Пише: Милош Здравковић

Вековима, се пред Иран (и пре њега, Персију) постављало кључно питање, гарантовања националне безбедности, опстанак и самосталност у окружењу јачих регионалних сила попут Отоманске Турске и Римске империје. Иако увек слабији од ових већих империја, Иран је преживео из три разлога: географија, ресурси и дипломатија. Иран је велика и планинска земља те су војни походи на ту земљу тешки и опасни. Иран је такође био у стању да „произведе“ довољно снаге да спречи евентуалне нападе, и реши унутрашње размирице. Истовремено, Техеран се одувек ослањао на сјајну дипломатију.

Долазак европских империјалних сила у регион компликује положај Ирана почетком 19. века, нарочито британски продор на Арапско полуострво и Авганистан, а то се подудара са почетком краја турске империје. Положај целог региона и Ирана са њим додатно се усложњава са трансформацијом глобалне економије на систем на бази нафте. Тада, као и сада, регион је био главни светски извор нафте. Након Другог светског рата, Американци и Совјети су постали нова реалност, са могућношћу и жељом да утичу на регион, са свешћу да реалност Техерана и даље постоји. Иран је морао да суочи регионалне и глобалне претње, и да се усклади са њима. Иран је постао свестан нафте, те да глобална силе не могу да изгубе интересовање за регион…
Без обзира да ли влада шах или ајатолах, стратегија Ирана је остала иста: одвратити евентуалну претњу географијом, штити државу са јаким одбрамбеним снагама, и ангажовање сложене дипломатске службе.

Иран као регионална сила

Визија Иран ,земља са суштински дефинисаним ставом, као регионалне силе је остао. Шах се такмичио са Саудијском Арабијом преко Омана и сањао нуклеарно оружје. Ахмадинеџадови(председник из ере ајатолаха) дуели са Саудијском Арабијом у Бахреину су постали легендарни, као и снови о нуклеарном оружју. Када погледамо Иранску реторику, јер реторика има за циљ да застраши, заведе или збуни стране силе и јавност, видимо значајан континуитет у стратегији Ирана од Другог светског рата. Ирански снови о остваривању регионалне доминације, од продора , од својих ограничења и опасности од оближњих сила, су остали непромењени.
Од Другог светског рата, Иран је морао да се бави регионалним опасностима као што су Ирачки диктатор Садам Хусеин, са којим је водио брутални рат у трајању од скоро деценију. Техеран је платио стравичну цену, око 1 милион жртава. Такође Техеран је морао да се бави Сједињеним Државама, чија је снага коначно дефинисала шаблоне у региону. Докле год је Америка имала и има интерес у региону, Иран није имао избора него да дефинише своју политику у односу на САД. За шаха, то је значило да прими компаније из Сједињених Америчких Држава, и суптилно покуша да контролише америчке акције. За исламску републику, то је значило супротстављање САД ,које су деловале у смеру јачања Саудијске Арабије. Оба деловања у оквиру традиције иранског суптилног стратешког држања.
Исламска република показала се успешнији од шаха. Те је спровела софистицирану кампању дезинформација пре рата у Ираку 2003. године да убеди САД да ће инвазија на Ирак бити војно лака и да ће Ирачани дочекати Американце раширених руку. Ово је хранило постојећу жељу САД да изврше инвазију на Ирак, те је то постало један од пресудних од многих фактора који су инвазију учинили изводљивом. У другој фази, Иранци су помогли многим фракцијама у Ираку да одолеАмериканцима, претварајући окупацију и планове за реконструкцију Ирака према америчким нацртима у ноћну мору. У трећој и завршној фази Иран користи свој утицај у Ираку да се дели и паралише земља након што су Американци повукли, те да Ирак постане Ирански кључни Шиитски сателит.( извор Стратфор)
Као резултат овог маневрисања, Иран је остварио два циља. Прво, Американци су деложирали иранског архинепријатеља, Садама Хусеина, претварајући Ирак у стратешког богаља, те евентуално највећег савезника. Друго, Иран је помогао да се присили САД да се повуку из Ирака, стварајући вакуум и подривајући кредибилитет САД у региону, и смањили су апетит за сваку даљу америчку војну авантуру на Блиском истоку. Желим да нагласим да све ово није био плод само иранске акције. Многи други фактори допринели овом низу догађаја. Иран је вешто експлоатисао догађаје.
Техеран посматра Сједињене Државе као изузетно моћну и непредвидиву силу, до тачке ирационалности, са чијим потезима може да се манипулише.
Иран је видео потезе САД ,инвазију на земље око њега, Ирак пре свега , али и Авганистан на истоку, као фантастичну прилику да се наметне као кључни регионални играч, те да пресече последње везе мањинских Сунита који су владали у Багдаду ( Садам Хусеин је био Сунит) са Арапским Заливским монархијама.
Ова стратегија је имала офанзивну димензију. Повлачење САД из Ирака позиционирала је Иран као силу која је попунила ову празнину. Геополитика региона је створила простор за Иран, какав није имао вековима ( последњи пут су били доминантни у доба Сафавидског царства). Прво, колапс Отоманског царства после Првог светског рата, означио је да позицију Ирана, као регионалне силе нико није могао да оспори. Друго, крах Совјетског Савеза, означио је пуштање притиска са севера. Треће, са повлачењем доброг дела америчких снага у Персијском заливу и Авганистану, те евидентном новом поделом карата , Америци као глобалној сили је ограничен војни аспект деловања, а још више политички .

