Пише: Миланко Шеклер

 

„Из нових фресака стара туга веје,

Није све пропало, кад пропало све је“

Рајко Петров Ного

(завршне речи, изговорене поводом примања

награде „Одзиви Филипу Вишњићу“,

 у Марићевића јарузи, на Сретење, 2004.године)

„Када се робу да прилика да бира, он никада не бира слободу, јер унапред зна да она није за њега и да може бити строго кажњен због својих жеља и сна о слободи. Роб зато бира само наду у бољи живот. И као роб, бираће народ у Србији, само своју наду да преживи и живи. Превладаће и победиће основни животни инстикти.“

„Зато вам поручујем и одговорно стојим: Бирачи Србије, појешће вас ваша сопствена себичност, грамзивост, алавост, саможивост, ваша жеља да само вама буде добро, а на уштрб свих оних хиљада и милиона других са којима живите – ваших пријатеља, ваших комшија, ваших суграђана и грађана ове земље. Тако то бива када гомила несретних, гладних, обесправљених, очајних људи, навиклих да немају ништа, у жељи да коначно и они постану неко и нешто, ту своју немоћ, гласањем, претвори у моћ оног, који ће и да их том истом снагом, снагом проистеклом из њих самих, сатре..“

(Миланко Шеклер, „Избор без избора“, 11. фебруар, 2014.година, НСПМ)

Овако сам писао о овим изборима, нешто више од месец дана пре него што су се одиграли. Не сеирим. Иако главни сеиз и сатрап то често чини, и када има, а још чешће када нема никаквог разлога за то. Само не налазим боље речи за увод текста о могућим последицама постигнутих резултата ових избора. Дакле, завршили су се избори, од који су сви очекивали нешто и за себе. Победила су обећања о пуним коритима, бескрајним зеленим пашњацима, прелепим каљугама и чистим изворима хладне воде.

Сада више нико и ништа не стоји између тих примамљивих обећања и самих бирача, сем једног пастира и пар његових пријатеља који су им заједно све то и обећали. Али, да ли су зелене ливаде и корита бескрајна, као што је неутољива жеља њихових верних бирача, од којих сваки баш само за себе мисли да је највише и кључно допринео великом порасту пастировог стада! Можда ће због тога пастир баш њега за неки дан да милостиво погледа и награди омиљеним местом на крају корита, које пружа најбољи поглед и највећи оброк, о коме други припадници стада или крда могу само да сањају. Како ће изгледати и шта ће чинити бирачи-припадници стада и крда када ускоро буду приморани да тужним и плачљивим очима гледају кроз преко ноћи и на брзину добро ојачану ограду тора, како се на обећаним и толико сањаним бескрајним коритима и ливадама само малобројни пастирови миљеници сладе, и нико други!

Како ће се само стадо тада узвртети уз добро осигурану ограду тора (нигде више неће наћи ни оне старе добро познате рупе на огради тора, кроз које су се некада знали провући и добро најести, али код оног старог и њима наклоњеног чобанина!), трчећи час доле, час горе, блејући уплашено и безнадежно, полако схватајући да су ипак преварени! А пастир је недељама унапред, и то много пре самих избора, сва стада и крда јасно упозоравао да када се он буде све питао, неће више бити побуна и пробијања ограде тора као што се то до сада дешавало! 

Неће више бити ни блејања, ни гроктања, а ни трчања по путевима и око газдиних стогова сена (неће газда да се више ни мало траумира за своју одавно већ купљену имовину)! "Ја то више нећу толерисати, јер ни мени то мој газда више неће толерисати", говорио је јасно и гласно пастир! Али нико те пастирове речи, ни у стадима, ни у крдима, није хтео да чује, и никоме се није чинило толико важним да о томе бар мало размишља, поготову не у тренуцима док су се пред њима лагано одмотавале прелепе слике бескрајних зелених ливада и корита, о којим је свако од њих могао до миле воље да машта и сања. А тамо је било свега, као у рају: и ливада, и извора, и прелепих штала, и корита. А пастир је обећавао да ће тај рај бити заиста рај, и да ће зарад тога све оне који узнемиравају његова стада ухватити и склонити! Али шта то сваког од нас буди из слатког прелепог сна, него та неумољива и свеприсутна стварност.  

