Пише: професор Слободан Самарџић

Сада можемо бити сигурни да је Европска унија и формално прихватила Макронову иницијативу из новембра прошле године о „реформи приступног процеса“. (О томе смо писали овде). Пре неколико дана Европска комисија је сачинила одговарајући документ и проследила га другим институцијама на даљи поступак (вид.овде). Коначан изглед документа биће, међутим, познат тек после самита ЕУ (Европског савета) у мају ове године. Иако су могуће одређене измене, текст који је понудила Комисија пружа довољан повод за размишљање.

Сам наслов документа – Ојачање процеса приступања – веродостојна перспектива ЕУ за Западни Балкан – упућује на самооцењујућу ароганцију адресанта („веродостојна перспектива“) у једној ствари („процес приступања“) која је постала толико неверодостојна да је морала постати предметом „реформе“ (израз из Макроновог иницијалног папира). Ово не би имало значаја да неким случајем текст не одговара наслову, али бојим се да није тако. Документ се држи мантре о приступању иако ЕУ не даје било какве изгледе за своје проширење, што би требало да буде иста ствар супротног правца у односу на приступање. Али, у политичком речнику ЕУ који се користи за земље „западног Балкана“ приступање је чаробна реч из које ЕУ на магичан начин изводи своју „веродостојност“. Када би се ова језичка магла развејала, рецимо да се уместо приступања користи реалан израз – придруживање, могло би се поверовати да је Унија спремна на реформу тог процеса, и у тој светлости би и нека нова решења из документа изгледала реалније. Овако, за све оне који односима ЕУ и земљама овог региона приступају sine ira et studio јасно је да је на делу нешто што званичним језиком није означено, али је много ближе стварности – приступање без чланства.

Надаље, могу да говорим само о односима ЕУ и Србије, не само зато што ме једино наша држава занима, него и зато што нисам позван да примедбе које следе поопштавам на цео тзв. западни Балкан. То ће ме, уједно, ослободити губљења времена и простора на празњикави бирократски говор, који овај текст није мимоишао као ни било који претходни о овом или сличном питању. Мене, дакле, занима могућа садржинска промена у односима између ЕУ и Србије, која је замислива само у реформисаном режиму придруживања, а не у технички измењеном режиму приступања, режиму који је давно ушао у ћорсокак. Моје конкретно питање је, да ли у понуђеном документу има елемената који би у неком измењеном политичком контексту утицали на рационалну промену у односима између ЕУ и Србије.

Највидљивија промена тиче се новог груписања преговарачких поглавља, њиховог могућег сукцесивног и упоредног тематизовања (и примене), као и сходно томе диференцираног материјалног и статусног постављања дотичних области унутар система ЕУ.

Најпре, треба рећи да се унутар шест нових група или скупова (наши званичници то називају домаћом речју „кластери“) налази 33 од 35 садашњих преговарачких поглавља. У последњој реченици документа стоји да ће поглавља 34 (Институције) и 35 (Остала питања) бити посебно израђена. Имајући у виду да се  „кључни приоритет“ (читај: услов над условима) Уније, а то је тзв. нормализација односа „Србије и Косова“, налази у поглављу 35, то налаже посебан опрез с обзиром да већина држава чланица (22 од 27) признаје независност Косова. Али, вратимо се поменутим скуповима области. Њих је шест – Основне области, Унутрашње тржиште, Конкуренција и укључиви развој, Зелени програм и одржива повезаност, Ресурси, пољопривреда и кохезија, Спољни односи – и унутар сваког од скупова сврстане су посебне области које понекад немају међусобно блиске функционалне везе.

Нагласак је на предлогу да се преговарају целе скупине, највероватније фазно, али није искључено и упоредно, и да су све подједнако изложене поступцима условљавања, праћења, оцењивања, награђивања и кажњавања. Оно што је овде могуће замислити као ново јесте напредовање појединих области у односу на друге имајући у виду и њихово функционално укључивање у систем ЕУ, рачунајући ту и равноправно (са другим државама чланицама) коришћење бројних унутрашњих фондова. То што уз ово није предвиђено да представници Србије у највишој фази укључења неке области учествују и у одговарајућој политици (доношење одлука) говори да је овде реч о највишој фази придруживања а не приступања Унији. И то је, што се мене тиче у реду, али отварају се додатна питања.

Најпре, да ли је могуће да држава кандидат (Србија) оптира за неке скупове области а не за све, полазећи не само од својих приоритета него и од своје стратешке политике. Ако то није могуће у области правосуђа и основних права стога што је реч о свепрожимајућем услову који има улогу општег мерила, да ли је то могуће, рецимо, у шестом скупу, Спољни односи, у области одбране где Србија практикује војну неутралност. Или,  надаље, да у некој скупини иде до краја могуће интегрисаности, а у некој само до неког нивоа. (Као што је то унутар Уније допуштено државама чланицама; рецимо, Данска је прихватила претходне услове монетарне уније али не и евро). Да ли би Србија, рецимо, могла да  прихвати само Први енергетски пакет Уније а не и преостала два. Да ли би могла, с обзиром да Унија не може задуго, а можда никад, да је прими у чланство, да самостално субвенционише пољопривредну производњу, или да поврати бар минималну царинску заштиту на увоз пољопривредних производа из Уније. Да ли би могла, док не уђе на заједничко тржиште – што је готово немогућа мисија, да очува своје повољне трговинске споразуме са другим земљама и групама земаља. И слично.

Одговор на ова и слична питања зависи од решења оног начелног слоја проблема – да ли ће се Унија чврсто држати своје политике квази-проширења (за државе кандидате – приступање без чланства), или ће допустити могућност непринудног придруживања. Судећи по неким нагласцима из Увода документа, где се политика проширења за „Западни Балкан“ заснива на „геостратешкој инвестицији у стабилну, јаку и уједињену Унију“, државе кандидати тешко ће се ослободити загрљаја ове врсте.

Али, питање је да ли државе овог региона заиста и желе да се ослободе овог загрљаја. Поново, немам намеру да говорим о другима. Али, зашто би Србија морала да буде као и друге земље региона и да се препусти овој стихији свеколике зависности. Једним малим делом, коначна одлука зависи и од Србије. Наравно, не ове данашње која се утопила у западнобалканско сивило. Али, ако данашња власт има једину дилему да ли да настави данашњим путем са 35 поглавља или да га замени истоветним путем са 6 скупова, то не мора бити једини угао јавне политичке расправе. Ако је овим документом бар отворен прозор различитог тумачења, зашто ту прилику не би искористила засад непостојећа заједница познавалаца, ма ког политичког става појединци били. У Србији никада до данас није отворена јавна дискусија у вези њених односа са ЕУ. Струја званичног становишта вукла је путем који није обећавао ни циљ ни етапно освежење. Ево доброг повода за консолидацију јавног мишљења о једној важној ствари.

15. Фебруар 2020. 

Србија и свет

Ко смо ми

“Центар за геостратешке студије” је невладино и непрофитно удружење, основано на неодређено време, ради остваривања циљева у области научног истраживање геостратешких односа и израде стратешких докумената, анализа и истраживања. 

Удружење развија и подржава пројекте и активности које су усмерене ка државним и националним интересима Србије, има својство правног лица и уписано је у регистар у складу са Законом.

Будимо у контакту

Наше канцеларије

Србија
Кнез Михаилова 10, Београд
+381654070470
info (@) geostrategy.rs
Россия
Москва, Нижегородская, 29
+79160555681
inforussia (@) geostrategy.rs

Youtube kanal