Пише: Ања Филимонова РЕГНУМ

Премијер тзв. Републике Косово Аљбин Курти се без дугих философских размишљања и бирократског увијања заложио за решење главног проблема приштинских власти – стицање потпуне, праве државности. То подразумева чланство тзв. Републике Косово у УН и признање њене независности од стране Србије, а управо признање од стране Србије даје сецесији неповратни карактер. Курти је 9. марта 2020. године изјавио да су приоритети његове владе, ни мање ни више него „тужба против Београда за геноцид“, „кажњавање српских снага безбедности за војна кривична дела извршене током последњих сукоба“ и „озбиљна припрема владе за подношење тужбе против Београда пред Међународним судом“. Према његовим речима, све ово ће бити теме у наставку дијалога са српским властима. Још 7. марта је косовски парламент усвојио трогодишњи програм рада владе, чији саставни део представља „пет принципа дијалога са Србијом“. Као принцип наведен је „дијалог на основу реципроцитета“. Под тим се подразумева и преиспитивање већ закључених споразума са Београдом под окриљем ЕУ.

Због поређења позиција, тежњи и сензибилитета двојице вођа, албанског и српског, навешћемо изјаву о Косову председника Србије, Александра Вучића, од 9. марта 2020. године. „Албанци ни по коју цену не желе компромис. У Србији људи који би то желели су у таквој мањини да је немогуће било шта да предложе.“ „Деведесет одсто Срба је срећно због замрзнутог конфликта, иако замрзнути конфликт увек може да се ‘одмрзне’ и питање је само тренутка када то може да се догоди“; „Морамо да разумемо да правда не постоји… учествовали смо у сукобу у којем смо изгубили.“ Прави дефетистички став (иако Србија није потписала никакве акте капитулације), плашење сопственог становништва ратом, жаљење због немогућности постизања компромиса – који не прихвата огромна већина Срба (90%) – и све поткрепљено баналним закључком о непостојању правде у свету. Цео преговарачки процес Београда са Приштином, започет још под руководством Бориса Тадића, а настављен од стране Александра Вучића у максимално радикалној форми на штету српских националних интереса, сасвим је специфичан. Током свих тих година Александар Вучић није представио, ни јавности, ни парламенту, своју преговарачку платформу и принципе.

Председник Србије Александар Вучић (Фото: predsednik.rs)

Аљбин Курти има једну неоспорну предност – он није упрљан крвавим злочинима ОВК. Међутим, та предност се истог тренутка претвара у огромни проблем, пошто је практично цео врх „косовског естаблишмента“ дебело запрљан овим злочинима, што ствара непремостиву противречност. Ма како Куртијев програм био јасан, промишљен и систематичан, на „Косову“ кључну улогу имају други фактори. После сусрета у Вашингтону специјалног представника Доналда Трампа за дијалог између Београда и Приштине Ричарда Гренела са Александром Вучићем и Хашимом Тачијем, коалициони партнер „Самоопредељења“ и председник странке „Демократски савез Косова“, Иса Мустафа, пожурио је да упути свог „специјалног“ представника како би од самог Гренела сазнао за детаље преговора. По свему судећи, информација добијена непосредно од српске и албанске стране не улива поверење. Истовремено, Мустафа, кога са Куртијем повезује неучествовање у „крвавом крштењу“ у редовима ОВК – али не деле дубоку свест о томе ко је у кући газда – пожурио је да изјави лојалност Вашингтону: „Не постоји таква компензација и принцип реципроцитета који претежу у поређењу са односима с нашим главним савезником. Као лидер ДСК тражио сам безусловно укидање такси (на српску робу, што захтева Вашингтон – А. Ф.), док принцип реципроцитета треба да буде усаглашен са САД и ЕУ у зависности од понашања Србије. То је позиција ДСК. Сматрам да на Косову нема снаге која би могла да угрози или да доведе у питање односе са САД.“

Курти је фактички та црна овца која је упозорена да „косовски премијер“ може да ради апсолутно све, али само у оквирима који се поклапају са курсом Вашингтона. Жеље (геополитички интереси) могу да буду само америчке. Притом Курти рачуна на разумевање Берлина и Брисела, али претходно искуство показује да Европска унија у целини, као и сама Немачка, неће око кључних питања противречити Вашингтону.

