Георгије Николајевич Енгелгардт је руски научник, запослен на Институту за славистику Руске академије наука. Стручњак је за савремену историју и социјално-политичке проблеме Централне и Југоисточне Европе. Посебно је изучавао новију историју бивше Југославије и добро је упознат са кризом на Балкану деведесетих година прошлог века, као и са улогом Русије у решавању југословенске кризе. Поред тога, његов научноистраживачки рад усмерен је на изучавање религија, посебно ислама и његовог утицаја на Русију и на Балкан.

Тема једног Вашег рада била је ограничен суверенитет држава на постјугословенском простору. Да ли можете да нам изнесете најзначајније закључке из тог рада, и како оцењујете данашњу ситуацију по том питању? Колики је, по Вама, утицај страног фактора на државе бивше Југославије сада, посебно на Србију?

- Нажалост, суверенитет већине данашњих држава или политичких творевина на тлу бивше Југославије у битној мери је смањен у корист страног фактора, и то пре свега САД и ЕУ. Степен тог ограничења се разликује од БиХ која се и дан-данас де јуре налази под спољном управом, до отцепљеног Косова где су ингеренције међународних структура у сталном опадању. Остале државе, попут Србије, званично су независне, а реално су под битним утицајем великих сила Запада, у неку руку и појединих исламских држава, попут Турске и Саудијске Арабије. То се односи пре свега на БиХ у њеном федералном делу, па и на Македонију са Албанијом.

Јавна тајна је пресудна улога амбасада у формирању странака и влада, определењу не само спољне него и домаће политике, и доношењу привредних одлука.

Званично определење за европске интеграције логично диктира и све шири утицај бриселских чиновника на израду и доношење политичких и привредних одлука, од врха држава, па све до локалног нивоа.

Такође, и невладин сектор је терен спољне доминације, јер кризом оштећене привреде балканске државе по свој природи немају могућности да издржавају развијену мрежу непрофитабилних послова и синекура у хуманитарном сектору. Како су друге државе суштински финансијери активности балканских грађанских активиста, онда оне одређују и агенду тих група.

Када томе додамо и прелазак регионалних медија под контролу страних медијских картела, онда се види да је објективно слобода политичара на Балкану веома сужена.

Истовремено, бар у Србији постоји јасна тежња ка самосталности. Она се базира на вековним слободарским аспирацијама и дугорочном постојању властите и доста компетентне елите која мари због страног туторства. Једна од могућности такве еманципације је стварање равнотеже монополном присуству Запада у форми присуства Русије. То би створило вишак маневарског простора за српске политичаре. Могли би поново да крену у акцију између велесила, истовремено чувајући властиту слободу.

Како оцењујете улогу Русије у решавању кризе на Балкану за време распада бивше Југославије, односно пре доласка на власт садашњег председника РФ Владимира Путина?

- Чињеница је да су се СССР и СФРЈ распале готово истовремено, почетком 1990. године. Новонастала Руска Федерација која се укључила у решавање југословенске кризе тада и сама је била у тешком шоку, а њен врх је био у сталној кризи и није могао да води било какву конзистентну а камоли смишљену спољну политику. На власт су долазиле неке чудне личности које су се руководиле разноразним концептима и углавном тражиле подршку и одобрење од САД. Мислим да то је био разлог за катастрофалне грешке око југокризе, попут подршке санкција против СРЈ, прераног признања БиХ и учешћа Москве у распламсавању сукоба Београда и Пала.

Али постепено дугорочни фактори су терали Кремљ на корекцију таквог приступа. Косовска криза је чак и веома прозападног председника Јељцина приморала да ипак заоштри став против Запада. Свакако бомбардовање Србије произвело је прави шок у Русији и сасекло проамеричке симпатије у руском друштву. Од тада почиње пораст савременог антиамериканизма у њему. Руси су схватили ову агресију као јавну неправду и лицемерје и као издају духа правде од стране Запада.

Свакако да почетком владавине Путина Русија није имала великог интересовања за Балкан, и њена улога је била доста минорна. Сматрало се да је регија под тоталном контролом САД и ЕУ и да су све владе и битне политичке странке потпуно оријентисане према Западу. Промене су почеле током 2005-2006. године, када је Москва угледала да у Београду и у Бања Луци постоје политичари са кичмом.

Русија и Србија су више или мање биле усмерене једна на другу, кроз читаву историју. Иако разумевање између власти двеју држава није увек било на нивоу узајамног поштовања два народа, Русија и Србија никада нису биле супротстављене стране. Каква је, по Вашем мишљењу, перспектива руско-српских односа у садашњим околностима, узимајући у обзир континуитет власти председника Путина у Русији и неизвесну политичку ситуацију у Србији, која се одликује сталним променама политичких фигура на различитим функцијама у држави, али и континуитетом политике безалтернативног пута у ЕУ?

