Доносимо интегрално излагање Драгане Трифковић (Центар за геостратешке студије) са трибине „Улога Руске Федерације у мултиполарном свету“, одржане у Руском дому 29. септембра 2016. Организатори су били Универзитетска омладини Београда, Светосавска омладинска заједница Архиепископије београдско-карловачке и Руски дом, а на трибини су учествовали и Александaр Павић (Фонд стратешке културе) и Душан Пророковић (Центар стратешких алтернатива)
Тема око које смо се данас окупили је улога Руске Федерације у мултиполарном свету. Сматрам да је ово веома значајна тема, али помало запостављена у нашем друштву. Не мислим да је она запостављена због тога што за њу не постоји интересовање, напротив. Проблем је пре свега цензура која постоји у јавности, у српским медијима и главним токовима српског друштва, који су под превеликим утицајем запада. С друге стране чак и када се у српском друштву говори о улози Русије, често се говори на један врло емотиван начин без довољно аргументације, или се Русија крајње критички или некритички посматра. Сматрам да би у нашем друштву морала да се покрене озбиљна дебата о позиционирању Србије у новим геополитичким околностима, која би требала да доведе до дефинисања стратешких праваца у спољној политици, економији и безбедности.
Сам назив ове трибине правилно указује на то да живимо у мултиполарном свету, који је антитеза униполарном свету. Ова трансфорамција из униполарног у мултиполарни светски поредак се и даље одиграва, тај процес је у току, и укратко бих се осврнула на узроке који су довели до мултиполаризма. Знамо да смо пре униполарног светског поретка имали биполарни светски поредак који се заснивао на односу снага две велике супротстављене силе, САД и СССР-а, периодом који је познат и под термином „хладни рат“.
После трагичног распада СССР-а
Овај период историје, завршен је трагичним распадом СССР-а, и тада САД постају једина водећа светска сила. НАТО алијанса се од такозваног одбрамбеног савеза претвара у агресорски савез и моментално креће у експанзију на исток, иако је запад дао усмено обећање Горбачову да се НАТО неће ширити на совјетски простор. Након распада СССР-а Русија прихвата капитализам, пролази кроз транзицију и приватизацију и улази у период економске дестабилизације која се даље рефлектује на све сегменте друштва. Њен политички утицај и значај све више слабе, посебно у касном периоду Јељцинове владавине.
САД користе новостечену позицију и прелазе на војно-интервенционистичку политику и у савезу са другим западним силама врше агресију прво на Југославију, а затим крећу у инвазију на блискоисточне земље: Авганистан, Ирак, Либију. Вашингтон је правдао Војне интервенције потребом да заштити своје грађане и своје интересе, а затим и под изговором доношења демократије и хуманитарне помоћи. Поред војне силе САД користе и такозване „ненасилне методе“ за смену режима који им нису по вољи, широм света. Након бомбардовања Србије, финансирају демократску револуцију 5. октобра, а затим и многе друге револуције на постсовјетском простору и Блиском истоку. Неке од тих такозваних ненасилних револуција, прерасле су у крваве ратове.
Након оставке Бориса Јељцина 2000. године на власт у Русији долази Владимир Путин и Русија коначно после вишегодишње дестабилизације прелази у фазу консолидације а затим и реформи. Председник Путин је од почетка своје владавине желео добре и партнерске односе са Западом. Међутим, САД никада нису промениле непријатељски однос према Русији, и иако су на речима говориле о партнерству, Русију су сматрале претњом.
До заокрета у руској политици према западу, долази 2008. године, док се наговештај тог заокрета наслутио из Путиновог минхенског говора 2007. Руски председник је тада директно оптужио Америку за погоршање безбедности у свету, критиковао је ширење НАТО на исток и планове за инсталирање ракетног штита у југо-источној Европи. Краткотрајни сукоб у Грузији, који је започео нападом Грузијске војске под утицајем САД, на руске мировне снаге, довео је до заоштравања односа Русије према САД.
Русија и мултиполарност
Запад је направио катастрофалну грешку (по себе, разуме се) тиме што је крајње потценио Русију и што је усвојио геополитичке теорије Бжежинског и Хантингтона, креирајући агресивну међународну политику са елементима русофобије и исламофобије. За Сукоб цивилизација не бих рекла да је визионарска књига, већ књига која има за циљ пројектовање сукоба. То нису сукоби цивилизација, већ сукоби глобалиста и антиглобалиста. Оних који подржавају САД као једину светску силу с једне стране, и оних који не прихватају такав концепт с друге стране.
Мултиполарност је постала потреба свих оних земаља које су постале угрожене агресивном америчком политиком. Након примера Југославије, Ирака и Либије, постало је јасно да САД могу да нападну било коју земљу због сопствених интереса, да је разоре и дугорочно дестабилизују.
