Пише: Слободан Самарџић
Александар Вучић најавио је да ће ићи „у северну Црну Гору“ онда када су ствари измакле контроли и њему и Милу Ђукановићу. Српски народ Црне Горе вишеструко је изненадио и једног и другог. Не само да је одбио Закон о слободи вероисповести, него свој став испољава свакодневним протестима; потом, не само да већ десет дана мирно манифестује, него то чини масовно; не само да то чини масовно, него наступа у виду молитвених литија предвођених великодостојницима црквене јерархије четири епископије СПЦ у Црној Гори.
Када је већ тако, Вучић, уместо да се пита: где је овде држава коју предводим, пита се: где сам ту ја. На званичном плану њега није било данима, не рачунајући његове дефетистичке изјаве. Прву и једину протестну ноту Србија је изнела не као реакцију на злоћудни закон него као одговор на монтенегринску ноту у којој се за народни протест оптужује Србија. А онда, када се протест увећао, Вучић је самозвано најавио свој одлазак у „северну Црну Гору“ на паљење бадњака.
Овај заокрет од замрзнутог до врућег стања видљив је сваком. Отуда сумња код побуњених Срба у Црној Гори да је реч о искреном гесту. И незаинтересовани лаик би се питао, зар није природније да Србија реагује као држава на дискриминативан акт монтенегринског „законодавца“, него да њен председник улази у ризичан чин провокације једног опаког а нервозног режима. Зар не постоје међународни форуми где се могло благовремено, а онда и интервентно, покренути питање кршења начела и норми о заштити националних заједница – од УН до Савета Европе, па ако им је стало до ЕУ и у њеним институцијама – Парламент, комесар за проширење, Високи представник за спољну и безбедносну политику. То Вучићу и његовој камарили није пало напамет, јер су проценили да би им такво деловање угрозило стабилан вазалски однос према западним господарима. Иако је објективни повод за такву политику довољан да би је уважили сви поменути чиниоци, то није било вредно Вучићевог ризика.
Најава радикалног потеза – одлазак у „северну Црну Гору“ – само је последица одсуства нормалне политике у датој ситуацији. Тај потез, наиме, био је најобичнији блеф о чему говори његов исход. После неколико дана, Вучић је повукао своју претњу као ловац са празном пушком. Ово повлачење логичан је потез после оног најављивања. Није се Вучић преварио нити опекао о своју наводно радикалну намеру. Знао је да га тамо нико добро не би дочекао. Додуше, свако из свог разлога. Режим Монтенегра због значајне симболике независности, која и иначе важи само према Србији. Митрополит и епископи, зато што није прстом мрднуо до сада, и што виде да би доласком само одрадио своје јунаштво за присталице у Србији. Учесници протеста, због реда и начина који обележавају ове протесте, рекао бих због врло ефикасне формуле борбе која мотивише људе а нервира режим. Али, сада сви ови разлози делују привидно убедљиво за Вучићев други рђав потез који је просто произашао из првог.
Ипак, овај прозаични мајстор преваре није могао да прикрије ни ову двоструку смицалицу. Нешто је било јаче од његове способности манипулисања. То нешто је у њему самом – његов безгранични его. На конференцији за медије (4. јануар пре подне), коју су директно преносили сви електронски медији са националном фреквенцијом, у получасовном излагању деведесет одсто времена (плус одговори на режирана питања) посветио је себи. Привидно се правио важан а стварно је настојао да изазове сажаљење. Тако племенит а тако несхваћен…Већ виђено.
Због тога ми је жао што уместо самој ствари, а то је борба Срба и СПЦ у Црној Гори за своја права, време и простор посвећујем овој ефемерној појави. Тим пре што је све ово већ виђено разним поводима. Овај је ипак важнији од многих других и зато се морало рећи.
5. Јануар 2020