- Хвала Богу, руско-српски односи имају дубок темељ у српском народу, па и сада изгледа да они треба да буду пре свега зидани на нивоу друштвених организација и веза. Ако се остваре те основе, онда никакве елитне шеме и трикови неће моћи да натерају неку супротну политику. Природно је да у једној земљи након толиких потреса и криза велике силе поседују своје присталице на различитим функцијама и да те присталице раде прво у интересу својих спољних патрона, а не у интересу властите земље.

Уз то, перспектива руско-српске сарадње је у томе да нема сукоба интереса између наших двеју земаља. Русија не тражи од Србије ни Рашку област ни Војводину, а ни Србија нема битног интереса да диктира Москви како да води политику на Пацифику. Како Србија нема властитог интересовања за прикључење НАТО-у, тако и Кремљ тежи постојању војно неутралних зона у Европи. И у привреди постоје обострани интереси – Русије за инвестирање у сет пројеката у Србији због њеног места на Југу Европе, а Србије за приступ великом руском тржишту.

По свим приликама, пут у ЕУ је доста дуг и током тог пута ипак треба решавати привредна питања и развијати земљу. Како се Европа не сипа у шумадијски трактор, природа ће терати сваку власт у Београду на економску сарадњу са Русијом, упркос свим напорима противника тога унутар политичке класе.

Питање Косова и Метохије за српски народ није решено, иако су садашње власти преузеле такав задатак у најнеповољнијим околностима. Резултат тога је Бриселски споразум са сепаратистима, бившим припадницима озлоглашене терористичке организације УЧК, који је противан Уставу Србије и Резолуцији 1244 СБ УН. У пракси, он је довео до постављања границе између Централне Србије и српске Покрајине, као до укидања српских институција, односно државности, на територији АП КиМ. Каква будућност је, по Вашем мишљењу, извесна за Косово и Метохију, узимајући у обзир промену односа снага у свету, и то да су САД најодговорније за садашње стање у јужној српској покрајини?

- Бриселски споразум и здушно учешће у разноразним изборима по приштинском систему, и иначе утапање Срба у структуре приштинских власти уз гушење српских институција на Косову и Метохији – све ово је плод притиска Вашингтона и Брисела на Београд. Логично да ће таква линија донети на ред и ревизију Устава Републике Србије, који се битно разликује од званичног става ЕУ по косовском питању.

Сад је већ очигледно да су огромни уступци Београда у 2012‒’13 по питању Космета били готово ништавно плаћени од стране ЕУ. Дизање руку од „терета прошлости“ у ствари није донело Србији ништа опипљиво, и земља се суочава са истим горућим проблемима у привреди, социјалној сфери и развоју. Ово би требало да буде поука за лидере Србије, и да их подстакне да не праве додатне уступке на рачун Косова и Метохије.

Прагматски гледано, чврст гард по питању КиМ блокирао би постављање „нових питања“ Београду, попут статуса Јужне Србије, Рашке области и Војводине, односа према Републици Српској и сл. Отварање сваког од ових досијеа значи додатне политичке импликације по живот Србије и њених грађана и смањење безбедности у земљи, што је више него штетно по њен социјални и привредни опоравак.

Јасно је да на терену приштинске институције добијају све више утицаја, али и формална позиција очувања српског суверенитета над привремено окупираним територијама могла би бити од користи за Србију приликом евентуалне промене баланса снага у свету.

У Босни и Херцеговини поново прети опасност од изазивања револуције, која је средство за свргавање „неподобних“ режима са становишта односно интереса САД. Циљ такве револуције био би промена уставног система и укидања Републике Српске.  Недавно је у Бања Луци одржан научни скуп са темом „Обојене револуције као инструмент геополитичке трансформације“, који су организовали „Историјски пројекат Сребреница“ из Хага и „Фонд стратешке културе“ из Москве. Имајући у виду да сте добар познавалац прилика у БиХ, кажите нам Ваше мишљење о будућности федерације и потенцирању нових сукоба од стране САД.

- Дејтонска Босна је вештачка творевина, и таква каква јесте не може самостално да опстане. Али већ готово двадесет година она опстаје, и то због напора спољног фактора. Без сталних напора САД, ЕУ и исламских земаља, БиХ би се одавно распала по етничким/ентитетским шавовима, или би клизнула поново у рат. Дејтонско уређење се не свиђа у целини ниједној од босанских заједница, али одражава равнотежу снага на терену, као и равнотежу снага спољних фактора.

