУ више него подложна дестабилизацији, да није у стању да пронађе било каква конструктивна решења и да се бриселска бирократија понаша крајње неодговорно. За само неколико месеци доведени су у питање базични принципи на којима се заснива Унија – а то су јединство, слобода кретања и људска права.
Узмимо Мађарску и њеног премијера Виктора Орбана, као екстремни пример. Иако је он освојио симпатије многих националиста, представљајући своје потезе против миграната жељом да заштити националне интересе своје земље, овакво образложење је више него површно. Подсетимо се да је Мађарска врло брутално реаговала на мигранте, да је међу првима подигла ограду са бодљикавом жицом, и да је применила силу и користила сузавац како би спречила мигранте да уђу у земљу. Подсетимо се такође да је Мађарска чланица НАТО савеза, па чак и да није директно слала своје војнике да бомбардују Либију, уложила је део свог буџета на бомбе. Или да је ЕУ, у којој је Мађарска чланица, увела санкције Сирији, истовремено наоружавајући сиријске побуњенике. Онда се поставља питање, како једна држава може да учествује у дестабилизацији других држава Блиског Истока, а када треба да се суочи са последицама свог деловања, објави да штити своје националне интересе и пошаље војску на породице са децом?
Усложњавање проблема
Други проблем је ширење исламофобије, коме прибегавају многи политичари у Европи. Тачно је да пресељење народа са Блиског Истока мења архитектуру друштва у Европи, али поново морамо да се вратимо на узроке, а не последице. Тензије у Европи се увећавају, посебно што Европа није решила ни наслеђе свог колонијализма, а то су забрањене зоне у многим великим градовима Европе, у којима дуго година живе мигранти без икакве могућности да се интегришу у друштво.
Томе треба додати чињеницу да се ЕУ није опоравила од економске кризе која траје од 2008. године и да су чланице ЕУ презадужене, а неке и пред банкротом. Нови проблеми, нарочито таквих размера као што је мигрантска криза, вишеструко подстичу нестабилност у ЕУ, посебно због појаве терористичких аката (Париз) и других облика насиља (Келн, Беч) у којима учествују мигранти са Блиског Истока. Наставак миграција у 2016. години се очекује када се побољшају временски услови. Стотине хиљаде избеглица ће поново кренути ка Западној Европи, због тога што им је неко ставио до знања да ће тамо наћи мир и сигурност. ЕУ није спремна на даљи развој догађаја, као што није ни у могућности да досадашњом политиком начини било какве позитивне кораке. Стратешка политика ЕУ за решавање мигрантске кризе не постоји. Подизање ограда, укидање правила о слободном кретању, или прерасподела броја миграната (иако ни око тога земље ЕУ не могу да се договоре) не могу да буду део решења. На крају крајева, таквим понашањем не само да ЕУ руши принципе на којима је заснована, већ не поштује ни међународне договоре које је потписала, Конвенцију УН о избеглицама, Европску конвенцију о људским правима, Конвенцију о статусу избеглица, према којој су земље у обавези да прихвате све оне који беже од животне опасности. Поред тога, у државама чланицама ЕУ, постоје уставне одредбе које се тичу азиланата. Немачка, на пример, води политику отворених врата за избеглице, али то све више наилази на отпор грађана Немачке. Сигурно је да ће даље гурање под тепих проблема изазваних мигрантском кризом и међусобно пребацивање лоптице држава чланица ЕУ, довести до још веће радикализације стања у ЕУ, повећања тензија, социјалних немира, пораста ксенофобије и нетрпељивости, на шта бриселска бирократија такође није спремна. У таквој атмосфери врло лако може да дође до прерастања немира у нешто веће. Где је решење?
Прихватање одговорности и решавање проблема
Пре свега бриселске бирократе морају да прихвате одговорност за политику слепог праћења америчких интереса. Таква политика није била суверена нити је одговарала интересима Европе, већ искључиво интересима САД. То подразумева радикалне потезе и дистанцирање од САД, али једино тим путем европски политичари могу да спрече могуће последице. Друга могућност је да нарастајуће незадовољство политичким елитама, доведе до смене политичара у ЕУ, уколико пре тога не дође до ескалације стања. У таквој ситуацији би нове политичке елите морале да буду спремне да се ухвате у коштац са нагомиланим проблемима. Што се тиче односа ЕУ и САД, у сваком случају ће морати да буде редефинисан, јер је постало јасно да Европа плаћа све рачуне уместо САД, делимично и својом кривицом. ЕУ мора да дефинише стратешку политику у вези са решавањем проблема мигрантске кризе. Проблем са мигрантима може да буде решен повољно по Европу, једино ако се створе услови да се избеглице врате у своје земље, односно ако се стабилизује ситуација на Блиском Истоку. Морамо да имамо у виду и да је решавање тог проблема ургентно, због опасности од кулминације кризе у Европи. Овакво стање неминовно упућује Европу на Русију, која је предузела прве кораке помагањем Сирији да се избори са терористима. Уколико би се ситуација у Сирији стабилизовала, а постоје изгледи да ће се то десити у скорије време, ЕУ би морала да усмери своје ресурсе које је издвајала на наоружавање „умерене опозиције“ на помоћ држави Сирији, односно средства за збрињавање избеглица у фонд за обнову и изградњу Сирије. Исти однос важи и за Либију, Ирак и Авганистан, међутим највећа препрека стабилизацији Блиског Истока могу да буду САД и њихови савезници Саудијска Арабија, Турска, Катар, Уједињени Арапски Емирати и сл. Јасно је да је светски мир доведен у питање, и то одбијањем Америке да прихвати губитак позиције највеће политичке, економске и војне силе.
И на крају, у склопу редефинисања односа са САД, Европа мора да постави питање одговорности САД због хуманитарне катастрофе на Блиском Истоку, изазване политиком интервенционизма.
Што се тиче Србије, она ће и даље бити транзитна зона, имајући у виду да мигранти нису заинтересовани за тражење азила у Србији. Србија је веома сиромашна земља, и није у стању да обезбеди нормалан живот ни за своје грађане. Поред тога, Србија није решила проблем српских избеглица са простора Хрватске, БиХ, Косова и Метохије, које и дан данас живе у колективним центрима и нехуманим условима за живот. ЕУ инсистира да Србија као кандидат за чланство у ЕУ, прихвати део обавеза и збрине одређени број избеглица. Овакав захтев је крајње дрзак, имајући у виду да ЕУ ни на који начин није помогла Србији у збрињавању српских избеглица са простора бивше Југославије или са Косова и Метохије. Поред тога ЕУ мора да буде свесна чињенице да Србија ни на који начин није учествовала у дестабилизацији земаља Блиског Истока, и не носи никакву одговорност за несрећу тих људи, за разлику од чланица ЕУ односно НАТО. Постоји опасност да српска власт, на челу са Александром Вучићем, прихвати овакве дрске предлоге од стране ЕУ, на штету Србије, како би се као и много пута до сада додворавала бриселским чиновницима. Србија је дужна да омогући брз транзит избеглицама и пружи основну здравствену заштиту, као и да хуманитарно поступа са њима на својој територији. Остали потези и одговорност за политичке одлуке, остају искључиво на ЕУ.
23. фебруар 2016.