Када говоримо о улози Русије у свету, морамо да пођемо од чињенице да је она највећа земља на свету по површини, са 17.1 милиона квадратних километара, да има 11 временских зона, да излази на 12 мора, да има огромне резерве природног богатства, да се рецимо од Москве до Владивостока путује 9 сати авионом, да је најјача нуклеарна сила у свету и да има велики интелектуални потенцијал. Ове чињенице саме по себи говоре о величини и значају те земље којој свакако на основу тих чињеница припада посебно место у свету.
Русија је данас земља која нуди алтернативе и земља у којој многи виде политичког лидера. То није наша перцепција, с обзиром да је наш народ окренут Русији, то је данас мишљење многих народа из Европе, Азије, Африке и Латинске Америке.
Улогу Русије у мултиполарном свету бих образложила кроз три важне области, а то су политика, војно-безбедносна област и економија.
Политика
Русија се несумњиво вратила на светску сцену као важан политички фактор, после периода трансформације, односно модернизације. Суштински најважнија чињеница је да се Русија стабилизовала и учврстила после периода растројства. У политичком смислу, Русија је одбацила наметнути западни модел и кренула својим моделом развоја. За разлику од Јељциновог периода, када се Русија практично ништа није питала у светским токовима, данас је Русија веома значајан политички фактор. Такође, председник Руске Федерације Владимир Путин је стекао углед великог светског државника. Руска дипломатија је показала висок ниво професионалности са препознатљивим дипломатама као што су Сергеј Лавров, Виталиј Чуркин или Марија Захарова. Комплетна Путинова администрација је показала висок ниво способности.
Ако се показало да је Америка ба челу униполарног света фактор нестабилности, Русија има сасвим супротну улогу у мултиполарном свету. Руска Федерација не води агресивну међународну политику, и не намеће своје принципе на силу. Она се залаже за мирно и политичко решавање проблема, за избегавање нових конфликата и регулисање старих и за стварање праведнијег света.
С друге стране, Русија је постала земља која преузима иницијативу, која разговара и координише са различитим странама, која предлаже моделе сарадње и нуди нове пројекте и решења, која ствара нове савезе и организације.
Најзначајнији савез за Русију у стратешко одбрамбеном смислу је савез са Кином, који уједно представља и највећу препреку америчкој хегемонији. Русија и Кина су нашле заједничке интересе у сарадњи како на економском пољу где Кина има водећу улогу, тако и на војно-безбедносном пољу, где Русија има водећу улогу.
Такође видимо да на Блиском Истоку сада Русија координише договоре са регионалним силама и супротстављеним државама. Успела је да изгради одличне везе са Ираном, кључном земљом за одржавање стабилности на Блиском Истоку, као и да преокрене ток сукоба у Сирији.
Што се тиче организација које представљају нову политичку алтернативу и перспективу, ту је Евроазијска унија, настала на бази ЗНД. Предност је што су за стварање Евроазијске уније узете су у обзир све негативне особине Европске уније, чиме су вешто избегнуте дубље политичке интеграције коју су ЕУ довеле до нефункционалности. Практично Евроазијска унија представља неку будућу алтернативу за Европу у ситуацији када ЕУ доживљава свој крах. У Европској Унији све више јачају анти-системске странке које желе да развијају сарадњу са Русијом. Евроазијски континент је природна целина, и постоји обострани интерес сарадње Европе и Русије. Међутим велика препрека томе су САД које желе да задрже Европу под својом контролом и које на све могуће начине спречавају сарадњу Европе и Русије.
Друга организација која представља озбиљан фактор на међународној сцени, и чији утицај све више јача је БРИКС. Ово је организација кроз коју се мултиполарност реализује с обзиром да је састављена од великих не западних сила у развоју Бразила, Русије, Индије, Кине и Јужноафричке Републике. БРИКС нуди алтернативу и у економском моделу, али о томе ћу више рећи касније.
Дакле данашњу Путинову Русију многи виде као фактор стабилности, као земљу која је иницијатор, земљу која нуди решења и заступа исправне и праведне ставове. Земљу која може да понуди пре свега ненаметљива политичка решења свету, за разлику од бомбама наметнуте демократије.
Војно-безбедносна улога Русије у мултиполарном свету
Што се тиче војно-безбедносне улоге Русије у данашњем свету, ту велики значај има пре свега Руска Армија са својом историјом и традицијом, стеченим угледом и новом моћном техником. Захваљујући Путиновим реформама војске, које трају од 2000. године, Русија је данас поново велика војна сила. Путинова стратегија је била да направи флексибилнију и мобилнију војску, стално борбено-спремну и способну за брзо реаговање пре свега у ограниченом броју сукоба на територији Русије и територијама бивших земаља СССР, као и у окружењу. Убрзаним реформама Руска Армија се променила у погледу квалитета, саздана је савремена структура оружаних сила, а војне јединице су се реорганизовале у складу са новом модернизованом војном техником која чини основу плана наоружања до 2020. године. Русија је напредовала у војним технологијама и успела је да превазиђе разлике у квалитету наоружања у односу на запад. Циљеви модернизације Руске војске, везани су и за повећање ефикасности стратешког нуклеарног оружја и превазилажење проблема противракетне одбране противника.