И видеће бирачи да зелена ливада и корита нису њихова, и да никада нису ни била, нити пак требала бити. Видеће и да су прелепе штале, фарме и замкови, били у ствари само обриси будућих кланица за њих! Али то није оно најгоре што очекује стада и крда бирача у Србији. С обзиром на то да им је тај исти пастир, са скоро сузним оком, свима већ јасно поручио да је ситуација са храном и смештајем на целој нашој планини веома лоша и да вероватно неће имати довољно хране за све бираче из новопридошлих стада, и да зато сигурно неће моћи да уђе са овако великим бројем бирача у стаду, у следећу зиму пред нама, и да је јасно да ће морати и нож да ради! Мораће да се смањи број грла у свим стадима и крдима (нарочито у овим новопридошлим бирачима), јер то је једини начин да стада и крда презиме, рећи ће поново пастир и његови помагачи. И још ће пастир насмејан додати: Није вас срећа потпуно напустила, драги моји бирачи из стада нових! Ипак има правде и за вас, рећи ће наш моћни пастир поново, јер онда када дође време, у позну јесен, биће вам лакше него многим другим стадима. Има правде у томе, вајкаће се пастир, што бар сами сви знате колико сам ја, у свим радњама са ножем вешт. Тако, знајте, благо моје вољено, да никада нећу дозволити да се ико од вас пред мојим очима мучи, јер ту сам ја, борац ваш за ваша права, за ваш бољи живот, да му одмах тешке муке прекратим.

Многи старији припадници стада и крда се и данас јасно сећају не тако давно прошлих времена, када су овај исти пастир и његови помоћници знали заједно да по целу ноћ леже у заседи, и на мразу и киши, чекају омражене лопове који су долазили издалека, али и острвљене вукове са околних планина, да би своја стада, то јест нас заштитили од свега. Многи други пастири са наше планине који су ту били у то исто време су их због тога исмевали, и са тим истим лоповима издалека се чак дружили и братимили, а околне вукове дражили и повремено чак месом својих стада хранили! Кажу да су то због златних дуката радили, које су им лопови издалека нудили и немилице им давали. А данас времена су се толико променила да након петнаестак година наш свемоћни пастир чини још и много горе ствари: сада он оне исте већ поменуте лопове издалека као своју браћу у госте прима и грли, а вукове околне храни и мази, и у стада своја, ко овнове приплодне припушта! Пастири са наше планине, који су од прошлих времена остали исти, гледају сада ову његову промену у чуду, сашаптавају се у чобанском кућерку, и једни другима признају, у потпуном поверењу, а у ствари у потпуном снебивању и срамоти својој, како они, и да могу, толику „издају“ никада не би учинили данас, и да је њихова издаја из прошлих времена, у поређењу са овом пастировом, тако мала и безазлена! Е мој боже, шта смо дочекали! Боже, ти што ћеш нас некада спасти, знај да ти имена твога не помињем узалуд сада!

Не бојте се ви због свега тога, драги моји. То што пастир говори како се много боји, то су само посла његова, а не ваша! Нико га није терао да се пастирског посла лаћа, ако га не зна! Било је за све нас и горих времена. За нас, не за пастире. Некада, боље рећи одвајкада, Србију су силне војске нападале, са свих страна у њу упадале, сатирале је и требиле, што су боље могле, као куга и глад заједно. Било је у српској историји и таквих времена, када је број Срба у Србији био мањи него што је био број избеглих и разјурених мученика наших, ко оваца растераних, по свим околним земљама. Бежали су наши преци по бестрагијама и беспућима околних земаља, живели по њиховим камењарима и мочварама, никада не престајући да Србију сањању, и да јој се кад год могу враћају. А у тим за њих туђинским земљама туђини су их увек на таква места нагонили да живе (као стада овчија), где ће увек бити први на удару туђинових најгорих непријатеља.