Премијер тзв. Републике Косово Аљбин Курти (Фото: Agron Beqiri)

Вашингтон се у овом тренутку определио за убрзано решење косовског проблема и има намеру да то решење самостално разради. За метод решења изабрани су сусрети ограниченог формата заинтересованих страна. Могуће да ће се ангажовати Француска и Немачка, али њихово учешће ће имати само декоративни карактер. Сталне путовања у САД, као и прикривање правог смисла преговора, доказују да је Александар Вучић нападач америчко-албанског тима. То потврђује злогласни Бриселски споразум од 2013. године, који је интегрисао целу територију АП Косово и Метохију у уставно-правни поредак тзв. Републике Косово, одсуство државних напора да се у покрајину врате српске избеглице (у покрајину не само да се није вратио ни један Србин, већ се исељавање Срба повећава) и најзад, деведесет девет уступака које је учинило српско руководство током преговора као одговор на убедљиву „нулу“ са албанске стране.

Стална путовања у САД, као и прикривање правог смисла преговора, доказују да је Александар Вучић нападач америчко-албанског тима. То потврђује злогласни Бриселски споразум од 2013. године, који је интегрисао целу територију АП Косово и Метохију у уставно-правни поредак тзв. Републике Косово

У вези са ситуацијом око Косова и Метохије долази критични тренутак. Што се Русије тиче на дневном реду се не налази само „косовски проблем“, већ свеукупно питање српског опстанка. Правац кретања Русије пролази кроз лавиринт из ког је нужно наћи излаз. Проблем се састоји у томе што давање свеопште подршке Александру Вучићу аутоматски учвршћује колонијални режим и колонијални етос у Србији, што води земљу ка деградацији и распаду. Симптоматична је следећа чињеница: разлика између „западњака“ Тадића и „патриоте“ Вучића састоји се у томе да је Тадић потписао, али није реализовао главни споразум са Приштином о граници, па је државна граница између Србије и Косова установљена за време Вучића. Тадић је имао домаће саветнике, док је за време Вучића локални тим замењен англосаксонским. Од тренутка формирања Српске напредне странке саветник Томислава Николића и Александра Вучића постао је бивши амбасадор САД у Србији, Вилијам Монтгомери, а потом нико други него Тони Блер. Намеће се логично питање: ко кога контролише, Вучић Блера или Блер Вучића?

Бивши премијер Велике Британије Тони Блер (Фото: Center for American Progress)

Идејну основу режима чини „другосрбијанска“ (крајње антисрпска и прозападна) идеологија. Притом деловање Вучића одговара шеми Слободана Милошевића. Он је после Дејтона (1995. г.) значајно ослабио српски национални покрет, а то исто чини и Вучић. Аутократски режим се идејно обезбеђује средствима демагогије и вулгарне пропаганде. Вучићу одговара да се земља максимално ослободи од пасионираног српског националног елемента, како би у њој остали само пензионери и они који нису у стању да преузму одговорност за свој живот. Српски сан постаје да „добијеш 40 000 динара у локалној администрацији и да будеш човек партије“. Међутим, главни злочин режима је, без преувеличавања, намерна деградација државног апарата, што активно подржава ЕУ, којој је потребно „колонијално предграђе“, а не нова Данска. Суштински се у Србији реализује афрички сценарио: главни град плус „све остало“, утврђује се колонијални дух и колонијални етос.

За Русију је од изузетне важности да избегне понављање системске грешке, чији корени сежу до почетка XIX века, када је после Бечког конгреса од 1815. године Руска царевина, која је више од свих допринела националном ослобођењу Срба, почела немилосрдно да троши своје ресурсе на подршку европском поретку. Учествујући у гушењу националних револуција, она је постала симбол назадњаштва, док се у исто време Аустрија окитила ореолом просвећености. Запад је водио вишеструку игру: јавно се залагао за међународно право и принципе, а иза кулиса је подржавао турског султана. У то време се Србија окренула ка национално револуционарним круговима, који су били повезани са западним центрима, уместо ка природном савезнику Русији. Европске државе су умеле да избегну „титулу“ противника националног уједињења, док је Русији Запад упорно лепио етикету противника слободе и савезника деспотских режима.

