Пише: Милош Здравковић
Ако посматрате са стране, као независан посматрач, видећете да су стратешке опције председника Трампа, веома сужене. Трампов најбољи избор за нови, али стабилан светски поредак, био би успостављање срдачнијих односа са Кином и Русијом. Паралело би Трамп морао да задржи тврду политику према исламском екстремизму, за шта све три силе, свака са својом муслиманском мањином од које зазиру , имају заједнички интерес. Уопште, остатак света би добио од такве сарадње великих сила. Јапан и Немачка би били навећи губитници.
Какве су перспективе за 2017. Тензије на Блиском Истоку расту, а „популистички“ покрети су јачи него икада од краја другог светског рата у Европи и Сједињеним Америчким Државама. Нарочито, у западном свету, од Брегзита и победе Доналда Трампа на председничким изборима у САД до пораза премијера Матеа Ренција на италијанском референдуму, током 2016. присуствовали смо многим ,,црним лабудовима”, великим неочекиваним догађајима са дугорочним значајним последицама. Надајмо се позитивним за остатак света. („Црни лабудови“ – термин преузет са ЦНН-а)
На Блиском Истоку наставља се трагични конфликт у Сирији, упркос неколико успешних покушаја зближавања, који су пуни базичног неслагања у вези будуће улоге председника Сирије Башара Ел Асада у сваком мировном процесу или политичкој транзицији. У међувремену, током претходних недеља, трупе сиријске Владе, уз подршку Русије и Ирана, вратиле су контролу над Алепом, индустријским и историјским центром Сирије, највећим градом у Сирији, сада потпуно уништеним у рату. Победа значајна из психолошких, економских, војних али и моралних разлога. Након тога уледила је невиђена офанзива владиних снага на предграђа Дамаска.
Приоритет света у следећој години мора бити постизање мира у Сирији, што ће захтевати блиску регионалну и међународну сарадњу. Иран, Русија и Турска одржале су 27. децембра тројни састанак у Москви како би разматрали политичка решења за конфликт у Сирији. Изненађујуће је да ове три стране, а не САД и ЕУ, преговарају о таквом договору. По први пут у послератној историји, САД и Британија су званично означене као реметилачки фактори, а председник САД је јавно обећао да Америка никада више неће насилно да мења режиме по свету.
На западу су се, међутим, показале јасне друштвене поделе и институционални недостаци. Ово су само почеци и предвиђена све већа нестабилност у 2017. с обзиром на слаб економски опоравак у развијеном свету, потенцијалне терористичке нападе, најгору избегличку кризу још од краја Другог светског рата, међу осталим изазовима. Такође постоји забринутост да би Трампови ставови о спољној политици и војним питањима, уз раст популизма у Европи, могли посејати нестабилност у домену глобалне политике и отежати процес глобализације.
Западно друштво је дуго показивало дезинтеграцију између естаблишмента и не-естаблишмента, политичке елите и обичних грађана, домаћег становништва и емиграната. Тони Блер, бивши премијер Британије, раније у децембру изјавио је за дневник УСА Тодаy да постоји огромна количина беса због начина на који ствари тренутно фунционишу, а још је већа љутња на политичаре. Блер је рекао да средњи слој друштва сматра да га владајуће структуре игноришу. (извор : russia-insider.com)
Како год политичка елита која је владала у последњих 25 до 30 година изгубила способност да се повеже са нормалним људима.
Према истраживању које је у новембру у Француској спровео Ипсос, 57 посто испитаника мисли да демократски систем стоји ,,лоше” у њиховој земљи. Да демократија функционише све лошије и лошије, мисли 77 посто испитаних, 14 посто више него пре две године, те да су за то искључиви кривци политичари и владари са Волстрита.
Европске земље, којима је потребна радна снага, биле су спремне да прихватају раднике из удаљених земаља Северне Африке, Блиског Истока и Источне Азије, али су са њима стигли њихова култура, обичаји и религија. Такакав сценарио је током година створио неку врсту расне нетрпељивости, изазвао социјалне поделе и посејао семе немира, насиља и тероризма, који су серијом бруталних напада протресли читаву Европу.
Избор Трампа, Брегзит и подршка десничарском популизму у Европи, све одрази популизма у главама неолиберала, могу бити сматрани одговором на данашњи капитализам, као што је социјалистички покрет био на почетку XX века.
