Преносимо: Златко Диздаревић за Новилист.хр
Превара упловљавања у “либералну економију”, доживљену шансом за махинације сваке врсте и брзо претакање нових пара из државе у приватне џепове, није могла до у бескрај. Статистика каже, у међувремену, да за 63 посто породица у земљи мањка таман још онолико новца колико им је на располагању – само за голу егзистенцију.
Кажу људи, и лијепе ствари које се понављају толико да постану предвидиве полако губе на интересантности, да о лошима и не говоримо. Свијет унаоколо притиснут ужасавајућим пријетњама разних моћних силеџија који се ево и на Бога позивају да би оправдали планиране нападе, окупације и “ракетна” сатирања људи што су у “непослушним државама”, вјероватно само одмахује руком на вијести о свакодневним демонстрацијама једних против других, а скоро истих – у Албанији. И нису далеко од истине. Збивања у Тирани и другим мјестима колико јучер затворене, тајновите и не баш познате земље по много чему слуте отварању низа малих “Пандориних кутија” које су тамо чекале свој моменат. Баш као и у многим другим земљама не само Балкана, након искорака из тзв. мрског “комунизма” у саму љепоту слободе и демократије.
Многе од тих “пост-револуционарних” прича у суштини личе као јаје јајету, с тим што су у неке од њих сада уграђени и странци, Европа и Америка прије свих. Онда када су Албанију истински требали, није их било. Сада Албанија треба њима. Но, тако је како је.
Сјећам се Албаније, Тиране посебно, непосредно након Енвера Хоџе. И није то било давно, до заборава. Стјецајем околности одлазио сам тамо више пута и дружио се углавном с младим свијетом. Први пут био сам збланут како се до Тиране дође много брже аутом него што сам вјеровао. Били су нам други далеки свијет. Кроз сред града широких булевара у центру тада је пролазио кобајаги поток, налик на смрдљиви канал. Све изван града, и према аеродрому и према мору водили су уски, лоши путеви. Посланици су долазили у парламент на бициклима. Бора Чорба дрмао је с грамофонских плоча на уличним тезгама попут бувље пијаце а они појма нису имали о коме се ради. Смијали су се легендама и литератури о њима гђе “орлови круже изнад сњежних врхова албанских планина”. Говорили ми како су сањали мост према браћи Косоварима с друге стране брда, “а онда им је драже ако их преко тога моста што мање прелази у Албанију…” Лијепа стара џамија у центру града била је празна, више музеј него мјесто за молитве. Езана с минарета није било, ни уживо ни преко звучника. Слично је било и с црквама. Сада није тако. Највећу џамију на Балкану поклонио им је брат Ердоган.
Мој тадашњи нови друг, млади албански писац који је неколико година провео као затвореник у руднику-затвору јер је као студент био оптужен за слободарске идеје које нису могле проћи некажњено у вријеме Хоџе, на моје знатижељно питање чега се тада, у “руднику” највише плашио, мирно ми је казао: “плашио сам се да не почнем да мрзим…” Био сам збланут. Код нас је рат прошао и већ су почели систематски да нас уче како да мрзимо. Лијеп резултат већ је поодавно у томе постигнут.
Само годину-двије касније, смрдљиви канал постао је уређен градски поток. Нови градоначелник Тиране, несташни сликар “из Париза” Еди Рама, офарбао је као да су у Дизниленду, све фасаде старих кућа веселим пастелним бојама. И свијет га наградио а грађанима мило. Пут до аеродрома одједном “проширен и исправљен” а према мору кренуо ауто-пут. Фамозни стари бункери на обали мора постајали су туристичка атракција и успомена на “некад”. Међу посланицима је бивало све више оних што су возили додуше старе, огромне и половне мерцедесе, статусни симбол и патњу за богатим западом. У кафаницама подно централног, великог хотела на главном тргу у Тирани, патриотизам се све рјеђе доказивао скакањем да се пољуби рука, или блатобран аутомобила америчког амбасадора, представника земље која их је “ослободила”… Велике западне државне “фаце”, баш велике, постајале су власници капиталних добара државе. Албанија је закорачила у срећну капиталистичку будућност.
Све након тога је мање или више историјска рутина. Дежа ви. Приватизација као доказ ослобађања од декадентног колективизма дошла је и прошла на безмало исти начин као и на цијелом Балкану уз комадић Европе што је том Балкану у “неслободама” припадао. Почело је обртање папира, акција, планова, малих и великих “инвестиција”, куповина и укњижби уз спољну пословну шминку. Чак су се и они што су деценијама били дијаспора, од радничке до мафијашке, почели да приближавају некадашњој кући трагом мириса новог новца. Ипак, посебно за мафију, то још није био рај јер она тражи политику, олигархију, власт и администрацију на коју се наслања и у коју се “уграђује”. Док послова има.