Исто тако нешто јесте и Федерација, вештачка творевина, скројена по Стејт департменту на брзину у пролеће 1994, као привремено решење за прекид  хрватско-муслиманског рата у Средњој Босни. Руси кажу да нема трајнијих решења од привремених, Федерација је добар пример тога. Она је исувише компликована структура за управљање популацијом од око 2,5 милиона људи који припадају двема националним заједницама са различитим циљевима. Тежња босанских Хрвата за властитим ентитетом је сасвим природна јер је за њих то сигурно средство против мајоризације од стране Бошњака. Али та тежња нема разумевања од страног фактора, коме је битна даља централизација БиХ, па је свака децентрализација њених делова потпуно неприхватљива за странце.

Због тога претпостављам да неће бити осетног прогреса око трећег ентитета, све док Запад не промени свој став, а то значи доста дуго.

Што се тиче напора САД око смене режима у РС, такође је јасно да је то дугорочна политика, али нажалост њен циљ није само једна личност или једна странка. Заправо, није то Милорад Додик и СНСД због његовог оштрог наступа, или веза са Москвом, циљ је сама РС као политички фактор у Босни и региону. Преко личности ради се на деконструкцији политичког система, исто као што је то био случај пре петнаест година, када је преко лова на хашке бегунце био срушен првобитни политички систем РС и када су јој одузете битне ингеренције. Ондашњи и садашњи политичари који траже упориште у подршци америчке амбасаде у Сарајеву, неминовно ће ту подршку платити разграђивањем институција и овлашћења РС, и преношењем додатних овлашћења на Сарајево. Да ли ће унапредити  стандард грађана РС? Досадашње искуство не даје ту сигурне примере.

Као свака бирократија, и Стејт департмент има своје уигране шеме, попут борбе против корупције и иницирања масовних покрета на бесу против корумпиране елите, а сада – и уз коришћење сета лојалних НВО и друштвених мрежа. Све то се користи и у БиХ. Ипак, то већ није новост, па грађани могу сами да процене колико су такве револуције усрећиле земље и друштва попут Либије, Сирије а сада и Украјине.

Сукоб у Украјини се све више заоштрава и за сада нема изгледа да ће се у скорије време пронаћи политичко решење. Руски народ у Украјини проживљава оно што се Србима деведесетих година десило у Југославији. САД отворено и директно учествују у украјинском сукобу, финансирањем и подстицањем екстремиста, под познатом паролом ширења „демократије“. Плаћеници америчких приватних војних компанија ратују сада у Украјини, заједно са украјинском војском, где врше нападе на цивилно становништво у источном делу земље. Какве су Ваше процене по питању украјинске кризе?

- Украјина  клизи свакако ка трајном грађанском рату. Овај рат је тек почео, и ескалација ће тек доћи на ред. У поређењу са Балканом, ово јесте њена 1991, само су улоге страна измешане. Улогу ЈНА глуми украјинска војска, а обе стране се ослaњају на добровољачке групе и паравојске, јер једино су такве групације доста мотивисане за вођење рата. Становници Источне Украјине дигли су се на ноге, јер су од нових власти у Кијеву добили јасну поруку да ће бити дискриминисани и изручени политичком преваспитању. У неким местима власти су стигле да угуше тај протест крвљу (Одеса, 2. маја) или притиском (Дњепропетровск, Запорожје, Николајев, Харков, Херсон), а у срцу индустријске агломерације Донбас – у Доњецку и Луганску ‒ ипак су устаници успели некако да учврсте своје структуре и да направе своје одбрану.

Украјинска власт је опредељена да силом згази опоненте и у току готово два месеца сукоб је ескалирао од иницијалних туча и препуцавања до масовног гранатирања градова и насеља и ваздушних напада. Све шире се користе тенкови и број жртава већ прелази границу од 1000 убијених. И све ово у донедавно мирној земљи!

Нажалост, чини се и да Кијев има интересовање за рат, јер кроз бусање у патриотске груди и пумпање војне еуфорије, преко медија, лепо се прикрива нарастање економске кризе и пад животног стандарда становништва. Али за све постоји дежурни кривац: Путин и Русија, као и „домаћи непријатељи“ ‒ сепаратисти-„колоради“ (колорадска буба која уништава кромпир, и као таква је омражена од украјинског сељака, етикета је за проруске опозиционере). Треба само више напора у борби, па ће Украјина бити срећна у ЕУ. Таква атмосфера ће за Кијев још дуго блокирати могућност иоле озбиљног дијалога са устаницима.

За сада је највероватнија варијанта дугорочног (две до три године) конфликта, са пратећим разарањем инфраструктуре и хуманитарном катастрофом. Русија ће у некој форми бити додатно увучена у сукоб, уз неминовно додатну напетост у односима са САД и ЕУ. Главни профитер из ове кризе ће изгледа бити Вашингтон, јер је успео да искористи ЕУ и Русију као додатна кризна жаришта, и тера их да промене битне економске основе на властиту штету. Главни цех платиће становништво Украјине, али, кога то у страним престоницама брине.

Геополитика број 76, јул 2014.