Телима наших предака, телима нејачи њихове, старима, женама и децом, штитили су туђини ондашњи, непријатељи садашњи и пријатељи будући, своју земљу, свој народ и своје животе. Али Србија и њен народ су и то запамтили, и то издржали, и захваљујући својој очуваној свести и самосвести, и у тим нељудским околностима се сачували и устали, успешно се обновили и уздигли као потпуно нова, на старим темељима, наша вечна Србија. Да су тада Срби мењали свест и прихватали реалност ситуације на терену, као што нам данас наши душмани највећи саветују, никада се не би ништа под именом Србија већ одавно звало, а камоли обновило, и то после толико протеклих векова. Да нам је само злато и наш живот био битан икад, и да смо веру олако мењали за вечеру – ко неки, а традицију и митове брзо заборављали и одбацивали, не бисмо имали ни за шта да се боримо, нити шта да обнављамо! Да не запамтисмо толике народне песме у десетерцу, не би Вук имао шта да понесе Гетеу, нити би Гете имао чему да се диви, нити би имао шта да преводи, препевава и Европи ондашњих времена, с нескривеним поносом показује! А ето, ни тих песама не би било, да смо Косовску битку и Лазарев завет заборавили! Да нисмо небеску Србију над нама одржали, ни ове земаљске Србије не би одавно више било. Зар то искуство из наше блиске прошлости, није довољно да никада не заборавимо ништа од онога што нам је нашим заветом занавјек задано! Зар има икога на овом свету да се Србином зове, а да сумња у значај Светог Саве, Његоша, Косовског завета, Лазареве небеске Србије и Божанске свеприсутне правде!

Ускоро ће, на велику жалост наших власти (годишњица је баш овог лета), 100 година откако су нам наши тадашњи највећи душмани, а данашњи највећи пријатељи, невиђеном војном силом протерали сву војску и власт из наше земље. Протерали су нас наши тада највећи непријатељи, за које наша данашња власт зна да каже да су данашњи наши највећи и најзначајнији пријатељи. Од њих се данас ми у Србији, великој милости и великом добру надамо. Не можемо данас ни изблиза да им пружимо и покажемо сва своја најдубља и најискренија покајања, колико би смо заиста желели да осете и препознају. Како би смо волели да спознају сву дубину и трагику нашег данашњег осећаја сопствене кривице и греха у односу према њима! Ми смо данас сигурни да је само наше лоше понашање и ништа друго, довело до њиховог изазваног и невољног, протеривања и убијања нас самих!  

Некако нам је данас свима толико непријатно што се тада нисмо у тим историјским околностима добро снашли, и као свака нормална држава одмах предали и на страну наших непријатеља прешли. Данашња власт би сигурно била много спремнија да склопи од ње све очекиване тешке компромисе и прихвати све тешке и погубне реалности на терену. Данашње власти су сигурне да смо то урадили тада, када је требало и било право време за то, ми не бисмо ни изгубили цео век у чекању, већ би се за ових протеклих сто година, уз промену свести, и обавезни заборав косовског мита и небеске Србије, већ одавно, са нашим непријатељима, једно те исто, ко крв и месо били! Али без обзира на све то, и овим садашњим путем, ка истом циљу идемо. Додуше, овај пут ће много дуже да траје, а нашој власти садашњој се због тога много жури.

Данашња истраживања показују да смо своје данашње пријатеље (а тадашње непријатеље) потпуно непотребно изложили великим трошковима (ангажовању велике војске) и беспотребној погибији од стране наше регуларне војске и неодговорне власти и наших многобројних неодговорних појединаца, који су се често и у злочиначке организације и подухвате удруживали, само да би такозваној „непријатељској“ војсци, и то на нашој сопственој земљи, изазвали што веће губитке! Зар то није погубно и страшно! Колико нас је то само коштало на нашем путу ка Европи! И зар је икоме у Србији данас пријатно знати да наши садашњи највећи пријатељи морају због нас пред целим светом да непотребно црвене и бивају оптужени за зло које су нам тада сасвим оправдано нанели, желећи само да се изборе са нама за наше добро, и Европу нам у нашу заосталу земљу донесу и учине све да заживи!

Када би могла данас, наша власт би им све то одмах све опростила, и са њима загрљена у нови век ушла, прихватајући целокупну кривицу за нашу тадашњу погибију, само на наша сопствена крвничка плећа! Али као из ината неки други велики и одговорни народи, као и неки неодговорни појединци (у које и сам спадам), то и такво опраштање и братимљење неће и не желе, и тако нам само и даље праве проблеме да са нашим некадашњим непријатељима створимо вечно пријатељство, плаћајући га само безвредним животима и несатрулим костима наших већ ионако давно, пре скоро једног века, убијених предака! Будимо бар једном реални, каже наша власт: Наши преци су и онако већ цео век мртви и њихови остаци на данашњем тржишту не вреде више ништа!