И наставак приче је типичан и познат. Превара упловљавања у “либералну економију”, доживљену шансом за махинације сваке врсте и брзо претакање нових пара из државе у приватне џепове, није могла до у бескрај. “Лидери” су се ројили у изборном систему у којем се у Парламент улази с листа предложених функционера, а не директним слободним гласањем за онога ко ти се свиђа. Гласачки ентузијазам пред овим је почео да сплашњава. У почетку без великих разлика међу изабранима, а касније уз све механизме наплате додијељених привилегија, корак по корак, уз новце из приватизација, “акција и бизниса”, ето и нове класе, буржоаске а скоројевићке. То се за западне уши и пројекте демократизације до јучер “неслободних” звало – неолиберално реструктурирање. Душу дало за подстицај стварању снажног мафијашког подземља. Ионако већ снажно у дијаспори. Од Америке у сарадњи с тамо старом легендарном италијанском мафијом, преко Белгије и “специјализације” за трговину људима, Француске с проституцијом, Британије с дрогом и посебно кокаином чак успјешније од Пакистана… Све је само требало пребацити у демократизовану земљу и увезати се с прилагођеном политиком и администрацијом.
Међу истакнутијим фигурама из миљеа политике конектоване на косовско-албанску мафијашку мрежу британски Гардијан помињао је не тако давно и Хашима Тачија. У њега Европа данас упире очи као у једног од кључних играча у великој операцији осамостаљивања Косова. Но, све је то већ познато у овој врсти свјетских прича о демократизовању заосталог Балкана, на путу ка ЕУ и, наравно, НАТО-у.
Све ово ишло је уз формирање политичких партија. Једне тзв. лијевог центра, Социјалистичке, с остацима старих “напредних снага” из бивших времена које су убрзо Еди Рами и друговима постале утег. Уз њих је дошла и Демократска странка, тзв. десног центра, с политички дуговјечним Салихом Беришом. Био је од ’92., уз прекиде, премијер до 2013. године. Након пораза “Демократа” и његовог одласка, Социјалистима умјесто времена новог новца на ред долазе – познато нам је – обећања реформи. Дакле, оно најтеже. Обавеза промјена система изнутра, значи менталитета, укопане администрације повезане с мафијом, правосуђа, полиције… Притисци ЕУ-а и Америке како би се реформом правосуђа почистило све оно што је уз благонаклоност прије прихваћено, били су де факто без ефекта. Мафија је дошла уз политику, без ње неће ни отићи. А радикална политика у Албанији Западу не одговара.
Статистика каже, у међувремену, да за 63 посто породица у земљи мањка таман још онолико новца колико им је на располагању – само за голу егзистенцију. У јуну су локални избори, али за опозицију и млади свијет, студенте и колико-толико школоване раднике, ето прилике за дизање земље на ноге. Агресивни, млади, поприлично популарни лидер Демократа Љуљзим Баша против популарног и нетипичног “политичара” Раме којему је највећи проблем – позиција на којој је. Пљуште оптужбе које увијек пале у масама: Влада је у тијесној вези с мафијом, трговином дрогом и људима… А заправо, извјесније је да мафија контролише дијелове владе и администрације. Све је пуно калкулација, варијанти и намјештаљки.
Оно што је типично као игра јесте копча свега овога с још увијек амбициозном али до карикатуралности немоћном европском бирократијом па и америчком администрацијом. Све је на гротескним позивима: лидери морају проблеме рјешавати дијалогом и договором а не насиљем и на улици…, морају се посветити миру и напретку…
Игра је стара. Двије главне партије кобајаги с различитим циљевима, не смију отићи предалеко у узајамним сукобима јер им је задатак да проводе исту политику коју је “либерална економија” смислила на трагу тамошњих интереса. А кобајаги власт и опозиција су демократија. Искакање из ове колотечине доноси проблем и силама у позадини али и Албанцима у земљи уз помршене интересе моћним картелима у дијаспори. То што се играма продужава и одржава стање социјалних немира и економске стагнације уз лажне реформе, а то значи статус кво у изградњи истинске демократизације и политичког система – мало се кога тиче.
А уосталом, шта је то спрам Залива, Ирана, Сирије или Венецуеле… А утом ето и Кине и сталних несташлука Болтона и сличних, од којих памет стаје. Некадашње “осовине зла” спрам ових нових, биле су дјечја игра. Зато је и ово с Албанијом углавном кобајаги изненађење, учестало.
26. мај 2019.