Пише: Милош Здравковић

Племенити мотиви и идеали слободе и демократије локалног арапског становништва, те болесна жеља европске аристократије за пљачком, искоришћени су за геополитичке интересе САД-а који настоје да направе балканизацију Блиског истока на целом подручју од Марока до Афганистана све до руске и кинеске границе. То подручје јe теже ставити под своју контролу ради осигурања "Велике шаховске табле" Евроазије, како се сликовито изразио амерички геостратег Збигњев Бжежински. На тај начин би могли да у окружење ставе Русију, Кину и било коју другу силу која би се евентуално уздизала као нпр. Јапан или Индија. И осим тога, наравно, нафта је економски, геополитички мотив за којим америчке политичке и индустријске елите жуде, јер нафта значи контролу и моћ над другима. Американцима је план успео половично, а многе државе Блиског истока потонуле су у трајну нестабилност.

Од када је почела либијска револуција, већина западних медија Моамера ел Гадафија представљала је као злочинца и диктатора који угњетава сопствени народ.

Данас знамо да није баш све било онако како је то приказивала западно европска и америчка медијска машина и да су нека достигнућа Гадафијеве владавине све време прећуткивана.

Према систему који је Гадафи развио доласком на власт, образовање и здравствена заштита су били бесплатни у Либији. Пре доласка Гадафија на власт, само 25 посто становништва било је писмено. Данас 83 процената Либијаца чита и пише, а 25 посто има факултетску диплому.

Гадафи је знао да је за пустињску земљу вода најбитнија, па је направио велики водовод кроз Сахару који је спојио Триполи, Бенгази и Сирт, и тако омогућио несметано снабдевање, али и пораст градске популације. На жалост, током бомбардовања НАТО је добрим делом овај водовод уништио.

Либију је оставио без икаквог спољног дуга са девизним резервама од 150 милијарди долара, које су, истина, са почетком револуције замрзнуте широм света.

Гадафи је убијен 20. октобра 2011. године док је покушавао да побегне из родног Сирта, а три дана касније је бивши побуњенички Национални прелазни савет прогласио “потпуно ослобођење” Либије и саопштио да је више од 30.000 људи погинуло у деветомесечној побуни с подршком НАТО која је почела као део “Aрапског пролећа”.

Одлуком Савета безбедности УН из 2011. године средства Муамера ел Гадафија била су замрзнута. У том тренутку у великим Европским банкама налазило се више од 14 милијарди евра бившег либијског лидера.

Одлука СБ УН се није односила на камате. За осам година та сума се повећала за око 3 до 5 милијарди евра, и управо је тај новац нестао.

Подсетимо, 2013. године на њима се налазило 16 милијарди евра, а 2017. године, када су белгијске власти након истраге о прању новца намеравале да конфискују имовину, откривено је само 6 милијарди.

Каква је будућност ?

Свесни да је Африка европско двориште, Американци морају да играју доста обазривије него рецимо на Блиском Истоку. Ипак, велики ресурси и потенцијално велико тржиште су адути да се америчка „дубока држава“ постави према европским савезницима као и према осталим играчима на светској политичкој арени. Свесни ситуације на терену, у администрацији председника Доналда Трампа се расправља о идејама поделе Либије у три регије, темељено на управним областима које су постојале за време Османског царства.

То значи да Либији прети опасност дезинтеграције, јер она дефакто и није држава, већ скуп племенских територија којима владају регионалне владе уз помоћ наоружане приватне или полуприватне војске, и над којима Триполи нема никакав монопол употребе силе.

Европљани су због америчке позиције, која нема суштине, темеља ни визије, врло љути и забринути с обзиром да се суочавају са проблемима (а очекивали су масну зараду) на свом прагу. Преко Малте и Сицилије, у Европу стижу чамци и бродови, избеглице и терористи, субсахарски азиланти као и становници напаћени тзв. Арапским пролећем.

Све три целине не могу опстати без централног дела земље, која је пустиња и где нико не жели да живи, али која је суштински важна за државу јер се овде налазе највећа нафтна поља. У западним и јужним регијама постоји тек мањи део таквих поља. Подела би дефинитивно довела до усложњавања извоза нафте и расподела зараде, а производња би се додатно искомпликовала. Ако се Либија подели, онда ће становништво једноставно изгубити нафту, што је главни извор живота Либијаца. Но, кога уопште интересују животи обичних грађана, Гадафи је ионако срушен са разлогом отимања нафтног богатства. Треба напоменути да је акцију започео бивши француски председник Никола Саркози у сарадњи са такође бившим Британским вођама. Ипак, доба колонијалног сјаја су дефинитивно завршена, те су Европљани, како се чини, остали кратких рукава (ако изузмемо напред наведене опљачкане милијарде у европским банкама).

Вашингтон и Русија би заправо могли пронаћи јасан и складан заједнички приступ Либији (где неће бити места за ЕУ), који могу угрозити само несугласице и мањак сарадње у Сирији. Обе велике силе се боје да би Либија могла постати уточиште међународним терористичким групама као што је Исил, те обе препознају да само уједињена Либија не може бити лак плен Исилу.

Сукоби и даље не јењавају у подручју западне Либије, где се они воде понајвише око права кријумчарења роба и људи. Такође се воде око нафтних лука и нафтних постројења, док у источној Либији снаге Либијске националне војске генерала Хафтара чисте подручје Бенгазија и Дерне од терориста.