Иако је Запад упорно покушавао да увуче Русију у украјински конфликт, Русија се сасвим неочекивано за Запад, ангажовала у сиријском конфликту. На позив државних структура Сирије, Руска Федерација је донела одлуку да војно помогне у борби против тероризма, и за само шест месеци преокренула је ток рата. Да Русија није у том моменту подржала Сиријску војску, све су процене да би Сирија изгубила рат са џихадистима. Подсетимо се да су САД пре тога месецима наводно водиле борбу против Исламске државе у Сирији, без икаквих резултата. Од почетка сукоба у Сирији САД и ЕУ су помагале, обучавале и наоружавале рушилачке силе у тој земљи и окружењу.
Русија је у Сирији испробала своје најмодерније оружје чиме је показала да је безбедносна архитектура у Европи и на Блиском Истоку промењена.
С друге стране САД не одустају од опкољавања Русије у циљу њеног савладавања, и изазивања конфликта кроз хибридне ратове. Даљим ширењем ракетног штита, САД нескривено угрожавају националну безбедност Русије, истовремено оптужујући Русију за наводно агресорско понашање. Довољно је да се на мапи света лоцирају америчке и НАТО базе, које су са свих страна окружиле Русију, док „експанзионистичка“ Русија, ван своје територије има једино војне базе у Киргистану, Таџикистану и Сирији.
Ипак Запад има све мање простора за манипулисање, посебно након наводне борбе против тероризма у Сирији, где се показало да више има заштитнички однос према Ал Нусри која је огранак сиријска Ал Каиде и ИСИЛ-ом, него што се може говорити о борби против тероризма.
Важно је споменути и безбедносне организације попут ШОС И ОДКБ у којима Русија има значајну улогу и које имају даљу перспективу.
Из данашње перспективе, ни један сукоб у свету се више не може решавати без Русије која је постала водећа сила у борби против тероризма.
Економија
Што се тиче значаја Русије на пољу економије овде се поново враћамо на савезништво Русије и Кине и пројекте које ове две земље нуде, као и перспективе нових организација попут БРИКС-а које могу да промене економску мапу света.
Садашњи економски систем је у доста нестабилном стању од 2008. године када је почела светска економска криза. Ова криза је почела од хипотекарних кредита које су банке одобравале грађанима и нагомилавањем дугова без покрића који су изазвали колапс банкарског система.
Други проблем за запад настао је због премештања производње у азијске земље, чиме су желели да искористе јефтинију радну снагу и обезбеде већи профит. Међутим азијске земље су савладале нове технологије и преузеле првенство у производњи робе, чиме су почеле и да заузимају тржишта.
За решавање текуће светске економске кризе, западне земље нису понудиле никаква нова решења, и видели смо на примеру европских земаља као што је рецимо Грчка, да мере које се спроводе само даље увећавају кризу.
На смањивање економског утицаја запада у свету, додатно је утицало искључивање долара из трговинског обрачуна односно повратак трговине Русије и Кине у националним валутама тј умањивање значаја долара као светске резервне валуте.
Евроазијска економска унија и нови кинески „пут свиле“ све амбициозније трасирају евроазијске интеграције и нуде нову алтернативу Европи. Русија и Кина су развиле и нове стратешке енергетске пројекте, којима се чвршће повезују и којима су обезбедиле бољу позицију, односно умањиле уцењивачки капацитет запада. Поред тога, Русија нуди и Европи нове развојне енергетске пројекте као што је Јужни ток чија реализација је обустављена механизмима САД, али о поред превеликог залагања САД да спрече политичко, економско и енергетско повезивање евроазијског простора, дугорочно неће имати позитивне резултате.
Значајан корак у стварању нових економских могућности био је и формирање Развојне банке БРИКСА-а, као алтернативе постојећим светским економским институцијама, пре свега ММФ- у и Светској банци. Развојна банка БРИКС-а жели да уведе нове стандарде у светски економски систем и да га по њиховим речима учини праведнијим. Ова банка не жели да нуди мере штедње сиромашнијим и неразвијеним земљама, већ развојне инфраструктурне пројекте .
Због тога, улога Русије у светским економским токовима, односно капацитет сарадње Русије, Кине и других земаља у развоју, дају могућности превазилажења економске кризе и стварања новог здравог система.
На крају напоменула бих једну важну чињеницу која и произилази из мог излагања, а то је да Русија није само један од важних центара новог мултиполарног света, већ је Русија креатор мултиполарног света.
11. октобар 2016.