Они други, људи без предрасуда сматрају како таква ,,догађања црног лабуда” представљају изненађење, али су заправо ,,нормални и рационални”. Тумачење је како многи људи широм света сматрају да је отварање нашкодило њиховим интересима, и стога, желе да одговоре на глобализацију, отварање и европске интеграције. Током процеса глобализације, неједнакост се погоршавала док је иновативност заборављена. То је за резултат имало неуједначену дистрибуцију између финансијске олигархије и обичних људи, као и пренадуваности у сферама финансија и некретнина.
У порасту популизма на Западу, како то тврде нео либерали, кључну улогу су донели информатизација, нарочито друштвени медији, револуционарни феномен.
Блер је казао да друштвени медији мењају начин на који политика делује, и медији уопште раде. ,,Они (друштвени медији) повезују људе у разговору са људима са којима се слажу и који онда прихватају став о теоријима завере из остатка света. То је оно што се управо догађа на Западу,” сматра Блер. (извор : russia-insider.com)
С једне стране растућа популистичка идеологија у Европи, уз избор Трампа за председника САД, наметнули су потенцијалне изазове економској глобализацији, трговинском либерализму и глобалном управљању у целини. С друге стране, постојећи глобални систем управљања, чија су правила, макро политике и систем јавног снабдевања успостављани 1950-их, а не у доба глобализације, заостали су у односу на економски и политички развој и не могу у потпуности представљати тржишта у експанзији и земље у развоју.
У то смислу, неправедни и неприкладни споразуми у глобалном систему управљања морају да буду промењени, и сада нове конотације морају да буду уведене. На том плану је најактивнија друга највећа привреда у свету , Република Кина која се већ неколико година залаже за глобално управљање уз међусобно консултовање, напоре деобу, који би ишли уз тренд мирног развоја и на обострану корист.
НР Кина у том погледу већ има значајна достигнућа. Пошто је кинески јуан уврштен у корпу валута за Специјална права вучења Међународног монетарног фонда, заједно са доларом, јеном, еуром и британском фунтом, Пекинг је добио снажнији глас у реформисању светских финансијских институција. Такође, НР Кина, која са САД испушта у атмосферу највише штетних гасова, потписала је Париски споразум о климатским променама. НР Кина такође игра значајну улогу у регионалном управљању. На састанку економских лидера форума за Азијско-пацифичку привреду сарадњу (АПЕЦ) у Лими у Перуу, председник Си је позвао све заинтересоване стране да допринесу стварању Зоне слободне трговине у Азијско-пацифичком региону, као институционалном механизму за заштиту слободне трговине у делу света који је мотор светске привреде.
Већина људи је свесна да Трампова администрација мора да поново размотри геополитичке реалности будући да Русија, Кина и Индија, уз САД, одлучују о будућности најмногољудијег региона у свету, али целе планете у целости. У послехладноратовској ери се помаљају велике регионалне силе.
НР Кина се веома труди и да у сарадњи са земљама у Африци спроведе раније договоре и примени агенду о одрживом развоју до 2030. године коју су усвојиле Уједињене нације. Током 2016. је ојачала иницијатива Нови пут свиле, коју спроводи Пекинг. Прорадила је Азијска банка за улагања у инфраструктуру (АИИБ), која има за циљ да учини уравнотеженијом глобално економско управљање, а коју чини 57 привреда света, међу њима из готово свих значајних развијених земаља света, са изузетком САД и Јапана ( чак је и Британија, највернији савезник САД, у том подухвату).
БРИКС чланице остају уједињене и привржене заједничкој мисији унапређивања функционисања и управљања Новом развојном банком БРИКС. НР Кина се залаже и да, пошто је председник Трамп иступио из споразума о Транспацифичком партнерству (ТТП), слободну трговину унапређује Регионално свеобухватно привредно партнерство (РЦЕП). Очекује се да ће у 2017. НР Кина предузимати додатне одговорности у глобалном управљању. Но, из Пекинга поручују како нису вољни да попуне празнину коју је оставио Запад, будући да је НР Кина и даље земља у развоју. Дипломатски приоритет НР Кине је да светско управљање постане поштеније, а за то сви главни светски играчи треба да испуне своје обавезе, став је Пекинга. Сигурног савезника у Русији већ имају, а и Индија је све ближа одлуци да гледање у спаваћу собу Лондон и Вашингтона замени погледима ка Москви и Пекингу.
Из окружења новог председника САД стижу знаци разумевања за жељу НР Кине за реформом глобалних институција које би одразиле све веће присуство најмногољудније земље на свету у међународној привреди и глобалној безбедносној архитектури.
Џејмс Вулси, виши саветник председника Трампа за националну безбједност, одбрану и обавештајна питања, оценио је недавно да ће привреде у успону, попут НР Кине, које су имале велике користи од глобалног тржишта морати да траже већи удео у областима као што су мировне мисије, борба против тероризма, хуманитарне операције, акције спасавања после природних катастрофа и борби против пиратерије ( досадашње ексклузивно право САД).
