Ричард Гренел, Хашим Тачи, Роберт О’Брајан и Александар Вучић у Вашингтону (Фото: Твитер налог Хашима Тачија)

Пише: Слободан Самарџић

Одавно је постало отужно излагање јавности медијској пропаганди поводом Вучићевих екскурзија у иностранство. Разлика између наводних тријумфа и стварних последица тих посета увек је била огромна, али председников последњи боравак у САД представља претеривање и за оне који су огуглали на досадашњу медијску праксу.

А ствар је заправо тривијална као што је до сада била. Американци су Вучића позвали да му изложе план наредних корака ка признању Косова у светлости своје одлуке да косметске Албанце натерају да повуку царине на робу из Србије. Премда у изборној кампањи за председника САД Косово неће играти готово никакву улогу, за Трампову кампању није лоше да се већем броју његових успеха дода и окончање косовског случаја. Тим пре што је реч о теми из области спољне политике, где су резултати његове администрације далеко лошији него у унутрашњој политици. Зато ће Трампов тим Гренел-Палмер настојати да убрза процес признања тзв. Косова од стране Србије, али без унутрашњег ултиматума с обзиром на мали изборни значај теме.

Али, упркос томе, Вучић се понаша као да се једино њему жури, што се лепо видело по његовој припреми српске јавности пре пута у САД. Као прво, он хвали америчку одлучност да Албанци укину царине као да је реч о некој политички неутралној, чисто трговинској теми. На албанској страни, пак, овде се види тактизирање и одуговлачење, што је последица Куртијевог максимализма, сличног његовом претходнику у влади. Али, Србији би ваљда то требало да одговара, јер дати покрајину за царине не би било само срамно него и хазардно. Вучић очигледно не мисли тако.

Поред тога, Вучић наставља да заглупљује јавност својом старом причом о минималном као максималном добитку. То је оно познато – на Космету немамо ништа, па ако нешто и добијемо биће максимално добро. Овога пута пред одлазак у САД избацио је парадокс – понудиће нам нешто што не смемо да прихватимо, а не можемо ни да одбијемо. Наговор за публику је следећи: ето пред какве ме муке стављају и ја сад треба да погинем прихватајући неко решење из тог парадокса (који сам сâм смислио). Причом да ће му Американци понудити мачку у џаку под претњом убиства (метафорички казано) он заправо продаје домаћем мњењу ту исту мачку у џаку. И при томе, наравно, јада се поводом својих несхваћених и неприхваћених „планова“ које нико никада није видео. Просто човек да се сажали на диктатора.

Вучић одиста нема план али има обећање дато и Америци и Европској унији, да ће Србија са Косовом (без звездице) потписати правно обавезујући споразум о  свеобухватној нормализацији односа. Шест речи и један везник у документу из јануара 2014. који треба да прикрију само једну истиниту реч – признање. То обећање – дакле не усмено него писано, разликује га од свих његових претходника на том месту од 1990. године до сада. И зато се стално жали, петља и кукумавче, као да је ово државно питање икада било лакше него сада. Тешкоћа коју Вучић има специфична је субјективно а не објективно. И због тога, када га је поново позвало, мора домаћем мњењу још једном да објасни у чему је ствар. Дакле, после готово несхватљивог двогодишњег албанског јогуњења, сада смо поново на истој позицији. Само што су ствар од Европљана у своје руке узели Американци, јер су се ови први показали као најобичнији аматери. Вашингтонска представа само је сликовито помпезан наставак процеса прекинутог пре две године.

Да Вучић није дао обећање на основу којег је добио западну подршку за своју диктатуру, могао је после краха „бриселског процеса“ пре две године да изведе закључке на које му ни његови западни пријатељи не би могли замерити. Када је био изигран за заједницу српских општина пошто је претходно дао све, морао је да изађе из Бриселског споразума речима: ето видите, све сам жртвовао а ви не дате ни оно мало на шта сте се обавезали. Наредни корак било би природно враћање сигурној обали Резолуције 1244 и сходно томе вероватно обнављање процеса у оквиру Уједињених нација где је и започео. Али, то му није пало напамет напросто зато што је своју политичку егзистенцију везао за западну подршку уз обећање да ће предати Косово и Метохију.

Пре одласка у Америку у медијску игру пустио је шифру „Ахтисари плус плус“ рачунајући с тим да већина људи не зна ни шта је „Ахтисари“ без овога додатка. То је план о тзв. надгледаној независности Косова који је Влада Србије одбацила марта 2007. године. Неколико година касније (2013) Вучић и Дачић Бриселским споразумом прихватају идеју о заједници српских општина. У домаћој јавности је приказују као своју велику идеју, а заправо је преписана из анекса 3 управо Ахтисаријевог папира и дословно пренесена у Устав тзв. Косова и одговарајући закон о локалној самоуправи. Документ који нема никакво међународно покриће наши безглави главари кроз прозор враћају у живот и тиме му дају легитимност од најпогођеније стране – Србије. Као што се свака некажњена лаж понавља, тако се сада поново развлачи неки „Ахтисари плус плус“ да би се касније, када Вучић дође на минско поље признања, могао вајкати како ни та генијална идеја, као ни она о „разграничењу“, није наишла на добар одјек у нашој јавности.

Америчка екскурзија Александра Вучића започела је славодобитно његовим наступом у неком израелско-америчком привредном удружењу, а завршила сусретом са Тачијем у Белој кући. Ову двојицу балканских великана посредовао је Ричард Гренел. Какав банални завршетак турнеје коју су наши медији подигли на ниво изванредног догађаја. А све то – тријумфални наступ пред две хиљаде угледних гостију, па толики сусрети са америчким званичницима – ради састанка са Тачијем који је на Косову изгубио ранији значај и утицај. Зар то није могло негде ближе њиховим кућама? Није могло, јер су Американци овом представом хтели да ставе на знање да је ово почетак краја. Дали су им на важности много више него што обојица заслужују (више као материјал за медије), али су их задужили за додатну послушност. Тачијево захваљивање је дошло као природна појава за једног албанског представника, али Вучићево може да се схвати само као лични чин. Сви Албанци обожавају америчке државне представнике, огромна већина Срба их не цени. Ето још једног разлога за Вучићеву омиљену улогу мученика.

Србија и свет

5. март 2020

 

Ко смо ми

“Центар за геостратешке студије” је невладино и непрофитно удружење, основано на неодређено време, ради остваривања циљева у области научног истраживање геостратешких односа и израде стратешких докумената, анализа и истраживања. 

Удружење развија и подржава пројекте и активности које су усмерене ка државним и националним интересима Србије, има својство правног лица и уписано је у регистар у складу са Законом.

Будимо у контакту

Наше канцеларије

Србија
Кнез Михаилова 10, Београд
+381654070470
info (@) geostrategy.rs
Россия
Москва, Нижегородская, 29
+79160555681
inforussia (@) geostrategy.rs

Youtube kanal