Када би наша власт у својим наумима била колико толико успешна, и када бисмо је сви ми здушно подржали, нико више међу нашим непријатељима не би ни за шта био крив! Па зар свеопште праштање између правих пријатеља и не треба да буде. Овако смо само непотребно изгубили читавих 100 година европејског раја. А да смо били паметни, могли смо ове године, половином лета, прослављати већ 100 година Европе у Србији! И то какве Европе, моји пријатељи! Да је било среће тада, ко што није, и да се нисмо непотребно бранили, ми бисмо чак и оне најзадртије: као што су они из цркве, војске, Српске академије наука и уметности, као и најписменијег и најобразованијег дела елите, већ до сада претворили у праве ватрене неуништиве европејце. И баш зато што смо ту шансу пропустили, данас су код нас ужасна времена! Управо они који су најгори, најлошији, најнеписменије и најнеобразованији у Србији су најспремнији да се промене, и да буду неко други, па ако треба и европејци, јер и онако немају јаког разлога, да сами буду поносни на себе, и оно што у животу, чине и јесу! И данас су ето, такви у Србији највећи европејци! Али такви нису нити реформисти нити модернизатори Србије, већ само добри фолиранти и фалсификатори, бегунци од себе самих, спремни на свакаква непочинства, не би ли некако, бар некима, постали бољи, па макар морали да постану и неко сасвим други!

Не бојте се, драги моји. Не бојте се, јер је и овако идеално време за нељуде, још боље време за вас праве, и по свему, велике људе! Нису ово времена која ће Србију уништити, већ времена која ће Србију за дуго векова на највиши пиједестал света уздигнути. Не бојте се, и не тугујте, драги моји. Пустите их нека говоре шта хоће, немојте то да вас плаши. Па они да знају боље од тога, ово не би ни говорили, већ би нешто паметније и боље чинили. Нису ово времена толико лоша, нити су времена када ћемо сами од себе нестати. Не. Нећемо. Јер то и не умемо. Јер то никада и нисмо умели. Јер то једноставно нисмо ми. Све ће се то, драги моји, превазићи, као што се увек и превазилазило. И све ће проћи, као што је увек и пролазило. И све ће бити, као што је увек и било. Куда ћемо морати да прођемо, шта ћемо морати све да урадимо, шта све да истрпимо, то не знам. Али да хоћемо, то сам сигуран и то знам! Све ћете ви то већ некако и сами спознати и урадити.

Оно што увек могу да вам са сигурношћу обећам то је да ће се у Србији и овај пут, као и увек, десити правда. Она вечита и једина могућа правда свих нас, над свима нама. Та правда неће никога штедети, мада ће многи у њој препознати тешка испаштања свих нас, за све грехе наше. Али наша правда је баш зато тако неумољива и вечна: она призива све што је над нашим делом неба одавно зацртано, да се деси, и да нас погоди, без обзира на појединачни допринос било ког. Правда над Србијом је увек била саборна и светосавска, и само зато је Србија све овосветовно, па и оно најгоре, преживела. Није Србију никада ништа сакрално са небеса спасавало, колико се увек световно уздизало, и цену небеску плаћало. Тако и сада. Велика неправда у овоземаљској Србији је увек отварала врата небеске Србије, одакле је силазила правда, само једна, за све нас, и награђивала и кажњавала, како кога и како кад. Сви ми је, са већим или мањим страхом, и отвореног срца и очију чекамо. Неки се правде боје и кажу да нису они криви, што не знају да се смеју, а неки се смеју свему, сем онима што не знају да се смеју!

18. март 2014.

НСПМ

Ко смо ми

“Центар за геостратешке студије” је невладино и непрофитно удружење, основано на неодређено време, ради остваривања циљева у области научног истраживање геостратешких односа и израде стратешких докумената, анализа и истраживања. ж

Удружење развија и подржава пројекте и активности које су усмерене ка државним и националним интересима Србије, има својство правног лица и уписано је у регистар у складу са Законом.

Будимо у контакту

Наше канцеларије

Србија
Кнез Михајлова 10, Београд
+381654070470
info (@) geostrategy.rs
Россия
Москва, Нижегородская, 29
+79160555681
inforussia (@) geostrategy.rs

Youtube kanal