Има мишљења међу аналитичарима у свету да би, уколико би бившег председника Барака Обаму било брига да процени шта је Вашингтон добио у антируским настојањима његове Владе од избијања кризе у Украјини почетком 2014., био растужен кад би сазнао да је Вашингтон изгубио на скоро свим фронтовима. Од Украјине до Сирије, као и у претећој новој трци у наоружању.
За разлику од тога, преседник Русије Владимир Путин, који је искусан у нервирању Запада неочекиваним тактичким потезима, добитник је због разбијања дипломатског, војног и економског изоловања који предводе САД. Током 2016., Русија је упорно покушавала дипломатским маневрима да стекне већи утицај у дуготрајној сиријској кризи, што јој је помогло да консолидује своју улогу на Блиском Истоку. У међувремену, Москва је истакла своју верзију ,,Осовине у Азији” с фокусом на економији. Као што смо већ писали, нова руска агенда је економија не идеологија.
Почевши са драматичном кампањом бомбардовања у Сирији у септембру 2015, првом војном интервенцијом Русије ван Совјетског Савеза још од краја Хладног рата, земља је показала способност коришћења силе на глобалном нивоу којом су се САД дуго хвалиле. Истовремено је стекла велики политички утицај у ратом разореној земљи, па чак и шире у региону, подсећајући САД да се не опходе према Русији као према аутсајдеру не само на Блиском истоку већ било где у свету.
У међувремену, Русија и НАТО, који се међусобно сматрају претњама, све више су показивали мишиће у Источној Европи, што указује на ризик од нове трке у наоружању. Експанзија НАТО на исток, војно груписање у близини граница Русије и учестале војне вежбе изазвали су упозорење Русије да ће напасти Стратешки споразум о смањењу наоружања, којим је ограничен број нуклеарних бојевих глава и балистичких ракета које Русија и САД могу да задрже. Уз то Русија је по први пут у своју агенду унела новину. Никада више се неће ратовати на руској територији. Држава из које крене напад биће збрисана са лица земље.
ЕУ, традиционално важан партнер за сарадњу са Русијом и веома зависна од њених енергената пре свега природног гаса, али и минерала и сировина уопште, чини се да тренутно не зна како да се постави према Москви, док у све већој мери следи лидерство Вашингтона. У недостатку независних расуђивања. ЕУ је одлучила да продужи санкције против Русије за додатних шест месеци, до 31. јула 2017. Русија је одговорила својим контрамерама, и за сада нема назнака ублажавању (релаксацији) дипломатског конфликта.
У међувремену, са предностима великог унутрашњег тржишта, богатим природним ресурсима и огромном недовољно развијеном територијом на Далеком Истоку, Москва види велики потенцијал у унапређењу веза са суседима из азијско-пацифичког региона и у настојању да се извуче из неприлике у које је упала треба рећи не својом вољом. Русија је ставила посебан акценат на повезивању својих развојних програма са кинеским, нарочито сврставању (здруживању, трасирању пута, поравнавању) Иницијативе појаса и пута са Евроазијском економском унијом коју предводи Русија.
Ако посматрате са стране, као независан посматрач, видећете да су стратешке опције председника Трампа, веома сужене. Трампов најбољи избор за нови, али стабилан светски поредак, био би успостављање срдачнијих односа са Кином и Русијом. Бољи односи САД са Москвом и Пекингом били би остварљиви уколико би Трамп само ,,глумио” свађу са НР Кином око трговине, а то многи утицајни Кинези изгледа и очекују од њега. Паралело би Трамп морао да задржи тврду политику према исламском екстремизму, за шта све три силе, свака са својом муслиманском мањином од које зазиру , имају заједнички интерес. То би било и у складу са преуређивањем Блиског истока, којим би био наметнут некадашњи режим краљева и диктатора у арапском свету, појачан Израел, и све на штету Ирана. Ипак, мало је вероватно да би на то пристал пре свега Русија, али су и њене позиције, иако драстично ојачане, ипак лимитиране. Поседица оваквог договора била би и да Европа изгуби статус велике силе. Уопште, остатак света би добио од такве сарадње великих сила. Јапан и Немачка би били навећи губитници. Либерали би осудили нови трипартитни споразум као грешну алијансу популиста и аутократа. „Аутократски владари“ би славили. У човечанству би завладала нека врста реда, и мало је вероватно да би избио светски рат.
31. јануар 2017.