Иранска Прилика

Иран сада има прилику да се појављује као регионална сила, не само као држава која маневрише да заштити иранску аутономију и режим. Иранци су схватили да су расположења глобалних сила непредвидива, пре свих Сједињених Држава. Због тога тражи стратегију да не изазове америчку агресију, али да се постави као јак регионални играч.
Свако ко проучава САД, схвата забринутост Вашингтона нуклеарним оружјем. Током Хладног рата американци су живели у страху совјетског првог удара. Када су Совјети и кинези постигли нуклеарни консензус, амерички одговор био је на граници панике. Бушова администрација је искористила могућност ирачког нуклеарног програма да окупи домаћу подршку за инвазију на Багдад.
Гледајући у Северну Кореју, Иранци су препознали образац који могу да искористе у своју корист. Опстанак режима у Северној Кореји, земљи мало тога, директно зависи од воље два велика суседа, Русије и Кине, те нуклеарног програма. Са Северно Корејске тачке гледишта, заправо стицање употребљивог нуклеарно оружје није поента; Северна Кореја није велика сила попут Кине и Русије, а свака грешка Пјонгјанга може довести до веће америчке агресије. Уместо тога, процес развијања нуклеарног оружја надувава значај Северне Кореје.
Севернокореанци знају да употреба оружја може да буде опасна, чак и кобна, али им је програм наоружања дао моћ – ту лекцију су Иранци добро научили. Са становишта Ирана, нуклеарни програм изазива САД, али истовремено спречава непромишљену војну акцију. У овом тренутку, САД води групу земаља са различитим степенима ентузијазма за изрицање казне влади у Техерану, које могу да изазову неку економску бол Ирана, али такође одлучно одбијају сваку помисао на војну интервенцију.
Израел, међутим, мора другачији да гледа на програм наоружавања Ирана. Иако није претња за САД, нуклеарни програм може угрозити Израел. Сједињене Државе могу да приуште грешку, Израел вероватно не. Овај недостатак сигурности чини Израел непредвидивим. Са иранске тачке гледишта, ,израелски напад је добродошао. Идеолози у Техерану сматрају да би евентуални напад Израела на Иран, проузроковао солидарност свих муслимана света са Ираном до невиђених граница.

Значај Сирије

Као што смо писали, ако сиријски режим преживи, ово ће делимично бити због иранске подршке. Изолована од остатка света, пре свега суседних земаља,Сирија ће постати зависна од Ирана. Ако би се то десило, иранска сфера утицаја би се протезала од западног Авганистана до Бејрута. То би суштински померило равнотежу моћи на Блиском истоку, испуњавајући вековни сан Ирана да постане доминантна регионална сила у Персијском заливу и шире. Ово је заједнички сан шаха и Ајатолаха , и то је разлог зашто су САД тренутно опседнуте Сиријом.
Шта би таква сфера утицаја дала Иранцима? Три ствари. Прво, то би присилило глобалну моћ, САД пре свега, да одустане од идеје уништења Ирана ( у границама каквим је данас). Друго, то би легитимисало режим у Ирану у региону, у коме је без икаквог легитимитета. Треће, са помоћу Шиита, дуж северне границе Саудијске Арабије и у Ираку, Иран би могао издејствовати промене у финансијској расподели прихода од нафте. Суочене са очувањем режима, Саудијска Арабија и друге државе Залива би морале да буду у најмању руку ,флексибилније на иранске захтеве,. Преусмеравање тог новца, ојачало би Иран у великој мери.

Иран примењује своју стратегију према режимима различитих идеологија. Шах, кога су многи сматрали психолошки нестабилним и мегаломански настројеним, направио је ову стратегију ,држао је и неговао. Садашњи режим, чију идеологију такође сматрају психолошки нестабилном, такође се држи ове стратегије.
Ова дугорочна стратегија, спроводи се још од 16. века са оживљавањем Персијског национализма у облику Сафавида царства. Циљ Техерана је да продужи америчку парализу контроле Персијског залива, проузроковану повлачењем из Ирака( обарањем Садама Хусеина са власти)… Истовремено, влада у Техерану жели да створи кохерентну сферу утицаја која ће натерати Сједињене Државе да се прилагоде како би задовољиле потражњу својих савезника за стабилним снабдевањем нафтом у региону.
Иран спроводи двоструку стратегију према том циљу. Прва је да се избегну нагли, непромишљени покрети, како би се избегла од стране Сунита жељена америчка интервенција. Друга је да се скрене пажња са геостратешког продора у региону, у Ираку и Сирији, кроз нуклеарни програм, изазивајући Сједињене Државе да понове своју политику према Северној Кореји. Евентуални напад Израела, за власт у Техерану био би поклон сличан свргавању Садама из Ирака. Иранци схватају да је поседовање нуклеарног оружја само по себи опасно, али постојање програма наоружања је предност. Али кључ није нуклеарни програм. То је само средство да се скрене пажња са онога што се стварно дешава – промена у односу снага на Блиском истоку.

10. јун 2015.