Садашња београдска власт присиљава Србе са Косова и Метохије да узму „косовске“ пасоше, „косовске“ аутомобилске таблице, да учествују на изборима по законима тзв. Републике Косово (у супротном следе претње губитком посла и новчане помоћи). Партија-симулакрум „Српска листа“ као креатура Београда на КиМ, део је политичког система албанских сепаратиста. Осим тога, уочавамо свесну подршку криминалним групама које раде заједно са Албанцима.

Ања Филимонова (Извор: Новости)

Предају КиМ сепаратистима би унутар земље могле да зауставе, примера ради, српске службе безбедности, али за време Вучића на њихова чела су постављени буквално људи са улице, сваки наредни директор је гори од претходног. Одсуство професионализма, идеологије и кадровске провере довели су до тога да се у тим структурама рашири криминал, корупција, везе са иностраним обавештајним службама, што само појачава њихово растројство и деградацију.

Русија на Балкану нема финансија које би могле да се упореде са западним, институционалну структуру, медијски утицај, системску потпору у друштву. Стога морамо да користимо трајне вредности: духовност, праведност и принципијелност. Основни је принцип суверене једнакости. Ако Русија штити суверенитет и територијални интегритет, онда је неопходно да се у први план истакне принцип заштите државе (територијално питање), а не права националне мањине у другој држави. Посматран са тог становништва Бриселски споразум на најрадикалнији начин нарушава Резолуцију 1244. Он потврђује устав и правни поредак тзв. Републике Косово, јер се држава Србија одрекла сопствених надлежности, а онда то значи да ту (на подручју КиМ, З. Ч.) настаје друга држава. Сваки корак „Републике Косово“ сведочи о ефективној одбрани сопственог суверенитета, понашање главешина ОВК одговара понашању суверене државе. Они су под контролу ставили целу „своју“ територију, укључујући и север. Чак и министар иностраних послова Руске Федерације тражи да се заокружи изградња косовске државности према стандардима поштовања права националних мањина у виду формирања Заједнице српских општина, како би национална права Срба у тзв. Републици Косово максимално била поштована. Стога у српској јавности толико озбиљних питања за Русију: како је било могуће подржати или затворити очи пред Бриселским споразумом?

Следеће питање се тиче подршке Русије „компромисном решењу“ до кога током преговора дођу Београд и Приштина. Говорећи о „компромису“ Русија делује реактивно и нелогично, пошто сам модел и правац преговора воде само ка признању независности од стране Србије и добијању чланства у УН за тзв. Републику Косово. Српска страна не захтева никакав компромис, већ иде ка потпуној и безусловној капитулацији. Једино што може и што је дужна да чини Русија, то је да буде посредник само у послу интеграције Косова у уставно-правни поредак Србије и да помогне у обликовању modus vivendi за заједнички живота Срба и Албанаца. У супротном чека нас бесконачно понављање Берлинског конгреса, а западне обавештајне службе могу да буду распуштене као потпуно бескорисне, зато што смо ми сами већ све урадили уместо њих.

Са руског посрбио: Зоран Чворовић

Стање ствари

18. Март 20202. 

Ко смо ми

“Центар за геостратешке студије” је невладино и непрофитно удружење, основано на неодређено време, ради остваривања циљева у области научног истраживање геостратешких односа и израде стратешких докумената, анализа и истраживања. 

Удружење развија и подржава пројекте и активности које су усмерене ка државним и националним интересима Србије, има својство правног лица и уписано је у регистар у складу са Законом.

Будимо у контакту

Наше канцеларије

Србија
Кнез Михаилова 10, Београд
+381654070470
info (@) geostrategy.rs
Россия
Москва, Нижегородская, 29
+79160555681
inforussia (@) geostrategy.rs

Youtube kanal