Милитантне исламистичке групе покушавају проширити своје операције у нова подручја, нарочито након пораза које су доживеле у Сирији и Ираку. Неки од њих гледају на подручје Сахаре у западној и средњој Африци као своје најбоље могућности. Француска и британска војска готово да и нису присутне у овој сиромашној регији Црног континента. Потреба за јачом међународном пажњом се овде показала када су четворица америчких војника убијено у југозападном Нигеру (богат уранијумом), а што су направили локални побуњеници Исила. Недавни напад у Сомалији додатно је повећао несигурност у Африци.

Иначе је Сахара подручје незаконите трговине и шверца. Као средиште транзита, дрога се у Европу из Јужне Америке довози кроз Африку. Земље око Гвинејског залива и западноафричке атлантске обале су главне луке доласка дроге.

Сахарске милитантне групе и организације покушавају повећати свој статус, добити више легитимности и можда добити део финансијског колача од терористичких активности. Међу њима су најпознатији нигеријски Боко Харам, који је постао део Исила, те малијски Нусра ал Ислам, који је сада огранак ал Каиде.

Некада моћно Британско царство и велика колонијална Француска сада после интервенције у Либији (сећамо се се снимака Британског премијера и Француског председника веселих лица на улицама Либије када су мислили да су загосподарили Сахарском нафтом), покушавају да спрече настанак транснационалне претње и стварања лукративне и незаконите трговачке руте, те средишта регрутовања за терористичке акције у својим  земљама. Обе земље имају мале ресурсе. Британска војска и морнарица су активне у другим регијама, на нивоу присутности, док Француска користи већину војних ресурса за јачање домаће безбедности с обзиром на претње и терористичке акције поседњих година. Више од тога не могу !!!

Лондон и Париз морају да се ослањају на локалне војне снаге и јединице за посебне операције које се могу борити у врло великом и изузетно ретко насељеном подручју. И док су Британци овде због својих политичких интереса (одржавања привида велике светске силе), Париз гледа на своју војну присутност у Африци питањем опште сигурности саме Француске. Северноафрички мигранти и прерушени терористи могу једноставно прећи Средоземно море и стићи на јужне обале Француске. Неки грађани из бивших француских колонија у Африци имају двојно држављанство, што им омогућује лакше путовање.

Ипак, изгледа да нису само терористи, већ и светске силе заинтересиране за повратак Африци. Вековима су се спољне силе сукобљавале у Африци, искориштавајући слабости и подељеност континента како би дошли до моћи и ресурса. И данас постоје разни мотиви доласка у Африку.

Кина, друга велика глобална сила на афричком континенту, тражи савезе с државама које јој могу послужити као тржишта и извор сировина. Од 1995. до 2015. трговина између Кине и земаља субсахарске Африке порасла је за 40 пута. Преко 20 посто целокупног афричког извоза намењено је Кини. Уједно Кинези из Африке добијају највећу количину нафте након Блиског истока.

Турска је отворила своју највећу базу изван земље, у Сомалији, где обучава десет хиљада сомалијских војника. Африка је постала средиште турске стратегије глобалног ширења.

Русија је већ чврсто одлучила да се врати на афрички континент, након што су Совјети имали широко представништво у Африци током Хладног рата. Као платформу својих глобалних амбиција Африку види и Иран, иако је тај корак можда још увек превелик за Исламску Републику.

До сада Европљани  нису видели, осим у Америци, политички и економски реметилачки фактор у Африци, нити су сањали  да ће Африка постати место дефинитивног пада светског утицаја некада моћних Европских сила.

Како год, доба несметане пљачке Африке од стране европских сила је завршено, а рушење Гадафија је и формално означило крај Европског лидерства на овим просторима.

П.С.

У извештају Одбора за спољне послове Парламента Велике Британије оштро се критикује интервенција те земље и Француске у Либији, која је довела до убиства пуковника Гадафија 2011. године.

Одбор за спољне послове оптужио је тадашњег британског премијера Дејвида Камерона за недостатак кохерентне стратегије за спровођење ваздушне кампање, те се наводи да за ту интервенцију нису кориштени прецизни обавештајни подаци, као и да је то довело до успона Исламске државе на северу Африке.

У извештају сачињеном на основу права о доступности информација је  цитиран Сидни Блументал, саветник и незванични обавештајни аналитичар тадашње државне секретарке Хилари Клинтон, који је на основу разговора са француским обавештајцима констатовао шта је утицало на ратне планове француског председника Саркозија. Жеља да добије део либијске производње нафте, да се осујети Гадафијева намера да истисне Француску са севера Африке, повећа француски утицај и да представи себе као моћног играча на Медитерану.

 

6. Децембар 2018. 

 

 

 

Ко смо ми

“Центар за геостратешке студије” је невладино и непрофитно удружење, основано на неодређено време, ради остваривања циљева у области научног истраживање геостратешких односа и израде стратешких докумената, анализа и истраживања. ж

Удружење развија и подржава пројекте и активности које су усмерене ка државним и националним интересима Србије, има својство правног лица и уписано је у регистар у складу са Законом.

Будимо у контакту

Наше канцеларије

Adresa
Кнез Михајлова 10, Београд
+381654070470
info (@) geostrategy.rs
Россия
Москва, Нижегородская, 29
+79160555681
inforussia (@) geostrategy.rs

Youtube kanal